Funta nesreće

Britanci se hvale kako sa svim i svačim teraju šegu, da to čine do mile volje i da za to nikome ne polažu račune. Ustupimo im to preimućstvo dragi moji, a za utehu sebi recimo sledeće: „Možda su u Engleskoj šega i glupiranje zaista dozvoljeni, ali zato kod nas nije zabranjeno mudrovanje, a ono često bude mnogo smešnije“. Nikolaj Mihajlovič Karamzin, Pisma ruskog putopisca, London, septembar 1790.

Ova odvažno sročena aluzija Nikolaja Karamzina, danas se slobodno može istaći kao epigraf reakcije zvanične Moskve na rezultate britanskog referenduma. Prvo, u Kremlju nikako ne mogu da razumeju zašto je Dejvid Kameron toliko rizikovao: „Zašto je taj problem s brexitom sebi navukao na grbaču? Zašto je uopšte inicirao taj referendum? Da bi ponovo ucenio Evropu ili da možda zaplaši nekoga? Šta mu je to trebalo kada je on sam bio protiv?“ Tako se pitao Putin na sastanku sa urednicima svetskih informativnih agencija. Drugim rečima, vlast treba da raspisuje referendum samo kada je apsolutno sigurna u njegov rezultat.

Jednom drugom prilikom Putin se vajkao kako je „nepristojno sve probleme pripisivati Rusiji… Pametni ljudi tako nešto sebi nikada ne bi dozvolili… To je manifestacija niskog nivoa političke kulture“. Naime, reč je o britanskom premijeru koji je izjavio da će izlazak Britanije iz Evropske unije očigledno najviše obradovati Vladimira Putina i Abu Bakr el Bagdadija, vođu Isisa. A britanski ministar inostranih poslova Filip Hemond, bio je još konkretniji: „Rusija je jedina zemlja kojoj je zaista stalo do toga da mi izađemo iz EU i mislim da je to važno podvući“. Isto mišljenje ima i laburista Hilari Ben, opozicioni političar i ministar inostranih poslova vlade u senci: „Sigurno je da predsednik Putin neće plakati ako Britanija izađe iz EU. On će brexit shvatiti kao slabo mesto evropske solidarnosti, i to baš sada kada nam je zaista neophodno da budemo složni i jaki“.

Teško da ima smisla raspravljati o tome ko je pametniji: da li oni što danas sede u ruskoj, ili oni što su izabrani da sede u britanskoj vladi. U poslednje vreme je Vladimir Putin zaista marljivo ubeđivao svetsku javnost, a u svojim izjavama redovno podvlačio, kako on nema nameru da se meša u slobodnu volju britanskog naroda. Ali u njegovim dugim naklapanjima o navodnoj ruskoj neutralnosti, koju on uzgred budi rečeno više voli da predstavlja kao svoju ličnu nezainteresovanost, uvek se ostavlja dovoljno mesta za primedbe o tome kako EU igra na muziku koju SAD svira, da evropske zemlje svoj suverenitet prinose kao žrtvu briselskoj birokratiji, kao i o tome da bi bilo mnogo bolje da svi oni koji njega uče demokratiji prvo svoje žene nauče da kuvaju šči. Ruska propaganda takođe već duže vreme ima mantru o neizbežnom raspadu Evropske unije, koji bi bio „veoma koristan“. Koristan za zemlje EU – naravno.

A evo i komentara Marije Zaharove, zvanične predstavnice ruskog ministarstva inostranih poslova: „To jeste unutrašnja stvar Velike Britanije (mi to uporno ponavljamo) i bez obzira na to što njeni podanici poslednjih godina šalju veoma jasne signale šta misle o politici svoje vlade, ministar inostranih poslova Hemond je ipak odlučio da im pljune u lice i izjavi „kako brexit nikako ne bi smeo da oslabi režim sankcija protiv Rusije“. How smart! Tako je šef jedne od glavnih lobističkih grupa zaslužnih za uvođenje sankcija protiv Rusije (jer Hemond je taj koji je sankcije protiv nas stavio u kontekst referenduma o brexitu), u želji da sa sebe skine svu odgovornost poručio Evropljanima: „Mi odosmo. Večera je bila odlična, a vi platite račun“. Jasno je da nas oni nikada nećete ostaviti na miru. Uvek je tako bilo – tako će i ostati. Ali gospodo draga, nije lepo da sve svoje greške tako bezočno zatrpavate rečju „Rusija“.“

Nije li ovaj tekst najpotpunija slika nepristrasnosti i nezainteresovanosti Moskve za rezultate britanskog referenduma?

