Na pragu predsedničkih izbora, Andrej Končalovski je na svom blogu objavio prilično dugačak blog post na dosta staru temu, o tome kako Rusija, zbog mračnog karaktera naroda okupljenog pod njenim krilom, još uvek nije spremna za demokratiju. „Rusko drštvo nije spremno na tako ozbiljnu transformaciju, ono nije spremno za demokratiju“ – piše on.
A dalje redom idu podsećanja, sa citatima Salavjova, Strujeva, Ključevskog, Plehanova, na to da je „težnja pojedinca da razvija svoju sopstvenu „valjanost i prilježnu radenost“ odlika čoveka zapadnog društva, koje je zasnovano na individualizmu“, a da se u svesti ruskog čoveka koji je izašao iz uskogrude seoske zajednice „pojedinac nemilosrdno guši“, te je on „zato neodgovoran i večito sklon parazitiranju“.
Ja sam po prirodi takođe pesimista, ali nisam demotivator. Jedno je gledati svet kroz nešto tamnije naočare, a drugo je nagovarati sve ostale da se i oni koriste istim tamnim staklima. Ja ne volim da demotivišem ljude. Tim poslom se ne bavim.
I zato, svaki put kada čujem onu dubokoumnu rečenicu s pozivom na drevna vremena „još od knjaza Igora“, o tome kako je ruski narod jedini narod na svetu koji je, eto jadan, do te mere osakaćen da nije podoban za demokratiju, meni na um odmah pada sledeće pitanje: a šta mi uopšte, tako jadni i neuki, po tom pitanju možemo da uradimo? Kako da se tako sakati pripremamo za tu – kako se već zove – demokratiju?
Jednom prilikom sam razgovarala sa gruzijskim opozicionarom Dato Usapašvilijem. I mada on u Gruziji važi za jednog od najumerenijih i najrazumnijih protivnika aktuelne vlasti, jedino čime se bavio tokom našeg razgovora je bilo nemilosrdno blaćenje Saakašvilija. Nisam izdržala a da ga ne pitam: „Pa zar nema baš ničeg dobrog što vam je donela vlast Saakašvilija? Eto na primer, u policiji je korupcija sasvim iskorenjena“. Na to je Dato vatreno uzviknuo: „To nije zasluga Saakašvilija! To je zasluga čitavog gruzijskog naroda!“ Samo je jedna stvar ostala nejasna: šta je gruzijski narod do sada čekao? Zašto nije završio sa korupcijom još u vreme Ševarnadzea?
Uopšte nemam nameru da odričem da nešto što se zove nacionalni karakter stvarno postoji. Ne želim da opovrgavam činjenicu da se nacionalni karakter nekog Engleza koji je osnovao Plimut ili recimo Šangaj i odmah na licu mesta uveo gradsku samoupravu, u korenu razlikuje od karaktera nekog Kineza koji o tako nečemu kao što je gradska samouprava nije ni sanjao. On je znao samo to, da još od pradavnih vremena Jaoa i Šuna, gradom mogu da upravljaju isključivo činovnici.
Na ovom mestu nam se, nekako kapriciozno, nameće veoma prosto pitanje: od čega zavisi nacionalni karakter? Možda postoji nekakav genetski kod odgovoran za nacionalni karakter, koji svakom narodu ponaosob definiše njegov nacionalni DNK?
Nekada davno, na Balkanu su živeli slobodoljubivi Grci koji su se potom pretvorili u servilne vizantince. Da im se možda tokom hiljadu godina nije promenio DNK? Tim povodom vam mogu reći sledeće: zahvaljujući Plutarhu mi danas tačno znamo dan, pa čak i čas kada je DNK slobodoljubivih Grka pretrpeo izmene. Zahvaljujući njemu mi znamo kako je Demetrije Poliorket pokorio slobodnu Atinu i kako je slobodnim Atinjanima tog istog dana velikodušno bilo predloženo da se bilo koji postupak „garanta“ Poliorketa mora smatrati za božji čin. Da, našeg drevnog Grka je u jednom danu zadesila baš takva, epigenetska promena. Do juče, odnosno do zauzimanja Atine, bio je slobodan, a već danas, i nadalje, mnogo toga je zavisilo od grupe građana okupljenih pod gordim imenom „Jedinstvena Helada“. Pitanje: da li se toga dana tom našem imaginarnom Grku promenio nacionalni karakter, ili se pak promenio oblik vladavine pod kojom će morati da živi?
