Kristofer Hičens i rat u Iraku dočekali su svoj kraj istoga dana, 15. decembra 2011. godine – istorijska slučajnost sa kojom bi možda samo on znao da izađe na kraj. Tokom njegove karijere brilijantnog govornika i polemičara, intelektualca sklonog dramatizovanju, i putnika koji odlazi na opasna mesta, Irak je bio prekretnica. Do tada, za njegovo pisanje bi se moglo reći da pripada konvencionalnoj levici. U poređenju sa ubistvenom ozbiljnošću levičarskih tekstova u doba Regana, Hičens je briljirao, istovremeno ne odstupajući od ortodoksno levih političkih stavova.
Mislim da sam pročitao skoro sve njegove „Minority report“ kolumne u The Nation od sredine osamdesetih, pa sve dok nije prestao da ih piše posle napada na kule bliznakinje u Njujorku – jer sam znao da će uvek biti manje predvidive i uzbudljivije nego bilo šta drugo u tim novinama. Ako je, kao što je sam jednom rekao, mržnja bila ono što ga je motivisalo da ujutru ustane iz kreveta, prvih tridesetak godina njegove karijere bilo je motivisano pre svega prezirom koji je osećao prema američkoj spoljnoj politici i licemerima i negativcima koji su ovu politiku sprovodili. Ne baš tako davno, čak 1998. godine, Hičens je Bila Klintona mrzeo više od Osame bin Ladena. Nakon što je Klinton naredio raketne napade na Avganistan i Sudan, kao odgovor na Al Kaidine bombaške napade na američke ambasade u Keniji i Tanzaniji, Hičens je napisao seriju kolumni u kojima je do detalja analizirao američku odmazdu: zaključio je da je Klinton rešio da ubija nedužne ljude (pre svega Sudance), kako bi skrenuo pažnju sa skandala sa Monikom Levinski. Tada islamski ekstremizam za njega još uvek nije bio smrtni greh.
Već početkom novog milenijuma Hičens se okrenuo naderizmu (Naderism, pokret nazvan po američkom advokatu Ralfu Naderu), tako što je prestao da pravi razliku između Buša i Gora, i eksplicitno odbio da bira manje zlo. To je pozicija sa koje se lako može grmeti na popustljivu prirodu svakodnevnog političkog života, ali u isto vreme i neka vrsta slepog koloseka.
Dve godine kasnije, nakon napada na Njujork i svrgavanja talibana sa vlasti, samo nekoliko meseci pre nego što je Amerika krenula u rat protiv Iraka, otišao sam u Vašington da intervjuišem Hičensa za članak koji sam pisao o liberalnim intelektualcima i neizbežnom ratu koji se približavao. Do tada ga nisam poznavao – i ono čega se sećam od tog dugog popodneva ispunjenog alkoholom (što je sada postalo kliše za posmrtna slova posvećena Hičensu, ali meni ne deluje zabavno, budući da je alkohol doprineo njegovoj smrti), jeste utisak da razgovaram sa čovekom koji se sprema za rat. Hičens me je proveo kroz svoj politički život – priču o Obrazovanju Kristofera Hičensa. Glavni događaji su bili fatva izrečena nad Ruždijem, u kojoj se sve što je voleo sukobilo sa svim što je mrzeo, i prvi Zalivski rat 1991. godine, koji on nije podržavao. Opisivao je kako se vozio kroz izbegličke kampove u Kurdistanu krajem rata i gledao vojnike koji su na šoferšajbnama nosili slike Džordža V. Buša. Pomisao da Amerika može da bude na strani oslobodilačkog pokreta tada mu je prvi put pala na pamet. Ona nije promenila njegov stav o ratu, ali je posejala seme sumnje.
