Dnevnik

Subota, 29. mart

Uvek sam tamo gde ne treba. Ionako sam rodjen u delu Evrope koji se u svemu, ne samo geografski, preplice sa Azijom. Mozda je istorija postala dovoljno sumanuta da mi se ucini da, gde god da odem, iskrsne neka velika nevolja. Umesto da se 1991. spakujem za London, kao svi pametni, posmatrao sam, izbliza, kako se u zlu dave sudbine miliona oko mene, i moja sopstvena. Svako je imao i neki svoj, licni obracun. Sa ove strane Atlantika, iz samog srca Grinic Vilidza gde je sarkazam ugodna privilegija, ucini mi se da sam ratovao i protiv svojih najblizih, i predaka i naslednika, i znanih i neznanih, i da je destrukcija jedina pouzdana vertikala nase istorije. Sad je Amerika u novom ratu, i iscekuje nove teroristicke udare. U Srbiji je ubistvom premijera pokusan drzavni udar. Koji je propao, verujem, samo zato sto me nije bilo.

I mada sam promasio 9/11, u Njujork sam doleteo ponovo vodjen nekom nerazumnom potrebom da budem tamo gde ne treba, u praznom avionu, iskreno uveren da nijedna zemlja koja drzi do sebe ni bi trebalo da me primi.

Prvi put u zivotu pisem svoj dnevnik. Voditi dnevnik, to je, osecam, bolesno i narcisoidno.

Njujork se tegobno izvlaci iz ledene zime, prozete strepnjom za svoju neposrednu buducnost. Oni oprezni dihtuju prozore lepljivim trakama, gomilaju zalihe vode i konzerve. Gubitak posla u liberalnoj ekonomiji koja ne gusi razvoj i nivo zarada preteranim oporezivanjem, moze znaciti naglo siromasenje ili, u boljem slucaju, novo zaduzivanje. Amerikanci zive iznad stvarnih mogucnosti. Njihova potrosnja je neobican generator koji pokriva spoljnotrgovinski deficit, i tek ratovi na strani namecu podstrek tehnologiji, industriji i novim ulaganjima. U Njujorku su koncentrisana najdublja bogatstva, i hiljade siromasnih i beskucnika. Ima ovde citav jedan podzemni grad u kojem, kako ih zamisljam, smireno, poput antickih mudraca, otpadnici od stvarnosti posmatraju njenu tamnu i prljavu stranu.

Nedelja, 30. mart

Nedeljom zaronim u Njujork tajms od kilo i po. Ponekad se, zblenut u talase Hadsona, sabiram i meditiram.

Tajms je objavio secanje Flore Brovine koja je pre cetiri godine jedva docekala da je tudje bombardovanje oslobodi tudje tiranije. Mozda se tako i dogodilo, ali ona vise nije zrtva srpskog nasilja nego clan jedine evropske rasisticke vlade.

Od danas je zabranjeno pusenje, osim u privatnim odajama, automobilima ili na ulici. Teror pusaca zamenjen je terorom nepusaca. Ako se ne uvaze njene krajnjosti tesko je razumeti Ameriku koja se od evropskih korena pocela otrzati upravo posto je zvanicno prihvatila prosvetiteljska nacela slobode i jednakosti.

Ponedeljak, 31. mart

U jednoj od prvih reakcija na ubistvo srpskog premijera Majkl T. Kaufman je u Njujork tajmsu podvukao da je srpska istorija u poslednja dva stoleca ispunjena politickim ubistvima, i da su Srbi kolektivno skloni nasilju. Uopstavanja kojih se istoricari i oni koji drze do svoga dobrog odgoja klone, namecu nezgodna poredjenja. Devetorica americkih predsednika bili su predmet atentata, Endrju Dzekson 1835, Abraham Linkoln 1865, Dzejms Garfild 1881, Vilijem Mek Kinli 1901, Hari Truman 1950, Dzon F. Kenedi 1963, Ricard Nikson 1974, Dzerald Ford 1975. i Ronald Regan 1981, mada vecina nije uspela. Pokusali su da ubiju i Frenklina D. Ruzvelta 1933, itd. Stradao je, ili umalo, jos veci broj guvernera, senatora, kongresmena, gradonacelnika.

