Foto: Peščanik
Jadne srpske sudije, baš su pod velikim pritiskom javnosti i političara, sami i nezaštićeni, prepušteni na milost i nemilost toj besnoj rulji nezadovoljnih koji bi samo da sudovi sude pravično i po pravu, zakonu, a ne po političkoj volji, zaleđini i uticaju. I nekako uvek, čudna li čuda, oni jadni podlegnu pritisku javnosti (političara) i presude baš onako kako vlast od njih očekuje. A javnost posle može da se buni koliko god želi. Postupili su po zakonu i svojoj savesti(?!). Jedna od baš takvih odluka je slučaj Marije Mali, bivše supruge gradonačelnika Beograda, koja je ekspresnom odlukom suda ostala bez čak troje dece! I to, baš čudno, sva pripadoše aktuelnom gradonačelniku Beograda. A sve uprkos stručnom i pozitivnom mišljenju Centra za socijalni rad o njenoj podobnosti da bude roditelj. Još je hrabra sutkinja obavezala nezaposlenu Mariju Mali da svom bivšem suprugu (mesečna plata od 102.764 dinara) plaća alimentaciju od 30.000 dinara! Da ponižavanje bude veće, moći će da viđa decu svake srede u trajanju od 4 sata, kao i svakog drugog vikenda, a sud je ocenio da je u interesu dece da se povere ocu na samostalno staranje, jer on “poseduje adekvatne roditeljske kapacitete, brižan je i trudi se da deci obezbedi sve što je neophodno za njihov normalan rast i razvoj, da im obezbedi sigurnost i spokoj i da ih zaštiti od bilo kakvih, za njihov uzrast neprimerenih informacija, sukoba između njega i protivtužene-tužilje kao njihove majke, arbitriranja i slično”.
Naravno, ova presuda je stvar čistog inata, jer je najpre dnevni list Danas baš u ovom i još nekim slučajevima uočio pravilnost čiji je zajednički imenitelj – isti sudija, advokat i veštak. Naravno, i da maloletna deca koja u 99 odsto slučajeva budu dodeljivana majkama, u ovim slučajevima, po pravilu pripadaju politički ili finansijski moćnom ocu. Maloletna deca se od majke oduzimaju samo u slučajevima kada je majka narkomanka, psihički obolela i ako zlostavlja decu.
Isplivalo je iz tog slučaja još sijaset krivičnih dela kojima bi tužilaštvo trebalo da se bavi, ali kao što znamo iz dosadašnjeg postupanja tužilaštva, tužioci nisu samostalni u svom radu i u stalnom su strahu od vlasti, pa se ne može ni očekivati da će nešto i preduzeti. Bar da ispitaju njene tvrdnje o tome da je gradonačelnik Beograda naterao da potpiše lažnu izjavu o prihodima namenjenu Agenciji za borbu protiv korupcije kojom je prikrio 95.000 evra, pošto nije mogao da objasni njihovo poreklo, kao i o brojnim ofšor kompanijama preko kojih su išli neki poslovi. Tek o slučaju Savamala i umešanosti državnih organa u organizovanje, rušenje i potom prikrivanje i zataškavanje bi imalo šta da se istražuje. Ali, mislite li zaista da će neki tužilac smeti da se poduhvati tog slučaja i podrobno ga ispita? Krenuće da ga rade kao što su radili i slučaj Savamala i kao što se Agencija za borbu protiv korupcije bori protiv korupcije. Dakle, tvrdiće da su otvorili predmet, a predmeta neće biti. Ali ko bi u zaštitu uzeo Mariju Mali? I zašto? I to protiv moćne političke figure kao što je gradonačelnik Beograda?
