Javno i privatno

Uz sav pijetet, pa i simpatije prema nostalgičnom, levičarskom diskursu Vide Knežević koja je 11. avgusta na web site-u Masina.rs objavila prilično kritičan članak o aktivnostima Miksera, a koji je Peščanik preneo dan posle na svom portalu, moram priznati da obilje provizornih tvrdnji i elementarnog nepoštovanja osnovnih postulata istraživačkog novinarstva, ozbiljno dovode u pitanje snažan ideološki obrazac teksta. Zahvaljujem redakciji Peščanika što mi je ustupila prostor na svom portalu kako bih objasnio šta to zapravo Mikser radi u Savamali i time – otvorio neka suštinska pitanja o pravcima razvoja kulturne politike u Srbiji, pre svega u kontekstu saradnje javnog i privatnog sektora u oblasti u kojoj je do sada država imala apsolutni monopol. Tekst Vide Knežević, naime, veoma ozbiljno problematizuje preduzetništvo u kulturi, kao veoma sumnjivu rabotu sugerišući da je u pitanju eksploatatorski, nepravedan proces koji se naslanja na problematične privatizacije, neoliberalni koncept delovanja i korporatizaciju kulture.

Priznajem, u situaciji kada Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti u Beogradu ne rade više od deset godina, kada institucionalni kulturni sistem još uvek ustrojen po sovjetskom modelu, krvari od nedostatka ideja, novca, lošeg menadžmenta i pre svega vizije, ovakva ideološka mantra me neodoljivo podseća na socijalističku dogmu iz 1946. kada su kulaci gonjeni kao nepoželjan subjekt harmonije brozoidne ekonomske i socijalne jednakosti. Lako izrečene, neproverene kvalifikacije, nepoznavanje savremenih svetskih trendova koje zahvataju kreativni sektor, nepoznavanje savremenog menadžmenta, pretvaraju se u zapravo pokušaj hibernacije postojećeg kulturnog modela uvijenog u zavodljivu oblandu Sirizinog NE, koje u sukobu sa realnim životom, u roku od tri dana postaje – jedino realno DA.

No krenimo redom. Maksima autorke članka – Mikser osvaja prostore u Savamali na osnovu saradnje sa sumnjivim biznismenima, političarima i korporacijama, u realnosti izgleda ovako: Mikser zakupljuje od privatnih vlasnika po komercijalnim cenama dva prostora u Savamali, u Karadjordjevoj 46 – Mikser house, i u Mostarskoj 5 – Miksalište. Dakle, nigde nema ni države, ni bilo kakvih političara, ni sumnjivih biznismena, već samo muke da se na osnovu biznis plana zaradi za rentu i plate sve dažbine. Država ne daje ni dinara, niti je jedan njen prostor dat Mikseru na korišćenje. Mikser je 100 odsto privatna firma u vlasništvu nekoliko privatnih vlasnika koji učestvuju u menadžmentu velikog broja projekata, a koji su uložili sve što su imali, uključujući i svoju privatnu imovinu.

Spisak privatizovanih i neprivatizovanih kompanija, domaćih i stranih, sa kojima smo sarađivali ili sarađujemo je mnogo duži od pomenute dve u tekstu. Navešću samo neke od njih. Sa Henkelom smo odradili nekoliko ikoničnih murala u Savamali, uključujući i „Imitaciju života“, prikaz čuvenog kita iznad Mikser House-a, kao i mural „Ćekajući sunce“ preko puta Miksera, sa Koka-kolom smo uredili park u Crnogorskoj 3, sa Red Bullom smo sređivali vrata na savamalskim zgradama, sa Filipom Morisom park ispod Brankovog mosta, sa raznim drugim kompanijama organizovali smo na desetine konkursa za mlade dizajnere, arhitekte, umetnike, bendove. Neproverene, špekulativne priče o „sumnjivim privatizacijama“ naših partnerskih kompanija paradoksalno u fokus uvode i jedan NIS, koji se s pravom može smatrati paralelnim Ministarstvom kulture Republike Srbije, s obzirom na to koliko novaca ulaže u kulturne projekte. Da li je i ta korporativna filantropija sporna autorki teksta s obzirom na „probleme tokom privatizacije Nis-a“? Laičke, populističke kvalifikacije govore o totalnoj neobaveštenosti koja, po sistemu – grlom u jagode, olako rizikuje sudske procese. Pomenute firme u tekstu su, naime, primeri odličnih firmi savršenog boniteta.

