Doba monologa

BBC je 1973. prvi put prikazao monodramu Harolda Pintera „Monolog“, u kome junak 20 minuta govori praznoj stolici. U pitanju je naizgled površno obraćanje odsutnom prijatelju koji mu je izgleda preoteo ljubavnicu. Iza prividnog mira izbijaju napetost i gorčina i kako monolog odmiče, on se sve više gubi: „Plamtim dve hiljade revolucija u sekundi, danju i noću. Ja sam pobednik“.

Što može da znači i: „Dosta mi je svega, odustajem, ti si pobedio“. Gledalac „Monologa“ je uznemiren dugim periodima tišine, tokom kojih junak sedi i zuri u prazno, bez podrške narativa, izgubljen u mislima. To je komad o neiskazivim stvarima – tišini, podtekstu, sagovorniku bez prava na odgovor. Stiče se utisak da je junak godinama uvežbavao svoj govor i do kraja ga prečistio, doradio, preokrenuo u svoju korist. On se ruga praznoj stolici: „Moram ti reći da neizmerno uživam u ovom razgovoru, ovoj razmeni zajedničkih uspomena“.

Setila sam se ovog Pinterovog dela tokom pisanja svog poslednjeg romana. Osim što se bavi temama izolacije i usamljenosti, Pinter nam pokazuje kako njegov junak tokom 20 minuta monologa zadobija neku vrstu moći. On je glavna zvezda, kralj sveta. Čak je dovoljno velikodušan da kaže svom prijatelju: „Saosećam sa tobom, stari druže“. To me podseća na drugi Pinterov slavni monolog, Astonov u „Nastojniku“ – gde govoreći o ponižavajućim brutalnostima koje je preživeo, Aston privremeno povraća svoje ljudsko dostojanstvo.

Moć monologa je u uspostavljanju autoriteta prostim odsustvom otpora druge strane. To ga čini suštinski nepouzdanim – ne samo zato što narator ili naratorka laže, nego i zato što odgovor na njegove ili njene iskaze nije moguć, pa se on ispostavlja kao neutemeljen i pristrasan. Reči koje izgovaramo bez slušalaca odbijaju se o tišinu i vraćaju nam se da ih ponovo izgovorimo u nešto izmenjenom obliku. Monolozi pripadaju svetu koji potvrđuje sam sebe aludirajući na samog sebe, zasnovanom na logici utvrđivanja gradiva ponavljanjem. Kada bi prijatelj iz Pinterovog komada ušetao na scenu, seo na slobodnu stolicu i progovorio, ta logika bi bila poremećena, a autoritet govornika doveden u pitanje. Ali prijatelj ne dolazi i ne može da dođe. U jednom trenutku junak ga optužuje da se ponaša kao da je mrtav.

Pinter je rekao: „Moje drame se bave onim što je u njihovim naslovima“. U „Monologu“ se dakle ne radi o prijateljstvu ili ljubavnom trouglu, nego o monologu. Tu nije važno ono što je izgovoreno, nego činjenica da se tome ne može prigovoriti, neslaganjem ili slaganjem, svejedno.

„Monolog“ je savršeni sažeti primer mnogih Pinterovih drama, u smislu da se bavi svesnim ukidanjem komunikacije govorom, što je sam autor opisao kao „očajnički odbrambeni pokušaj da sebe zadržimo za sebe“. Zašto bismo to želeli? Zato što je istinska komunikacija – dijalog – riskantna. Dijalog preispituje naša uverenja i suočava nas sa našim greškama. On nas destabilizuje.

Kada je dobio Nobelovu nagradu za književnost 2005, Harlod Pinter je u svom obraćanju oštro kritikovao američku vladu zbog njene monomanije, nepouzdanosti i laži (i Britaniju zbog njenog prećutnog saučesništva), posebno u vezi sa tadašnjom invazijom na Irak: „Amerika je najveći šou program na svetu. Njen najprodavaniji proizvod je samoljublje“. Optužio je Ameriku da se predstavlja kao sila univerzalnog dobra, proizvodeći ogromne količine laži koje mi ostali „gutamo i davimo se u njima“.

Znam da se krećem po opasnom terenu, ali čini mi se da postoji tesna veza između Pinterovih političkih stavova i njegovog književnog dela. U svom govoru na dodeli Nobelove nagrade on kaže da velike i izolovane sile imaju sklonost ka usamljeničkim delima. Kao u monodrami „Monolog“, nije bilo nikoga da prigovori američkoj verziji događaja tokom invazije na Irak. Amerika se našla u ulozi nepouzdanog naratora sopstvene stvarnosti, u monologu koji izbegava odgovore, a na praznoj stolici je sedela njena projekcija ostatka sveta.