Ovih dana se svi bave nagađanjima o ekonomskim posledicama brexita. Još niko ne zna kako će se on odraziti na Evropu i Britaniju, tim pre što su se mnoge renomirane britanske agencije za istraživanje javnog mnjenja tako sramno obrukale u svojim predviđanjima. Sada se pravdaju time da nisu očekivale tako visoku izlaznost glasača sklonih brexitu, pre svega u delovima zemlje kao što je zapadni Midlend. Naravno, tužno je konstatovati da se zemlja „prosvećenih moreplovaca“ koji su stvorili najveću trgovačku imperiju u istoriji sveta, danas zatvara u uske okvire svojih granica. Setimo se kako je naš Ivan Grozni bio revoltiran vladavinom kraljice Elizabete, nazivajući je „neukom devojčicom“ jer dopušta da se državnim poslovima bave nekakvi „мужики торговые“ koji samo lunjaju svetom i „ištu svoje trgovinske prigode“. A ti engleski торговые мужики, tada zatečeni u Moskvi, rizikujući živote su dalje hitali po Volgi, pa preko Kaspijskog mora u Persiju, a preko Sibira u Kinu… Mada je istina i to da su se ovi odvažni ostrvljani uvek ponašali nekako izdvojeno, a sebe osećali kao da su odrezani od ostalog dela kontinenta. Izgleda da je baš ta sklonost ka smenama izolacionizma i univerzalizma svojstvo takozvanog britanskog mentaliteta.

I ne samo njihovog. Jer brexit je samo jedan u nizu događaja koji prate trend izolacionizma koji je zahvatio čitavu Evropu. To je večno prokletstvo Starog sveta – ovoga puta bez nasilnog menjanja državnih granica.

A ja mislim da će mnogo dramatičnije posledice na sudbinu sveta imati ne brexit, već „trampzit“. Donald Tramp je uz zvuke škotskih gajdi oduševljeno pozdravio odluku Britanaca o izlasku iz EU: „Narod je odlučio da vrati svoju zemlju, da povrati svoju nezavisnost. I to se, kao što vidite, događa u celoj Evropi… To se faktički događa i u SAD“. Nije imao dovoljno političkog ukusa i pameti da shvati svu ironiju situacije u kojoj se našao: Škotska je od samog početka bila tvrdo protiv brexita.

Tramp je promenio svoje imidžmejkere, verovatno zaposlio nove pisce govora i njegova javna reč je postala nešto uzdržanija. On obećava da će otvoriti milione novih radnih mesta, u celoj zemlji izgraditi moćne fabrike koje će „zaurlati i u narod udahnuti novi život i nadu“. On Berniju Sandersu nudi savez u izgradnji nove, srećnije i prosperitetnije Amerike. Hilari Klinton takođe govori o tome kako svemoćne korporacije „ispumpavaju“ radna mesta iz Amerike i o novim putevima i mostovima koje će graditi. Ona je iz pobornice slobodne trgovine odjednom izrasla u glasnu zagovornicu protekcionizma. Njena izolacionistička agenda nailazi na burne aplauze njenih birača. Ovakvi njeni govori su se čuli i pre brexita, a posle referenduma je naravno rekla da rezultati glasanja „samo potvrđuju“ sve što je ranije govorila: „U ovim teškim i mutnim vremenima u Beloj kući treba da sedi miran, čvrst i iskusan lider“.

Artur Šlezindžer Mlađi, autor teorije ciklusa, smatra da je redovna smena ekstrovertnih i introvertnih perioda u istoriji Amerike razumljiva i prirodna. Problem je samo u tome što se ti periodi ponekad sudaraju sa krizama druge svetske nuklearne supersile, koju trenutno grize i muči neutoljivi resantiman.

Vladimir Abarinov, Grani.ru, 27.06.2016.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 03.07.2016.

BREXIT