Njegov monolog se nastavio sve do napada na Njujork, nakon čega je shvatio sledeće: da je američka revolucija „ostala poslednja na nogama“ i nadjačala više-manje svaku moguću alternativu u delovima sveta gde je stanovništvo potlačeno. Priznao je da nije bio u pravu – što se retko dešavalo – ne kada je u pitanju nešto konkretno (on je branio svaki svoj pojedinačni politički stav), već kada je u pitanju suštinska dilema da li je Amerika sila dobra ili zla u svetu. Odatle je vodio relativno kratak i prav put do jedne večeri, nekoliko godina kasnije, kada sam na žurci u Hičensovom stanu u Vašingtonu sreo Pola Volfovica.
Neki od njegovih levičarskih kritičara, oni koji su nekada brižljivo pratili njegovu kolumnu u The Nation, optuživali su Hičensa da se ulaguje moćnicima – naročito onim ljudima u Bušovoj administraciji koji su vodili rat. Njihov stav je bio da se Hičens prodao za status zvezde i pozive na večere. I pored činjenice da su Hičensa privlačile slava i bogatstvo, ja u ovu teoriju ne verujem. Zašto se onda toliko zaljubio u ideju rata, okrećući leđa velikom broju svojih bivših drugova, često sa velikim zadovoljstvom?
Jedan od razloga je bila njegova mržnja prema religiji. Teroristički napad na Njujork 2001. godine u Hičensu je ponovo probudio nesalomivi antiklerikalizam koji je bio jedno od njegovih najdubljih osećanja. Ovo osećanje bilo je toliko jako, da ga je bez razmišljanja okrenuo protiv sekularnog, totalitarnog iračkog diktatora. Napad na Njujork dao je Hičensovom radu svrhu, na način na koji je to ranije uspela samo fatva bačena na Ruždija. Ovaj događaj dao je njegovom pisanju takav naboj da je poslednja decenija njegovog života bila najproduktivnija i najvidljivija u javnosti.
Drugi razlog je nešto manje jasan. Hičens je suštinski voleo da oponira – činjenica koju je i sam priznavao, a to su potvrđivali i njegovi obožavaoci. Jedna od njegovih manje poznatih knjiga nosila je naslov „Pisma mladom oponentu“. A ništa nije moglo jasnije izraziti ovakav stav, u prvim godinama novog milenijuma, nego činjenica da je heroj levice prihvatio Džordža V. Buša. Ovo je udahnulo novu energiju Hičensu, njegovom liku i delu.
Nas dvojica smo mnogo raspravljali o ratu. Obojica smo ga podržavali, ali kako se Irak dezintegrisao, moje kritike su počele da mu deluju kao slabićke i oportunističke, kao pokušaj da se dodvorim ortodoksnim liberalima. Meni su opet njegovi junački govori o tome kako mora ostati uz svoje „drugove“ u Bagdadu zvučali neiskreno. Na kraju krajeva, ko si bili ti ljudi? Prognani političari, čiji su sektaški planovi doprinelil da Irak uđe u užasan građanski rat. Po meni, jedini drugovi vredni pomena bili su oni koji su rizikovali svoje živote zbog američkih ciljeva – Iračani koje je izdao Buš, a koje je onda ponovo izdao Obama.
Rat u Iraku je za posledicu imao neke od najgorih Hičensovih gestova samoudovoljavanja – kao što je bio propagandni put u Irak u društvu Volfovica. Ali možda su mu rat i neprijatelji koje je zbog njega stekao dali snagu u poslednjim godinama i mesecima života – snagu koja je bila potrebna ateisti sateranom u ćošak. Hičens je bio jedan od retkih ljudi koji je u stanju da vas u nekom tekstu isecka na komade, a da se onda sa vama sretne na piću i razgovara sa toplinom pravog prijatelja, raspravljajući o piscu kome se obojica divite. Bio je brbljiv do poslednjeg dana. Činjenica da stvari nije shvatao lično bila je dokaz njegove suštinske pristojnosti.
George Packer, The New Yorker, 20.12.2011.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 09.01.2012.
NAŠ TERORIZAM