Ili na primer, plašljivi Jevreji. O, kako su ondašnje stanovnike geta prezirali i Valter Skot i Šekspir i mnogi drugi, optužujući ih za kukavičluk. A onda su se Jevreji preselili u Izrael i pokazali nam svoju godinu 1948, potom Šestodnevni rat, a onda i rat Sudnjega dana. Nekoliko miliona Jevreja je odbijalo napade šest arapskih država i sto pedeset miliona Arapa. Šta to bi?! Da im se u selidbi možda nije promenio genetski kod? Ili su im se pak samo izmenili društveni uslovi? Jer ako je španski hidalgo imao običaj da zbog ponosnog jevrejskog otpora do tla spaljuje čitav geto, onda postaje razumljivo i zašto je taj otpor bilo teško pružati.
I još jedan primer. U 17. veku je na tlu Evrope živeo narod sklon bučnom pijančenju i poznat po svojoj lenjosti i neodgovornosti. Pripadnici tog naroda su se zvali – Nemci. A onda je Fridrih Veliki u 18. veku postrojio deo tog naroda u jednu državu s imenom Prusija, a u njihov svakodnevni život uveo najstrožiju birokratsku regulativu. U 18. veku se u Evropi veoma retko mogla čuti sentenca „nemački red“, a mnogo češće – „pruski red“. A onda je kancelar Bizmark ujedinio Nemačku, i „pruski red“ je odjednom postao „nemački“. Pročitajte Pesmu o Nibelunzima ili Grimelshauzenovog Simplicisimusa i pokušajte da u tom bošovskom grupnom portretu Tridesetogodišnjeg rata pronađete makar i jednu reč koja bi vas podsetila na red ili poredak. Izgleda da se nacionalni karakter Prusa iznenada promenio baš na dan dolaska Fridriha Velikog na presto.
Ili Severna i Južna Koreja. Da li u njima žive ljudi s različitim nacionalnim karakterom? To jest, da li bi onima u Severnoj Koreji bilo dovoljno da se samo malo više potrude, pa da i oni žive isto toliko dobro kao oni u Južnoj?
U Kini je za vreme Mao Cedunga od gladi umrlo 60 miliona ljudi. A u savremenoj Kini, za poslednjih 20 godina je 400 miliona ljudi izašlo iz mraka najdubljeg siromaštva. Da li se i kod njih promenio nacionalni karakter? Kako je umro Mao, tako se Kinezima izmenio nacionalni karakter.
Pre deset godina, u Pekingu su svi trotoari do te mere bili upljuvani da od pljuvačke nije moglo da se prođe, a na ulicama Singapura – nijednog ispljuvka. Da li je razlog tome različit nacionalni karakter singapurskih Kineza? Ili se pak dolaskom Li Kuan Jua na vlast, kod singapurskih Kineza odjednom promenio onaj deo DNK koji je odgovoran za pljuvanje po ulici, a što se pa opet, na sasvim čudan način poklopilo sa uvođenjem kazne od 200 dolara za svaki ispljuvak?
Nesporno je da nacionalni karakter postoji. On postoji čak i kod majmuna, jer etolozi su svojim istraživanjima dokazali da se šimpanze iz raznih plemena, u zavisnosti od toga kojem plemenu pripadaju, različito ponašaju. Grubo rečeno, njihovo ponašanje zavisi od ponašanja njihovog vođe. Ako je vođa zao, čitav čopor je zao. A ponašanje vođe u prvom redu zavisi od ponašanja njegovog predhodnika. Ako je predhodnik bio podlac, onda je najčešće i novi vođa čopora takođe podlac.
I makar to zvučalo paradoksalno, ali ja se s Andrejom Končalovskim u jednoj od njegovih konstatacija slažem. Ja takođe mislim da Rusija nije spremna za demokratiju, jer ako se pod demokratijom smatra isključivo opšte pravo glasa, onda nijedna zemlja na svetu nije spremna za demokratiju. Štaviše, (a što bi po meni trebalo da bude tema nekog drugog, krajnje ozbiljnog blog posta), smatram da smo svedoci epohe u kojoj ideja opšteg prava glasa (universal suffrage), kao i ideja „volje naroda“, istorijski počinju da bivaju sve manje ubedljive.