Inace su americki komentari podsecali na sumorno stanje u srpskom drustvu, da bi vrhunac dostigla pakosna reportaza, nekoliko nedelja pre atentata, o obozavanoj i svemodjnoj folk divi Ceci kao simbolu jedne porazene i isfrustrirane nacije. Takve su bile i prognoze razvoja dogadjaja, koje su potcenile i njegove razmere, koje su se dotakle evropskih okvira, i odlucnost novog premijera i njegovog kabineta.

Uopste ne uspevam da potisnem bol koji kao da je razneo i moje srce. Zoran Djindjic bio je, a da to nije znao, mada smo bili srdacni, i moj prijatelj, i prijatelj moje porodice i mojih prijatelja. Prebirajuci po srpskoj i jugoslovenskoj istoriji, mogu da se prisetim samo Stojana Novakovica i Milana Stojadinovica koji su, ne prezajuci od ostrih kompromisa, svoje sposobnosti i umece, kojima su daleko nadmasivali svoju sredinu, koristili za opste dobro.

Srpska zajednica u SAD izrazito je podeljena u odnosu na tok dogadjaja u postmilosevicevskoj Srbiji. Oni koji su u proteklim godinama odlucili da napuste kaljugu balkanske nekrofilije uglavnom su, cini se, Djindjica intimno smatrali najsposobnijim reformatorom i nosiocem Srbiji tudjeg duha vedrine i optimizma. Djindjicevo ubistvo verovatno je mnoge privremeno odvratilo od pomisli da se ikad vrate. Pretpostavljam i da se jedan deo pripadnika ili naslednika starije emigracije, koja se u Ameriku sklonila od Titovog rezima ili, jednostavno, od siromastva, ponadao ishodu kojim se smeralo da se, na prevremenim izborima, mobilisanjem i Milosevicevog izbornog tela i pretpostavljenoj malodusnosti gradjana sklonih napretku i reformama, istorija vrati unazad, u njenu doskorasnju kolotecinu. I srpska i hrvatska emigracija sklone su da matice odrzavaju u stanju ratnickih tabora.

Hrvatska emigracija je najpouzdanije hadezeovsko izborno telo. Deo srpske emigracije, cosicevsko-beckovicski zabrinut, kao da priziva Srbiju u blatu, suzama i krvi. Pretpostavljam da nagonski osecaju kako bi u obogaljenoj Srbiji, koja ce oziveti himeru okupljanja pod istom sljivom (kao da se svi Balkanci nece napokon sastati u EU), koja ce se toboz vratiti sebi samoj, svome tamnom vilajetu, vise vredeli i njihova milostinja, i njihovi dolari, i oni sami.

Organizovani deo srpske emigracije vec je ucestvovao u kvarenju tek zakrpljenih odnosa Srbije i Crne Gore. Cinkareci bivseg ambasadora Milana St. Protica, koji je umeo da sarmira Busa, Pauela, cak ledenu Kondolizu Rajs, i nekoliko uticajnih senatora i kongresmena, ocigledno su doprineli njegovom smenjivanju koje je usledilo posle izrecenih politickih prognoza, koje su bile tacne, i neposrednog ukazivanja na potrebu pretresanja diplomatske sluzbe. (Koja je, kako se danas saznaje, ubicama i psihopatama izdavala lazne pasose.) Da buducnost Srbije ipak ne zavisi samo od pojedinacnih slucajeva, dokazalo je, najzad, i namestenje Ivana Vujacica, koji ce umeti da izgladi i upristoji nase opstenje s najvecom svetskom silom i pokretacem opsteg napretka i sloboda, ma sta se o njoj mislilo.

