Joe Stecher, Nebraska, početak 20. veka

Joe Stecher, Nebraska, početak 20. veka

Da li je Davor Štefanek Srbin? Da li je to važno? Da li etničko poreklo umanjuje razloge da se radujemo zbog toga što je jedan naš sugrađanin postigao najveći olimpijski uspeh? Da li je uopšte umesno postaviti ova pitanja? Ako pogledamo kako je juče na nacionalnom javnom servisu slavljen rezultat rvača iz Subotice, reklo bi se da su postavljena pitanja ne samo suvišna nego i maliciozna. Na nacionalnom javnom servisu proslavljen je (možda i preko mere) uspeh našeg takmičara. Pošto sa njim delimo ovu državu, metonimijskom transakcijom u čijem je osnovu kolektivni identitet, njegov je uspeh delimično i naš, pa otuda i sva radost. A pored radosti i ponos, jer smo sa Štefanekom svi pomalo stajali na najvišem olimpijskom postolju. Pevali smo himnu i zajedno sa Štefanekom podizali tri prsta u vis, kao da su to naša državna (a ne, recimo, etnička) obeležja.

Ne znamo (nisam naišao na tu vest) da li se i u delu susedne države, u Republici Srpskoj, slavio Štefanekov podvig u Riju, kao što su se ranije proslavljali uspesi, na primer, Novaka Đokovića ili reprezentacija i klubova iz Srbije, baš kao da su ti uspesi i njihovi (istina po jednoj drugoj metonimijskoj matrici). Da li i sad građani iz jednog dela susedne države, iz Republike Srpske, Štefaneka i njegov rezultat vide kao svoje?

I da završimo sa pitanjima i ponudimo odgovore. Opravdana radost zbog uspeha Davora Štefaneka – Srbina mađarskog i hrvatskog etničkog porekla (onako kako bi i Milorad Pupovac, recimo, mogao biti Hrvat srpskog porekla) – pokazuje ujedno i sve licemerje ovdašnjih, zvanično proklamovanih kolektivnih identiteta. Kada su u devedesetima današnji čelnici Srbije proterivali Hrvate iz Vojvodine pod izgovorom da je reč o humanitarnoj razmeni stanovništva sa neprikladnom etničkom pripadnošću između Srbije i Hrvatske, Srbija se dakle doživljavala isključivo kao država etničkih Srba. Po tom etničkom ključu, deo susedne države, Republika Srpska i danas se vidi kao ekstenzija matične srpske države. Etnički kolektivni identitet u osnovi je i svih domaćih institucija, od Ustava nadalje, do, recimo, obrazovanja (i zvanične školske slave).

U tako (nakrivo) postavljenoj državi, izgleda da osoba koja nije etnički Srbin mora da postane olimpijski prvak da bi ostvarila pravo na ravnopravan tretman. To nam govori o najmanje dve važne stvari. Prvo: činjenica da možemo da se radujemo zbog uspeha Davora Štefaneka potvrđuje da je za osećanje zajedništva državni okvir jednako vredan kao i etnička pripadnost (a zapravo i vredniji od nje). Drugo: o tome da li će kolektivni identitet biti zvanično doživljen kao etnički ili kao nacionalni (u smislu privrženosti državi) ovde je arbitrarna odluka političkih elita i vlasti. Inače uglavnom neuki da sude o tim stvarima, politička elita i vlast tu odluku donose u zavisnosti od tekućih prilika i svojih sebičnih interesa. Činjenica da nas je obradovao rezultat Davora Štefaneka jasno pokazuje da tu odluku možemo doneti i bez njih.

S razlogom smo ponosni na Davora Štefaneka, kao jednog od nas, i na njegov uspeh, ali ima li Štefanek dobrih razloga da se ponosi nama i državom pod čijom zastavom je osvojio zlato – to bi bilo pravo pitanje.

Peščanik.net, 17.08.2016.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).