Isis u Vašingtonu

Prilikom posete Njujorku, novi irački premijer Hajder Al Abadi izjavio je da je njegova obaveštajna služba otkrila plan ekstremista Islamske države (IS, osnosno Isis ili Isil), novog kalifata koji je progutao deo njegove zemlje – o napadima na podzemne železnice Pariza, Njujorka i možda još nekih američkih gradova.

Tokom sledećih 24 sata najviši zvaničnici države u kojoj živim, guverner Endru Kuomo i gradonačelnik Njujorka Bil De Blasio, negirali su da imaju bilo kakve podatke o takvoj zaveri i javno se provozali podzemnom železnicom da nas sve „umire“. Pretnja nije postojala, ali je istovremeno bila i pod kontrolom. Moram da priznam da mi je cela predstava delovala skoro komično.

Za to vreme šum koji nas prati poslednjih 13 godina ne prestaje. Histerični hor američkog Terordoma, i republikanski i demokratski, još uvek trabunja o „neposrednoj“, da ne kažemo apokaliptičnoj pretnji Islamske države i njenog kalifa po američki način života. A hor zvaničnika, imenovanih i anonimnih, upozorava da je opasnost od terorizma po ovu zemlju „neizbežna“, dok uobičajena grupa eksperata nagvažda o mogućem uništenju našeg načina života.

Mediji su naravno nastavili da izveštavaju o tome sa nekom vrstom zaslepljene ushićenosti. Rezultat je bio sledeći: 71 odsto Amerikanaca smatra da Isis ima terorističke ćelije u SAD, i barem isto toliko njih ako ne i više (zavisno od toga koju anketu čitate), spremno je da podrži totalnu kampanju bombardovanja ove grupe, što je Obamina administracija odmah i uradila.

Međutim, ako se na trenutak odmaknemo od američkog univerzuma terorističkih pretnji, potpuno je jasno da nas mračno podzemlje Bliskog istoka dobro poznaje. Svrha snimaka odrubljivanja glava očigledno je bila izazivanje histerije u Americi. Prva dva snimka su nas nekako obavezala na rat za koji se predviđa da će trajati godinama, i na beskonačno bombardovanje za koje vrlo dobro znamo da će podići globalni ugled Islamske države i njenog ludog kalifa u džihadističkim krugovima. (Zapravo, dokazi već pristižu. Od Severne Afrike do Avganistana i Pakistana, ova grupa je već postala brend, njena crna zastava se vijori, a njen stil obezglavljivanja je poželjno imitirati.)

Sada su šiitski protivnici ovih džihadista shvatili poruku i, što nije iznenađujuće, krenuli istim putem. Irački premijer, čije su obaveštajne službe nedavno propustile da primete da su ekstremisti IS-a prigrabili ogromne delove njegove zemlje – izneo je dokaze o zaveri, pa su u Americi pušteni s lanca profesionalni teroristički huškači i histerici, što je verovatno povećalo preko potrebnu podršku iračkoj vladi.

Čuli smo i vest da je, pokrenuvši kampanju bombardovanja Islamske države u Siriji, Obamina administracija pogodila neku drugu organizaciju. Ona se zvala – kako nam kažu – grupa Korasan i, za razliku od IS-a, na meti njenih bombaša bile su Sjedinjene Američke Države, to jest „domovina“. Kao što je postalo jasno posle prvog talasa histerije, niko ni ovde ni tamo nikad nije čuo za takvu grupu, koja je možda bila samo grupa pojedinaca iz Al Nusra fronta, veće pobunjeničke sirijske grupe povezane s Al Kaidom.

U svakom slučaju, reklo bi se da nas i Obamina administracija i njene obaveštajne službe dobro poznaju. Iako je grupa Korasan navodno planirala da napadne avione, a ne podzemnu železnicu, transportni sistemi su nam očigledno slaba tačka. Ovu grupu, kako saznajemo od neimenovanih američkih obaveštajaca, čine „kadrovi“ ili „skupina“ iskusnih „starijih“ pripadnika Al Kaide iz Avganistana koji su se doselili u Siriju, ne da ruše Bašara Al Asada ili da naprave kalifat, nego da organizuju razorne napade na američku „domovinu“, a možda i na zapadnu Evropu. To je bila, po rečima direktora nacionalne obaveštajne službe Džejmsa Klapera, „potencijalno još jedna pretnja domovini“, i to „neizbežna“. Po rečima general-potpukovnika Vilijama Mejvila, direktora operacija Generalštaba američke vojske, grupa Korasan je bila u „završnoj fazi planova za izvođenje velikih napada na zapadne mete, a možda i na američku domovinu“.

Da nismo izvršili tako težak udar, oni bi bili – uveravaju nas američki obaveštajni zvaničnici – na ivici (ili blizu nje) da naprave toliko napredne bombe da bi, koristeći tube zubne paste, modifikovane elektronske uređaje ili možda odeću natopljenu eksplozivom, njihovi agenti sigurno mogli da prođu neotkriveni pored aerodromskog obezbeđenja i da obaraju avione jedan za drugim. Civilizacija je opet bila u opasnosti, što znači da su vrišteći naslovi o ovoj grupi i njenoj zaveri, sa prizorima eksplozija pravih (naših) bombi u Siriji – kao i obično oduševljeno prihvaćeni u medijima.