Utorak, 1. april

Prosle nedelje je Njujork pres objavio rezultate ankete kojom su citaoci izabrali pedeset najomrazenijih Njujorkera. Prvo mesto zaradio je Kejt Blansar, glavni urednik seksi magazina Maksim, koji se proslavio karikaturom na kojoj neki nabildovani beli Anglosaksonac boksuje po nejakom Gandiju. Zajednica Indijaca u SAD i indijska vlada pozurili su da negoduju, upecavsi se na proracunatu stupidnost koja podize tiraze i zarade. Blansar je samoproglaseni protivnik politicke korektnosti koja gusi slobodu izrazavanja, i puritanskog morala koji on izaziva svojim svetom ironije, seksa, sporta, piva i fitnesa, takodje, medjutim, tipicno americko-protestantskim. Za njim je politicki karikaturista Ted Rol koji je pisao i zapazene izvestaje iz Avganistana, prozete dobrim poznavanjem domacih prilika.

Njujorkere nerviraju sveznalice koje su obicno u pravu. Za reditelja Majkla Mura, koji je na dodeli Oskara zestoko napao Busa osporivsi i njegov predsednicki legitimitet i opravdanost irackog rata, njujorski liberali smatraju da svojom izvestacenoscu i osmisljenim medijskim manipulacijama diskvalifijuje ideje iza kojih oni iskreno i cvrsto stoje.

En Koulter, advokatica i neokonzervativna politicka aktivistinja ispracena je pogrdom, kako takva konjasta prikaza moze uopste da bude seksi. Ona je vec sutradan posle 9/11 napisala da, u odgovoru teroristima, Amerika mora “osvojiti njihove zemlje, pobiti njihove vodje i preobratiti ih u hriscanstvo”. Nedelju dana potom je zahtevala od Kongresa da se proteraju svi stranci iz arapskih zemalja. I da se izdaju pasosi za domaci saobracaj.

Onesposobljene vijetnamske veterane, kojima su neokonzervativci smanjili prinadleznosti, optuzila je da su krivi za gubitak toga rata. Za izbore trazi test pismenosti, i imovinski cenzus. Visoko mesto na spisku omrazenih pre neki dan je potvrdila i kritikom izvestavanja sa irackog ratista na stranicama Njujork tajmsa, otvorenog i za pristalice i za kriticare intervencije, koji je ukazao na zastoj u operacijama, posto je iracka vojska u papucama privremeno zaustavila armadu s laserima i lep-topovima. Ugledni dnevnik je nazvala “unutrasnjim neprijateljem”.

En Koulter je zaista “americka nesreca”, ali ne zbog svojih ideja. Ona je istinski zastupnik ekstremizma jednog dela bele, nagojene polururalne Amerike koju uglavnom izdrzavaju produktivne, vredne urbane zajednice na istocnoj i zapadnoj obali. Na listi je i Kendes Busnel (“Seks i Grad”), banalna skorojevicka koja se, kako sama tvrdi, druzi samo s bogatima, mocnima i poznatima, “princeza nocnog zivota”, “Seron Stoun zurnalizma”. Od nepodnosljivih tu su i Vudi Alen i Joko Ono, ili Naomi Kembel, mada urednici podsecaju da je lako uperiti na nekog ko je uspon zaradio masuci golim dupetom, i cija su buducnost srednjovecni gojazni poslovnjaci s dlakavim ledjima.

Marta Stjuart, koja se smatra “drustvenim oboljenjem”, obogatila se dizajniranjem jeftinog pokucstva, a njen TV sou gleda vise od pet miliona domacica. Njena kuca je deo americkog sna, a njen tajanstveni seksualni zivot predmet, ponovo, znatizelje miliona. Cinicni Njujork u njoj vidi gadljivi simbol citavog sloja dobrih, poslusnih potrosaca ogavnog ukusa. U iscekivanju ishoda sudskog procesa koji istrazuje njene berzanske mahinacije, u robijasnici koja joj po rasporedu pripada zatvorenice su vec pripremile docek ukrasivsi cipkom i svilom metlu kojom ce je “sodomizirati”, da bi im ona hitro odgovorila jednako ubedljivom prostotom. Na listi su i dvojica dinosaurusa iz Niksonovog vremena. Vilijem Safajr je dosadni, cangrizavi kolumnista Njujork tajmsa, agresivni paranoik i ratni huskac (oni su uvek odvratni).