No, kao što sam već na početku napomenula, ovde se poteže jedno sasvim drugo pitanje i ono glasi: kako da se mi jadni, nesrećni, tako duboko „feudalni“, najzad promenimo?
Odgovor je sasvim očigledan. Postoje razni načini kojima se može promeniti nacionalni karakter, ali od kad je sveta i veka, počevši od vremena prvih organizovanih čopora šimpanzi, jedan od najefikasnijih načina promene karaktera naroda bio je promena karaktera vlasti, to jest promena sistema vladavine.
Potkrepiću ovu svoju misao jednim malim primerom iz ličnog života. Bila sam još sasvim mala, kada smo ja i moj vršnjak, petogodišnji Anton Nosik (mi se već 40 godina družimo) letovali s našim roditeljima na Krimu. U blizini je bio izvor prepun polomljenog stakla i kada smo moj mali drug i ja videli par celih flaša, sa zanosnim oduševljenjem smo počeli da ih lomimo i bacamo u taj izvor. „Šta to radite?!“ – strogo i veoma glasno su nas ukorili roditelji. Istog trenutka smo marljivo i s potpuno istim oduševljenjem, zajedno prionuli na posao i počeli da sakupljamo polomljeno staklo i da ga iznosimo iz izvora. Posle nekog vremena je izvor bio potpuno očišćen od srče.
Ja naravno znam da se motivacija kod odraslih i motivacija kod dece razlikuju, ali u poslednje vreme, kad kod se nađem u Gruziji i kada vidim njihove policajce, ja se uvek setim tog izvora i polomljenih flaša. Danas u Gruziji policajci nisu korumpirani zato što su im velike plate, zato što se boje visokih kazni i zato što će onaj koji prima mito neizostavno biti otpušten i tako izgubiti sve socijalne beneficije koje mu garantuje njegova profesija. Nije slučajno da glava gruziijskog MUP-a ima sedište u zgradi patrolne a ne kriminalne policije. Što se mita tiče, za sve policije sveta, patrolna policija je uvek najkritičnije mesto. No ja želim da skrenem pažnju na nešto sasvim drugo. Današnji gruzijski policajac se diči time što je nepodmitljiv. A pre šest godina je on (tačnije onaj što je isteran iz policije) krao automobile, trgovao drogom i kidnapovao ljude. Tada se on dičio time. On je patrolirajući gradom posebno uživao u tome što ga se ljudi plaše, što mu svi redom ližu cipele i što može da uđe u bilo koju prodavnicu ili zanatsku radnji u svom kvartu, i tamo zatraži besplatnu uslugu. A današnjem policajcu ne treba ta vrsta zadovoljstva. On uživa baš u tome što pripada policiji kojoj nije dozvoljeno da zahteva besplatne usluge. Kraće rečeno, promenio mu se nacionalni karakter.
Sve rečeno navodi nas na dva zaključka. Prvi je da sva razglabanja o tome da nije vlast ta koju treba menjati već da treba od sebe početi, da se treba duhovno razvijati, moralno rasti i tome slično – sve je to najobičnije farisejstvo. To što treba menjati je uvek vlast. Stado ide za vođom i zato je stajati pred stambenom zadrugom Jezero u kojoj su svi njeni zadrugari dvocifreni dolarski milijarderi i u isto vreme govoriti kako je za falsifikovanje izbora odgovorna tamo neka zla bakica koja je na biračkom mestu za koje je odgovorna samoinicijativno premeštala glasačke listiće iz jedne kutije u drugu, ne samo besmisleno, već i u velikoj meri nemoralno. Riba smrdi od glave, a Rusija od Putina.
Drugi zaključak je da smo mi danas stigli u onaj stadijum kada je reforma bez revolucije nemoguća. Ali u isto vreme treba imati u vidu i to da je revolucija bez reforme besmislena, a da je reforma – i to Reforma s velikim početnim slovom – to kada se državnik – ne predsednik, ne političar, već Državnik takođe s velikim početnim slovom – ozbiljno laća posla i menja karakter nacije.
Ежедневный Журнал, 20.02.2012.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 27.02.2012.
