Kada mi se studenti žale da nemaju uslova za rad, da pozorišta ne daju šansu mladim umetnicima, da publika i stručna javnost nisu zainteresovani za projekte u alternativnim prostorima i okolnostima, obično im odgovoram: pronađite neki napušteni magacin, pravite dobre predstave i, u sredini u kojoj nema mnogo bitnog i uzbudljivog teatra, interesovanje publike, medija i stručne javnosti, te odgovarajuća podrška, neće izostati. To nije poziv na neku besprizornu revolucionarnu akciju, već upućivanje na umetničko-aktivističku praksu koja je, u vidu neformalnih kulturnih centara i/ili skvotova, već decenijama raširena po svetskim metropolama. Nije nepojamno da se dogodi takav upad u napušten prostor, te on sredi i reorganizuje za potrebe umetničkog i aktivističkog rada: nepojamno je da u Beogradu i Srbiji, a posebno u kontekstu potpunog raspada sistema kulture, nema više slučajeva kao što je – trenutno vidljiviji od svih sličnih projekata – Novi bioskop Zvezda.
Ono što, međutim, bitno razlikuje slučaj Novog bioskopa Zvezda od srodnih „samoorganizovanih kolektivnih akcija oživljavanja“ prostora za kulturnu delatnost (kako je samodefinisan kulturni centar Ineks film), jeste pitanje – vlasništva. Za razliku od Ineks filma, koji su mladi umetnici „prisvojili“ za svoje aktivnosti uz punu podršku novog vlasnika ovog prostora, koji trenutno nema nameru da ga koristi, bioskop Zvezda je „okupiran“, ili „oslobođen“ (izbor reči prevashodno zavisi od ideološke platforme). Drugim rečima, „osvajači/oslobodioci Zvezde“ neovlašćeno su ušli u ovaj prostor. Takav upad nužno ima političku prirodu i to crvene boje: ako ništa drugo, on dovodi u pitanje (divljačku) privatizaciju prostora namenjenih delatnosti iz oblasti kulture – konkretno, prikazivanju filmova.
Dok me organizatori nisu pozvali da učestvujem na jednoj od njihovih tribina, ja sam naivno verovao da je jedini mogući ideološki nesporazum u ovom projektu onaj između protivnika privatne svojine kao takve i onih koji smatraju da „oslobađanjem Zvezde“ otvaraju problem pljačkaške privatizacije u oblasti kulture, pa i društva generalno. Da je ovde reč o, u najmanju ruku, sumnjivoj, divljačkoj privatizaciji ne samo Zvezde nego celog Beograd filma, s naglaskom na nepoštovanju ugovornih klauzula, a zbog čega nijedan od tih desetak bioskopa više nema izvornu namenu – ta je činjenica odlično poznata u javnosti. Imajući u vidu kontekst takve privatizacije, upad u Zvezdu može se tumačiti ili kao pobuna protiv privatne svojine – teza koju zastupa „komunistička“ manjina – ili kao pobuna protiv pljačkaške privatizacije, konkretno one koja uništava kulturni život: teza koju bi mogao, a i realno zastupa širok krug građana, od socijaldemokratski orijentisanih do onih koji „samo“ imaju izoštren moralni osećaj, te gaje organsku netrpeljivost prema zloupotrebama, gaženju pravnog poretka, pljački i uništavanju kulture.
Ispostavlja se, međutim, da među organizatorima projekta Novi bioskop Zvezda ima i „apolitičnih“, onih koji veruju da je upad u Zvezdu samo nekakva mladalačka „sinergija“ u potrazi za prostorom za rad (zapravo – distribuciju njegovih rezultata). S obzirom na to da se političko mišljenje i delovanje u Srbiji, ali i u najvećem delu sveta, srozalo na nivo partijašenja, organizovanja u čisto interesne grupe, ne možemo se ljutiti zbog averzije mladih ljudi i prema samoj reči politika. Ipak, razumevanje prema ovoj odbojnosti ne uklanja čuđenje da neko može i da pomisli da je ugrožavanje privatne svojine „nepolitički čin“. On to može biti samo onda kad je pljačka – kako o slučaju Zvezda misle, iako to tako ne formulišu, upravo najoštriji (neoliberalni) protivnici ove akcije. Tako se, paradoksalno ili ne, ispostavlja da je politizacija slučaja Zvezda način da se ova akcija odbrani na sve, pa čak i pravne načine: da se ona tumači kao veoma osvešćena i radikalna osuda divljačke privatizacije, nepoštovanja pravnih normi, ugrožavanja opšteg intresa oličenog u pravu na pristup kulturnim dobrima, itd. Pošto „apolitičnost“ ne postoji, jer je ona uvek samo jedan, manje ili više skriveni vid „političnosti“, postavlja se pitanje šta može da se prepozna iza ovog stava. Ako bismo se prepustili teorijama zvere, mogli bismo da pretpostavimo scenario u kome se, iza teze da je slučaj Zvezda apolitički čin, krije baš neoliberalni pokušaj da se, uređenjem ovog prostora i njegovim povratkom bioskopskoj nameni, a pod plaštom „kreativnih industrija“ ili nekakve slične fatamorgane, ostvari lični finansijski interes. Ispostavilo bi se tako da najoštriji kritičari ove akcije i oni njeni kreatori koji se zalažu za apolitičnost govore, zapravo, istim jezikom. Naravno, to ne znači da su zagovornici apolitične struje svesni rizika, da su oni „trojanski konji“ u redovima mladih buntovnika: takve se mutacije mogu desiti i spontano, kao rezultat ideološke beslovesnosti.
Čini se da postoji samo jedna izlazna strategija. S jedne strane, da se bioskop dodatno sredi i osposobi da (p)ostane samoodrživ alternativni kulturni centar, koji bi, pored filmskih, imao i druge umetničke delatnosti. S druge strane, da se medijatizacijom putem tribina, tekstova i sličnih aktivnosti, te ispitivanjem pravnog okvira ovog slučaja, Novi bioskop Zvezda pretvori u polemičku platformu i „studiju slučaja“ za pitanja privatizacije u kulturi i, generalno, odnosa kulture i tržišta.
Politika, Kulturni dodatak, 06.12.2014.
Peščanik.net, 08.12.2014.