Kao što Glen Grinvald i Murtaza Husein pokazuju u svojoj razornoj reportaži na Interceptu, čitava priča o grupi Korasan počela je da se raspada odmah posle vazdušnih udara u Siriji. Ova „neminovna pretnja“ začas se pretvorila u „pripremno“ planiranje; reporteri su proverili kod svojih sirijskih izvora i otkrili da niko ništa ne zna o takozvanoj grupi Korasan i rušenje aviona izgledalo je sve manje verovatno (i više fiktivno). Međutim, kao i uvek, ukazivanje na prave opasnosti u našem svetu prepušteno je uglavnom alternativnim izvorima, dok je pretnja našem načinu života, Vašingtonu i Njujorku, visila u vazduhu.

Ovakav šum nas prati poslednjih 13 godina. I kao poznata muzika izaziva reakciju koju skoro da ne možemo da kontrolišemo. Terorisanje terorizmom, ponekad profesionalno orkestrirano (kao u slučaju grupe Korasan) preplavljuje naš svet iz godine u godinu. Isis je samo najnoviji primer kako se interes jedne grupe ekstremista da se predstavi većom nego što jeste podudara sa interesima nekih grupa u ovoj zemlji da povećaju ili održe svoju institucionalnu moć. Terorizam kao najveća opasnost po američki način života struji društvenim krvotokom, potpomognuta redovnim infuzijama straha od uobičajenih podizača panike.

Iz te sprege emocija proizašla je globalna bezbednosna država bez presedana, kao i vojska za kojom, u smislu destruktivne sile, ostatak sveta daleko zaostaje. U tom procesu, a u ime zaštite Amerikanaca od navodno apokaliptičnih opasnosti koje predstavljaju Al Kaida i njeni razni samozvani naslednici, nastala je nova verzija Amerike – država koja sve otvorenije gazi preko najosnovnijih sloboda, koja deluje u tajnosti, posvećena opštem nadzoru i potpunom ukidanju privatnosti.

Možete ponavljati do besvesti da je opasnost od raštrkanih terorističkih grupa neizmerno mala u „domovini“, u poređenju sa skoro svim drugim opasnostima koje krije američki način života. To neće imati nikakvog efekta kad se teroristički huškači bace na posao. Iako nikad nije izašao iz Iraka i Sirije, Isis se nalazi u Vašingtonu – i u Njujorku, Topeki, El Pasu (ili, kako lokalni sejači straha u Teksasu tvrde, samo što nije pregazio Rio Grande), u Solt Lejk Sitiju i Sakramentu.

Budimo iskreni. Posle 11. septembra, kada je reč o našoj bezbednosti (i tome na šta se troše naši poreski dolari) – potpuno smo poludeli. Što je još gore, panika, strah i histerisanje povodom opasnosti od terorizma možda su jedino što nas kao građane povezuje sa ostatkom sveta u kome se tolika destrukcija vrši u naše ime.

Može se reći da istorija demobilisanja američkog naroda kao faktora uticaja naše zemlje van svojih granica traje od 1973, kad je regrutacija zvanično poslata u istoriju. U prethodnom periodu, u Vijetnamu i u zemlji, dokazi da regrutna armija može da glasa nogama kroz svoj aktivizam bili su porazni za glavnokomandujuće, pa je tako regrutna vojska, kao izum Francuske revolucije, okončana jednim potezom predsedničke olovke. Od tada će njene redove popunjavati „dobrovoljci“, delom zahvaljujući i milionima dolara uloženim u marketing.

U međuvremenu, vlastodršci su demobilisali građane i poslali ih kući. Posle 11. septembra, živopisan primer za to dao je predsednik Džordž Buš, kada je pozvao Amerikance da pokažu svoj patriotizam (i stabilizuju poslovanje aviokompanija) tako što će odlaziti u Disney World, na odmor i uopšte gledati svoja posla, dok će se njegova administracija pobrinuti za Al Kaidu (i izvršiti invaziju na Avganistan i Irak).

U narednim godinama je insistiranje na tome da izrazimo „podršku“ i „zahvalnost“ našim „momcima“ postalo obavezni sastav. Istovremeno, ta vojna sila se sve više pretvarala u „profesionalnu“, „kaznenu“ i „stranu“ (u smislu Legije stranaca) organizaciju. Kada je reč o američkoj vojsci, za ogromnu većinu Amerikanaca obožavanje je jedina emocija koja se smatra dopuštenom.

U tom kontekstu, možda bi ovakvo naduvavanje jedne ružne ali svedene realnosti u sveprisutnu, večno „neposrednu“ pretnju našem načinu života, trebalo shvatiti kao poslednje poglavlje u demobilisanju američkog naroda. Terorfobija nas, na kraju krajeva, prepušta osećanju bespomoćnosti i potrebe za zaštitom. Jedina logična reakcija je da podržimo bilo koji postupak naše države koji štiti našu „bezbednost“.

Pod talasima straha i bezbrojnim naslovima o terorističkim zaverama, mi, narod, uglavnom smo svedeni na ulogu uplašenih posmatrača naše vlade i njenih postupaka. Dobro došli u Terordom.

TomDispatch, 07.10.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 12.10.2014.