Zoran Đinđić, izbledela slika, dizajn: Slaviša Savić
Zoranu Đinđiću, dok je bio na čelu Vlade Srbije, zamerano je mnogo šta, ali mu samo jedno nije moglo biti oprošteno. Njegova odlučna i nedvosmislena, beskompromisna orijentacija prema Zapadu.
Đinđićevi protivnici bili su s jedne strane proruski orijentisani, a sa druge strane “nesvrstani”, tj. zagovornici “trećeg puta”. Njihov zajednički stav pak najpregnantnije je izrazio Koštuničin glasnogovornik Aleksandar Tijanić, zloćudnom i zlokobnom rečenicom: “Ako Đinđić preživi, Srbija neće.”
Srbija na zapadu, dakle, prema tom razumevanju i Srbije i sveta značila je – smrt Srbije.
Znamo kako je ta – idejna, politička, moralna – podela okončana. Znamo i krivce, ne znamo nalogodavce.
Od 12. marta 2003. godine Srbija je načisto izgubila orijentaciju. Ide prema zapadu glave okrenute na suprotnu stranu, hoće da se učlani u Evropsku uniju, a zaklinje se na vernost Rusiji. I sve se nada da će (do) onog časa kada dođe “sudnji dan” priključenija, ona – Evropa, ne Rusija – nestati.
Evropska unija u ovom času zbilja ne izgleda najbolje. Mnoge su je pošasti spopale, digla se protiv nje i sila i gomila. Dovoljno je videti, ko hoće da vidi, da su protiv nje i Tramp i Putin (koji, za razliku od prvog, ne štedi novac za podršku najmračnijim evropskim likovima), pa da vam Evropa, bez obzira na sve mane – koje se, uzgred, uglavnom svode na birokratizam i neefikasnost – zaliči na raj na zemlji. Ali pre svega kao brana nasilju, nacionalizmu i primitivizmu.
To ne znači, međutim, da će EU sigurno opstati. Takvih garancija u (ljudskoj) prirodi i društvu nema. Sa druge strane, primera (ne)činjenja “u korist sopstvene štete” ima bezbroj. Simptomatičan je, kao najnoviji, slučaj Poljske. Takoreći endemski strah od Rusije, čim je ušla u Evropsku uniju Poljska je zaboravila, pa se sad, za sve ono što nije smela da kaže Rusiji, sveti Evropskoj uniji. Nemaju samo Srbi pileće pamćenje.
“Kriza Evrope” i evropske ideje dala je novog povoda shvatanjima da bi Srbija trebalo da se mane večnih dilema između istoka i zapada i večitih deoba na nemačkare i rusofile, već da treba da se opredeli(mo) “za se i za svoje kljuse”. No, misliti da je moguće u Srbiji graditi vladavinu prava, a “tamo daleko” razgrađivati Evropsku uniju, najblaže rečeno – naivno je. U stvari, naivnih, tj. onih koji u to zaista veruju, vrlo je malo; danas je ipak takvo vreme da nije lako otvoreno biti protiv vladavine prava i sličnih evropskih tekovina, pa se to onda zaodeva u koprenu protivljenja navodno ionako već prohujaloj Evropskoj uniji.
Nezgodacija sa Đinđićem bila je u tome što je sve to on lako prozirao, i prezirao, u intelektualnom smislu, dakako.
Poslednjih godina Đinđića su se uglavnom sećali, mada i to vrlo retko, kao nekog vrlo pragmatičnog, ko je umeo da spoji nespojivo. U stvari, ta pragmatičnost je bila izraz i posledica njegovog razumevanja zadataka koji se pred Srbijom nalaze, ali pre svega njegovog vizionarstva. Sposobnosti da gleda u budućnost, baš kao što je objašnjavao onom mladom čoveku u nekoj propaloj društvenoj fabrici dok je Srbiju uveravao da je na dobrom putu. Nije mu verovala. Zato je tako olako tu viziju, tu perspektivu Srbije u ujedinjenom svetu, „svetskoj državi“, i prokockala.
Kako vreme prolazi, Đinđić i njegova politička filozofija sve više nedostaju Srbiji, ali sve manji broj Srba to primećuje.
Novi magazin, 15.03.2017.
Peščanik.net, 16.03.2017.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Putinovo „paljenje Rajhstaga“ i Vučićevo pumpanje srpstva - 29/03/2024
- Pretnja mirom: Srbi, Rusi i Kant - 22/03/2024
- Željko Obradović, državni neprijatelj - 23/02/2024