Henrija Kisindzera jedva cekaju da vide na optuzenickoj klupi zbog istaknute uloge u vijetnamskoj katastrofi. Dete jevrejskih imigranata, cije konferencije za stampu nikad nisu tonski prenosili zbog njegovog tvrdog, tudjinskog izgovora, Kisindzer nikad nije do kraja postao sastojak ujednacene americke smese, dok su secanja na njegov doprinos borbi protiv levog totalitarizma, i na ugled izuzetnog istoricara, u medjuvremenu izbledela.

Sreda, 2. april

Stigao mi je disk Vlade Nikica “Cestita nedelja” (ne znam sta mu je to). Ponudicu ga svima, na koje naletim, koji su u tome svetu vazni, u strepnji da ce ga, bez namere da zadovoljstvo podele sa ostalima, ljubomorno i sebicno slusati u samoci. Njegova muzika je puna topline i dobrote. Upoznao nas je Milos Petrovic, nas najznacajniji zivi kompozitor i uporni gerilac beogradskog avangardnog podzemlja. Ovde bi zaista imao ko da ih cuje. Mada je legendarne rupe u kojima je odzvanjala istorija improvizovane muzike neumoljivo njujorsko trziste odavno pretvorilo u luksuzne, preskupe klimatizovane klubove. U kojima biznismeni i japanski turisti, prozdiruci dzinovske hamburgere, zahvalno slusaju svoje ljubimce.

Njujorske sudbine su ponekad sasvim neobicne. Pijanista Dzon Dejvis, s kojim pijem kafu, proslavio se u triju s Dzekom Pastorijusom, da bi zaglavio u Four Sizn hotelu gde nastupa svake noci, kako bi ziveo. Iako ne sumnjam da ce se izvuci, jer je vredan i izuzetan, kao i ovaj grad o cijim cudesima raspredamo, on ce svojim uspehom verovatno negde zaturiti onu duhovitu pronicljivost kojom posmatra svet oko sebe.

Četvrtak, 3. april

Amerikanci su poceli da se dele na patriote i izdajnike. Protivnici rata u Iraku, koji poduhvat smatraju nezakonitim i nemoralnim, nisu manje agresivni od svojih oponenata, i dovoljno su promisljeni da svoje setnje ovencaju nacionalnom simbolikom. Bez obzira na individualizam koji podvlaci drustvena nauka, Amerikanci su usavrsili osecanja kolektivizma, u sluzbi zajednicke svrhe, ili u traganju za utocistem od samoce i uzaludnosti postojanja.

Tesko je, i nepotrebno, poistovetiti se s bilo kojom od ovdasnjih vladajucih ideologija. Liberalna Amerika oslobodila je misljenje i delovanje, ali je nesputana ekonomija upropastila nebrojene zivote i omogucila pojavu korporacijskog kapitalizma koji je postao oslonac vladajuceg puritanskog neokonzervativizma. Tu se krije jos jedan od paradoksa novije americke istorije.

U pretresanju tekuce stvarnosti misleci Njujork izgradio je kulturu sumnje, ironije i sarkazma. Malo je trajnih vrednosti koje, kao u sprdnjama Dzerija Sajnfelda, nisu izlozene poruzi. Zaista je sramota biti uvek u pravu. I tu se, ne samo u njegovom sjaju, svetlosti, hrani, zvucima i igri, krije privlacna snaga ovoga grada. Bez obzira sto se neogranicena i sustinska sreca mogu potraziti i na nekom opusenijem mestu.

Danas, 5–6.04.2003.

Peščanik.net, 05.04.2003.

NAŠ TERORIZAM