Obraćanje Radomira Konstantinovića Bori Ćosiću 1997. u bioskopu Rex.
Divno je i tužno je i strašno je što se sada ti i ja srećemo posle šest godina neviđenja, šest godina tvoga ali i moga stranstvovanja, šest godina nacionalističko rasističkog divljanja ovom zemljom. Divno je i tužno je i strašno je dakle što se srećemo ovde u ulici Jevrejskoj. Ovde je moja zemlja koju da napustim nikad neću. Moja zemlja: Papo Hajn, Darvo Šandor, Katalan Jakob – sedeo sam a njim u klupi u III razredu gimnazije, Koen Hajn, nosio naočare sa zlatnim okvirom, Holendar Josif, Rubenovič Jakov, Džeki, debeli Džeki, dozvoljavao je da ga tapšemo po trbuhu i smejao se za to vreme i sav se tresao i to je bio veličanstven prizor. Baruh Isak, Meju Hajshain, Pinto Isak, Šamo Josif, Tuvi Salomon, Kiš Martin i najzad, Albahari Avram, njih trinaestorica pobijenih trinaestogodišnjaka, a bilo nas je u razredu, ako se ne varam, trdeset dvojica. Nisu ova deca bila, ona jesu između ostalog i zato što ja jesam, ja sam sad sva ta deca.
Tvoj tekst o Dekartovoj smrti koji pisao si u Berlinu, a koji pročitao sam jedne noći u mojoj opusteloj kući u ogromnom uzbuđenju, za mene jeste pre i posle svega ruka prijateljstva pružena preko provalije od šest godina, koje godine strahote i poniženja bile su za mene šest vekova. Posle svega što se ovde dogodilo i pred onim što će, bojim se, tek da nam se dogodi, imperativ prijateljstva jeste jedini naš kategorički imperativ. Deco moja, dajte ruku, držaćemo se za ruke protiv ovoga zla. Nismo sami, mi smo zajedno: Papo Hajn, Darvo Šandor, Katalan Jakob, Koen Hajn, Holendar Josif, Rubenovič Jakov, Baruh Isak, Meju Hajshain, Pinto Isak, Šamo Josif, Tuvi Salomon, Kiš Martin, Albahari Avram, Bora Ćosić, Rade Konstantinović.
Peščanik.net, 10.11.2011.
DRUGA SRBIJA