Naravno, sudije sad kukaju da je sve ovo što pišu mediji, par njih, pošto provladini mediji i tabloidi ignorišu ovu priču, baš kao i velike proteste Inicijative ne da(vi)mo Beograd zbog fantomskog rušenja u Savamali, pritisak na njihovu nezavisnost. Podlogu za ovakve zamerke imaju u Zakonu o uređenju sudova. U njegovom članu 6 navodi se da je “radi čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda zabranjeno korišćenje javnog položaja i javno istupanje kojim se utiče na tok i ishod sudskog postupka”, kao i da je “zabranjen svaki drugi uticaj na sud i pritisak na učesnike u postupku”. Rekao bi čovek da je to jedna napredna tekovina evropskog zakonodavstva i da je potpuno primerena evropskim vrednostima kojima ova zemlja teži. Međutim, potpuno je suprotno. Reč je o jednoj retrogradnoj odredbi zakona, koja ima za cilj da dozvoli sudijama da sude po političkim nalozima. Zato se i zalažem da se ukine ta besmislena zakonska zabrana komentarisanja prvostepenih sudskih presuda, jer je to ograničavanje slobode mišljenja. Uostalom, moram priznati da se ne sećam da su se sudije ikada bunile protiv toga što političari komentarišu postupanje suda, jer su oni predstavnici druge dve grane vlasti – izvršne i zakonodavne.
Da je zadovoljen član 1 istog zakona – “Sudovi su samostalni i nezavisni državni organi koji štite slobode i prava građana, zakonom utvrđena prava i interese pravnih subjekata i obezbeđuju ustavnost i zakonitost”, ne bi bilo “kršenja” člana 6 zakona. Ili jednostavnije, da su sudije samostalne u odlučivanju i da sude na osnovu zakona i činjenica, mediji se ne bi njima i njihovim odlukama ni bavili. Ovako, nema dana a da se ne pojavi neka, blago rečeno, čudna presuda, koja izvrće logiku i dokaze naglavačke. Recimo, slučaj Helikopter (poginulo šest osoba i beba – niko odgovoran), Indeks (korupcija na pravnom fakultetu – za većinu optuženih zastarelo krivično gonjenje), paljenje ambasada (ne mogu da utvrde ko je policiji dao naredbu da se povuku, a policija je kao i vojska i tužilaštvo hijerarhijska organizacija zasnovana na subordinaciji – više pozicionirani starešina naređuje nižem), slučaj klinike Decedra (pacijentkinja preminula od operacije čukljeva na nogama, lekari oslobođeni)… Takvih slučajeva koji vređaju logiku i pamet ima koliko god hoćete. Ili slučaj Andreja Vučića i njegovog obezbeđenja koje je došlo u sukob sa pripadnicima Žandarmerije, koji su ekspresno otpušteni… Da li zaista neko očekuje da će Visoki savet sudstva, kao najviše sudsko telo koje predlaže sudije, da nešto preduzme i suprotstavi se političkom upravljanju sudovima? Ne treba zaboraviti ni to da su i sudovi i tužilaštva u v.d. statusu već mesecima baš da bi političari mogli da manipulišu predmetima preko predsednika sudova i šefova tužilaštva. Odatle i tolika bitka da se u sudove i tužilaštva postave partijski podobni ljudi. A tek amnestije i abolicije kojima je predsednik Srbije Tomislav Nikolić spasavao svoje drugare od krivičnog gonjenja, a u slučaju bivšeg direktora Crvene zvezde Dragana Džajića je čak i bahato prekinuo sudski proces sa obrazloženjem da je Džajić legenda!
Sve to nije smetalo ni sudijama ni tužiocima da se pobune i kažu koju kritičku reč o tim potezima. Naprotiv, odnosili su im na noge rešenja o rehabilitaciji, drage volje sudili po političkim nalozima, a sve suprotno zakonima države koju kao zastupaju i brane.
Jer šta kada se donese pravosnažna presuda? Javnost je nemoćna da bilo šta preokrene, a sudije u Srbiji su odavno izvan svakog pravnog poretka i baš zato i traže da budu ostavljeni na miru. Da bi mogli mirne duše i savesti da sude po partijskom nalogu i da za to još i dobiju nagradu – napredovanje u viši sud ili na mesto predsednika suda ili u Visoki savet sudstva… Vlast će se već nekako odužiti. Brinu oni o svojima.
