Foto: Predrag Trokicić
Najviše je ekonomskih istraživanja populizma u Latinskoj Americi. Ovo i zato što je na tom iskustvu nastao i takozvani Vašingtonski konsenzus (Williamson 1990), koji je posebno predmet kritike ekonomista i komentatora na levici, mada ne samo njih.
Međutim, verovatno je relevantnije iskustvo iz 30-ih godina prošloga veka, kada su zaista bili suprotstavljeni zagovornici levog klasnog, i desnog nacionalnog populizma. U istraživanjima latinoameričkog populizma iz 60-ih i 70-ih godina prošloga veka ova suprotstavljenost izostaje, jer se na desnoj strani nalaze zagovornici autokratizma ili diktature, koji nisu u neposrednoj vezi sa desnim, nacionalističkim populizmom.
Ključna razlika između levog i desnog populizma jeste u tome od koga je poželjno uzeti i kome dati – u politici redistribucije imovine i dohodaka. Levi populizam je klasni – uzeti od bogatih i dati siromašnima. Desni populizam je nacionalistički – uzeti od njih i dati nama. Tridesetih godina prošloga veka, u ne maloj meri pod uticajem Ruske revolucije, ali i zbog ideologije revolucionarnih promena, levica u demokratiji nije videla efikasno sredstvo smanjenja klasnih razlika. Klasni sukobi se ne mogu, smatralo se, razrešiti na izborima već na ulici.
Desni populizam je, opet, zagovarao etnička čišćenja i međunarodne sukobe kako bi se promenili nacionalni sastav i granice država. Za desni populizam je neophodno da postoje neprijatelji po rasnoj, etničkoj, kulturnoj ili teritorijalnoj osnovi. Tako da je u konkurenciji levog sa desnim populizmom od najveće važnosti kojem se sukobu daje prednost: da li je nacionalno jače od klasnog, da se tako izrazim.
Na primeru 30-ih godina prošloga veka može se zaključiti da je mobilizaciona, ideološka i uostalom privredna privlačnost desnog nacionalizma veća od levog klasnog, posebno ukoliko se tvrdi, kao što se i tvrdilo, da je nacionalno isto što i klasno, to jest da je nacionalizam zapravo briga za siromašne i obespravljene. Kao i za nacionalne teritorije ili uopšte za teritorije koje bi obezbedile bolje uslove upravo za ponižene i uvređene.
Razlog za veći politički potencijal desnog u odnosu na levi populizam jeste pre svega u tome što on ima veću mobilizacionu moć. Po prirodi stvari, nas pripadnika nacije je više nego nas pripadnika klase, usled čega je, recimo, lakše neposredno demokratskim metodama, na primer referendumom, obezbediti podršku nacionalnim u odnosu na klasne interese. Ovo utoliko pre, a to je i najvažnije, što su sredstva ispunjenja tih interesa – sredstva ideološka, politička i privredna – uglavnom identična.
Razlika je, i to je daleko najvažnije, u očekivanjima da je desni populizam ostvariv, dok levi nije.
Jedan primer gde je desni populizam preovladao nad levim jeste uspon i uspeh srpskog nacionalizma 80-ih godina prošloga veka. Dok je kritika režima, bar u disidentskim krugovima, i posebno posle 1968. bila prvenstveno sa stanovišta levog populizma, sa ukazivanjem na rastuću nejednakost pre svega, sredinom 80-ih godina ona je postala nacionalistička, jer je postalo jasno da levi populizam nije odgovor na tadašnju upornu privrednu i političku krizu. Tako da se od zalaganja za poboljšanje položaja siromašnijih i od kritike “nove klase” prešlo na zagovaranje nacionalnih, ne samo ekonomskih već pre svega političkih i konačno teritorijalnih interesa. Pokazalo se da nacionalizam, za razliku od doslednog socijalizma, ima veliku moć mobilizacije. Uz to, što je karakteristično za svaki populizam, ta mobilizacija podržava autoritarizam i može da posluži promeni sastava vladajuće elite, takozvanog establišmenta, i da opravda diskriminaciju manjina po raznim osnovama.
Novi magazin, 25.12.2017.
Peščanik.net, 26.12.2017.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