Mikser je samo za poslednjih deset meseci producirao četiri pozorišne predstave, pogađate – bez dinara pomoći od grada, od kojih je nagrađivani „Dogvil“ svakako jedna od predstava sezone, a poslednje dve „Ja, ili niko drugi“ i „What a fuck I am doing here“ jedine su predstave koje se produciraju u Beogradu tokom leta kada pozorišta ne rade. Tokom poplava u Obrenovcu, Mikser je prošle godine u svojoj kuhinji izbacivao 1000 obroka dnevno koji su slati na nasipe spasiocima i ugroženima. Od tada, organizovali smo na desetine humanitarnih akcija, uključujući i poslednju koja je i dalje u toku – prikupljanje pomoći izbeglicama sa Bliskog istoka. Mikser je zimus otvorio prvo klizalište za decu u Savamali kao sopstveno ulaganje u bolji i humaniji život lokalne zajednice. Mikser i Savamala ove godine već treći put su na CNN-u za poslednje tri godine kao fenomen revitalizacije kvarta, a tri ugledna svetska magazina (Gardian, Business Insider, Lonely planet) ovog leta rangirali su Mikser i Savamalu kao top evropska destinacije. Praktično, nema tog svetskog medija koji nije pozitivno pisao o nama, uključujući i kineske koji su naširoko pisali o festivalu ove godine. U Mikseru je održan Sajam EU fondova koji je otvorio Majkl Devenport, održan je dan Ujedinjenih nacija, praktično nema strane Ambasade ili Kulturnog centra koji nije bio gost ili partner Miksera na nekom od projekta. Predstavnik Miksera je bio član žirija Privredne komore Srbije za dodelu nagrada najboljim privrednicima Srbije, član žirija Američke, privredne komore na istom zadatku. Samo u prošloj godini producirali smo preko 600 događaja u Mikser House-u, uključujući i nekoliko evropskih projekata, kreirali off line/on line kreativnu platformu koju preko naših online kanala komunikacije nedeljno vidi gotovo 500.000 ljudi u zemlji, regionu i svetu sto je mnogo više od većine medija koje poznajemo.

I to sve bez dinara pomoći države. Doduše, ove godine smo od Ministarstva kulture za projekat „Black box“ dobili 250.000 dinara, koje još nismo naplatili i pitanje je kad ćemo iako je festival odavno gotov. U situaciji kada Fest, Jazz festival, Bitef ili Belef od države dobijaju na desetine, pa i stotine hiljada evra za svoje projekte, duboko sam uveren da prava tema na ovom forumu mora biti kako dva sektora, privatni i javni mogu da sarađuju u budućnosti, odnosno kako unaprediti rad institucija u javnom sektoru i kako „legalizovati“ privatni sektor u kulturi u kojoj i dalje figurira kao nepoželjan takmac na kulturnom tržištu. Ilustracije radi, jedan Dom Omladine koji ima opis poslova sličan Mikser House-u, preko leta, kada je najveća turistička sezona, praktično ne radi. Za svoju delatnost naravno dobijaju plate, novac za programe, besplatne tehničke resurse i zgradu. To sve Mikser mora sam da obezbedi. A onda kada sve to i uradi, pronese slavu Beograda svetom, teškom mukom isplati neprofitne projekte kao što su pozorišne predstave, klizalište za decu ili humanitarni rad, onda se pojavi lokalna kulturna Siriza, zapravo advokat kultur etatizma, koja preduzetništvo u kulturi kriminalizuje lakoćom Marije Antoanete. Rekla-kazala priče o eksploataciji jeftine radne snage predstavljaju vrhunac zamene teza. Kroz Mikserove projekte godišnje se uposli preko sto mladih kreativaca, producenata i nikome nismo ostali dužni. Oni koji su otišli dalje, poneli su dragoceno iskustvo iz Miksera, koji im je svakako bio sjajna odskočna daska za dalji, profesionalni razvoj.

U tom smislu, pozivam Vidu Knežević da napravi uporednu analizu poslovanja Doma omladine i Mikser House-a u svakom smislu, od finansijske analize do umetničkog rezultata. Svi naši podaci su vam 100 odsto dostupni. Jedino tako možemo otpočeti priču o evaluaciji, kao suštinskom problemu naše kulturne scene. Bojim se da je javni sektor upravo taj koji hronično izbegava preispitavanje svog rada i svojih rezultata. Uveren sam da se iza strelica upućenih ka Mikseru, zapravo krije leva dogma, kao još uvek dominantan model u kulturi oličen u strahu od promena i konkurencije. To svakako ni malo ne abolira sve postoktobarske ministre kulture, uključujući i sadašnjeg što realno nisu ni otpočeli proces reforme kulturnog sektora, koji umesto avangardnog prefiksa koji je nekada imao u vreme nastajanja Bitefa ili Festa, sve više podseća na najlošijeg đaka u razredu koji već nepristojno kasni za savremenim svetskim trendovima.

Autor je izvršni direktor Miksera

Peščanik.net, 16.08.2015.