Verujem da se ovaj moj stav o ukidanju zabrane komentarisanja nepravosnažnih sudskih presuda mnogim pravnicima i sudijama neće dopasti. Ali koji element kontrole rada pravosuđa onda postoji, ako su u višim sudovima (Apelacioni, Vrhovni kasacioni, Viši sud, Ustavni sud) koji odlučuju po žalbi nižih sudova, postavljeni partijski kadrovi za koje se zna kako će odlučivati? Jedini kontrolni mehanizam, koji je opet stavljen pod partijsku kontrolu jesu mediji. Doduše, samo nekoliko njih danas i može da piše i izveštava o onome što se stvarno dešava i kako se od državnih institucija pravi polupartijska i poluprivatna država.
Da je Evropska komisija bila iskrenija, Srbija sa ovakvim pravosuđem ne bi još dugo u pregovorima sa Evropskom unijom otvorila Poglavlje 23 – pravosuđe i osnovna ljudska prava. Mnogi se neće saglasiti sa mnom, ali to su pokazali svi izveštaji relevantnih međunarodnih organizacija, a na kraju i preporuke specijalnog izvestioca za Srbiju Evropskog parlamenta Dejvida Mekalistera. Čak i poslednji izveštaj američkog Stejt dipartmenta je sudstvo detektovao kao jedan od glavnih problema.
U nedavnom istraživanju koje je sprovelo Društvo sudija Srbije (učestvovalo više od 1.000 sudija) navodi se da je skoro polovina sudija u Srbiji osetila na svojoj koži pritiske. Pazite sad ovo, pritiske vrše političari, ali i preko predstavnika sudske vlasti i predsednika sudova i kolega. Političari vrlo vešto kao odbijaju da komentarišu sudske presude, stvarajući privid da poštuju podelu vlasti, ali zato svojim tabloidima ostavljaju da odrade prljav posao komentarisanja tako što će sudiju provući kroz blato i bez ikakvih dokaza napisati sve i svašta o njemu/njoj, naravno ukoliko presuda nije po volji vlasti. A tabloidi rado služe vlast jer znaju da ne podležu krivičnom gonjenju, pošto ih tužioci (vlast) sasvim sigurno neće goniti, uprkos brojnim krivičnim delima (uzbunjivanje javnosti, govor mržnje, pozivi na medijski linč, antisemitizam, mizoginija, promovisanje pornografije…) koje svakodnevno čine. Jer to je cena podrške i uzajamnog odnosa zavisnosti vlasti i tabloida. Uostalom, kako vlast vidi sud najbolje ilustruje nedavni primer brutalnog zastrašivanja sudije u predmetu koji je ministar policije vodio protiv nedeljnika NIN, kada se, kao spontano, okupila grupa od pedesetak „građana“ da bi uz aplauze i povike podržala ministra u predmetu u kojem je on tužilac?! I sve to nije pritisak na sud, pošto se niko od sudija ili njihovih udruženja nije pobunio protiv toga. A kad mediji napišu nešto onda kukaju, što bi se reklo – na sva usta.
Zato tu, po meni spornu odredbu zakona treba ukinuti i ostaviti sudije i njihove presude pravom sudu javnosti. Sudije su se same odrekle sopstvene nezavisnosti i toga da budu treća grana vlasti. Jer kao i u slučaju provladinih medija – najsigurnije je biti uz vlast. Slučaj Marije Mali skrenuo je pažnju javnosti na još sličnih slučajeva, čiji je zajednički imenitelj – isti sudija, advokat i veštak. Dok se taj ugaoni kamen srpskog pravosuđa ne pomeri s mesta, ostaće da visi u vazduhu rečenica koju je Siniša Mali uputio Mariji Mali tokom brakorazvodne parnice i borbe za starateljstvo nad decom – Sudija je moja! Baš ta rečenica najbolje odslikava podanički odnos koji srpsko pravosuđe ima prema vlasti.
Autor je novinar i urednik u beogradskom dnevnom listu Danas. @aroknic
Peščanik.net, 08.03.2017.
Srodni linkovi:
Ana Jovanović – Uvek na ženskoj strani
Ljubodrag Stojadinović – Bračne razmirice
Autonomni ženski centar: Ako ne razume šta je zloupotreba moći – neka se bavi drugim poslom
REFORMA PRAVOSUĐA