Monološko svojstvo moći se jasnije vidi u diktaturama. Sećam se kako je Jeonmi Park, devojka iz Severne Koreje koja je prebegla u Kinu, pričala da je kao dete gledala streljanje majčine prijateljice koja je bila osuđena na smrt zato što je gledala film o Džemsu Bondu. Ništa ne sme da ugrozi hermetički zatvoren narativ o voljenom vođi i zlom zapadu. Ni Džems Bond, ni Indijana Džons, ni Ban Ki-Mun, ni vi, ni ja – niko ne sme da sedne na tu praznu stolicu i progovori.

Naravno, svi znamo da diktature svom stanovništvu i ostatku sveta prikazuju nepouzdanu sliku stvarnosti. Demokratije su drugačije, zar ne? Razlikuju se po standardima, to je sigurno, ali Pinter sugeriše da se ne razlikuju u suštini, u smislu naracije koju jedna nacija gradi o sebi i svetu oko sebe. U javnosti Velike Britanije je na primer prevladala naracija nepoverenja prema došljacima i povlačenja iz Evrope, povratka „našem načinu pod našim uslovima“ – kao da smo se mi kao nacija dogovorili da je to naš zajednički stav i da nema potrebe za daljom raspravom o tome.

Kada Amerika, veliki deo Evrope i Velika Britanija politički skreću udesno, i retorika u tim zemljama postaje uskogruda i odbrambena. To prepoznajemo i u „Monologu“, koji narator započinje snishodljivim primedbama: „Ponekad mislim da si me zaboravio“ i „Reći ću ti nešto što nisi znao“, da bi do kraja komada svog prijatelja nazivao „glupom budalom“, jer ne razume svu slojevitost njegovih misli. Taj prijatelj verovatno nije glup i nerazumno je optuživati ga za nerazumevanje nečega što nije čuo. Kako se junak sve više bavi sobom, dovodi se u pitanje njegova pouzdanost – ali što se on više bavi sobom, smanjuje se naša mogućnost da preispitamo njegove stavove.

Živimo u zbunjujućem i fascinantnom svetu, koji kao da je sušta suprotnost dugim monolozima u zatvorenoj sobi. Komuniciramo više i brže nego ikada. Nema više starog i sporog poštanskog pisma – koje je u stvari monolog, brižljivo građena predstava najbolje verzije nas samih. Zamenili su ga imejl, sms, tvit. Duga proza nestaje sa scene koju preuzimaju interaktivne igre. Odgovori su brzi, komentar ide na komentar, tvrdnja na tvrdnju, argumenti se pobijaju gotovo trenutno, često sa više strana. Nema više debelih enciklopedijskih tomova koje priređuje ekspertska elita. Na njihovo mesto je stupilo demokratizovano gomilanje informacija koje dolaze iz miliona izvora, koje se prikazuju, uređuju i ispravljaju preko viki sajtova, foruma, blogova, aplikacija. Nimalo nalik Pinterovoj viziji – izolovani pojedinac, prazna stolica i njegovo pristrasno svedočenje.

Ali kroz višeglasje raznorodnih struktura – političkih, ekonomskih, socijalnih i verskih, probija se i prevladava omiljena monološka komunikacija svake moći: njen razgovor sa samom sobom. I Pinterov usamljeni junak ostaje njena metafora, nekada zlokobna, nekada samo luksuz koji sebi dopuštamo pred izazovima drugog ljudskog bića.

U postavci ovog komada od pre nekoliko godina posebno sam zapazila jedan detalj. Na sceni je samo jedan čovek, ali na zidu su dve senke. Apsolutni monolog nije moguć. On će uvek biti prekinut. U intervjuu za BBC Jeonmi Park kaže da je otvaranje Severne Koreje samo pitanje vremena. Nadam se da je u pravu. Naši „očajnički odbrambeni pokušaji da sebe zadržimo za sebe“ uvek su praćeni saznanjem da je svaki pokušaj izolacije dodatni dokaz da drugi ljudi postoje.

Samantha Harvey, The New Yorker, 06.03.2015.

Preveo Zoran Trklja

Peščanik.net, 18.03.2015.