Kineska verzija Svetske banke

Od 8. do 10. jula, u Ufi su održana dva sastanka na vrhu, samit BRIKS-a na kojem su učestvovali predsednici Kine, Indije, Brazila, Rusije i Južnoafričke Republike, i samit ŠOS-a – Šangajske organizacije za saradnju koja objedinjuje Kinu, Rusiju, Kazahstan, Kirgiziju, Tadžikistan i Uzbekistan.

ŠOS je međunarodna organizacija osnovana radi širenja geopolitičkog uticaja Kine na Srednju Aziju, to jest na zemlje kroz koje je nekad prolazio Veliki put svile. Sve te zemlje su ranije bile u sastavu Ruske imperije, pa potom i Sovjetskog Saveza, a nekada davno, u zlatno doba kineske kosmopolitske civilizacije i vladavine dinastije Tang, u sastavu moćne Kineske imperije. Na ovogodišnjem samitu u Ufi, doskorašnjim „pratiljama“ kineskog uticaja pridružile su se još Indija i Pakistan.

Istorijat organizacije BRIKS je još zanimljiviji. Donedavno je to bila tek labava neformalna asocijacija zemalja članica, a danas smo svedoci procesa u kojem se BRIKS pretvara u čvrsto strukturisani geopolitički instrument za sprovođenje ne samo srednjoazijske, već i svetske ekspanzije Kine. Značajnu ulogu u tom procesu će igrati NDB i pul valutnih rezervi BRIKS-a, kineske verzije Svetske banke za obnovu i razvoj i Međunarodnog monetarnog fonda, dve finansijske institucije koje su na ovom poslednjem samitu u Ufi definitivno osnovane.

Utanačeno je da osnivački ulog NDB (New Development Bank) bude 50, s planiranim izgledima da se ovaj ulog može povećati i do 100 milijardi dolara. Kina, Indija, Brazil, Rusija i Južnoafrička Republika su uložile po 10 milijardi dolara, odnosno svaka od navedenih zemalja ravnopravno učestvuje sa po 20 odsto svog udela u osnivačkom kapitalu. Preliminarni dogovor o osnivanju banke postignut je još pretprošle godine, na samitu u Južnoafričkoj Republici, a dokument o namerama potpisan je na prošlogodišnjem sastanku u Brazilu. U prvom mandatu, za predsednika banke je izabran predstavnik Indije, a na mesto predsedavajućeg u savetu direktora je postavljen predstavnik Rusije. Sedište novoosnovane banke je u Šangaju.

Analogno MMF-u, pul valutnih rezervi BRIKS-a (CRA – Contingent Reserve Arrangement) jeste fond od 100 milijardi dolara u koji Kina unosi 41 milijardu, Brazil, Rusija i Indija po 18 i Južnoafrička Republika 5 milijardi dolara. Kao i MMF-u, osnovni zadatak ovog fonda će biti zaštita nacionalnih valuta zemalja učesnica.

Razlozi za osnivanje NDB i CRA su formalno jasni. U pet zemalja članica BRIKS-a danas živi tri milijarde ljudi. U tih pet zemalja je koncentrisano 20 odsto svetske ekonomije, a u MMF-u, one raspolažu tek sa 11 odsto glasova. I budući da tako udružene, u konfrontaciji sa ostalim svetom mogu mnogo više da ostvare, razlozi za osnivanje ovih institucija se snagom proste logike sami po sebi nameću. Ali ako na sve rečeno pogledate još pažljivije, sigurno vam neće promaći jedna veoma važna činjenica: po mnogim parametrima, Kina je u poređenju sa ostalim članicama BRIKS-a apsolutni supergigant.

Svim ostalim zemljama BRIKS-a, Kina je ubedljivo najkrupniji trgovinski partner, pri čemu nijedna od tih zemalja ne spada čak ni među prvih pet trgovinskih partnera Kine. Drugim rečima, Kina je među članicama ove organizacije apsolutni lider, te su joj Indija, Brazil, Rusija i Južnoafrička Republika potrebni tek kao katalizatori političkog i ekonomskog uticaja na ostali deo sveta.

U strateškom smislu, ideja osnivanja BRIKS-a je zaista velelepna. Njoj bi mogao pozavideti čak i veliki drevni strateg i mislilac Sun Cu (544. – 496. p.n.e.), jedan od najranijih pobornika realizma u teoriji međunarodnih odnosa. Kineska ekonomija je znatno lakša od polovine svetske, ali je zato ubedljivo teža od polovine ukupne ekonomije svih članica BRIKS-a zajedno. Niko iz BRIKS-a Kini ne može reći „ne“, baš kao što ni BRIKS, tek tako, svetu ne može reći „ne“. U savezu sa Kinom, ostale zemlje BRIKS-a deluju kao kobaltna košuljica kojom je omotana atomska bomba – značajno pojačavaju njen efekat.

Zanimljivo je na primer to što je Južnoafrička Republika postala članica BRIKS-a na poziv i preporuku Kine. Ona je primljena u ovu organizaciju 2010, u vreme kada je doživljavala svoj veliki civilizacijski pad i kada ovaj poziv nije zasluživala ničim do time što će Kini poslužiti kao ulaznica na Crni kontinent. Njoj su u isto vreme izuzetno važni NDB i CRA jer će ona kroz ove institucije mnogo lakše izglađivati protivrečnosti s ostalim zemljama čije ekonomije takođe beleže visok rast. Na primer, i Indija i Brazil su u poslednje vreme često izražavale svoje nezadovoljstvo proračunato niskim kotacijama kineskog juana (uzgred, da li ste primetili da cena rublje ama baš nikoga u svetu ne zanima?), a sada, u okvirima novog kineskog MMF-a, njima će to biti mnogo teže da čine.

I na kraju, još jedna važna uloga nove NDB banke je to što će ona omogućiti Kini da lakše izbegava opravdane pritužbe sveta na agresivnu, često nelojalnu politiku u svom nastupu na tržišta investicija u privrede nerazvijenih zemalja. Jer jedno je kada Afriku, ne pitajući za cenu „kupuje“ Kina, a sasvim drugo kada pregovore oko investicija vodi nekakav rođak predsednika Zume, zaposlen u NDB-u.

Funkcija NDB-a umnogome podseća na funkciju jedne druge međunarodne banke – Asian Infrastructure Development Bank koju je prošle godine takođe Peking osnovao. U nju je formalno uključeno 50 zemalja članica, no realna funkcija ove banke je finansijska podrška razvoju infrastrukture u Srednjoj Aziji, to jest obnovi Velikog puta svile i geopolitičkog uticaja drevne kineske dinastije Tang. NDB će činiti to isto, ali ovoga puta ne samo na teritoriji Srednje Azije, već čitave Afrike i Latinske Amerike.

NDB i CRA su nove institucije novog svetskog poretka – kineskog poretka. Savremena Kina to danas sebi može da dozvoli. Njena strategija se ne oslanja na duhovne spone, paranoičnu vlast i neobrazovani narod, već na „najtržišniju“ ekonomiju i najracionalniju elitu na svetu, možda nekad preterano zabrinutu oko očuvanja svoje sopstvene vlasti, no zato potpuno rasterećenu potrebe da plaća danak skupim „izumima“ zapadne civilizacije kao što su politička korektnost, socijalna pomoć ili lumpenizacija biračkog tela.

Bivši predsednik firme Goldman Sax Džim O’Nil, čovek koji je dao ime BRIKS-u, prošle godine se našalio rekavši da ako bi danas trebalo smišljati ime ovoj organizaciji, novi akronim bi se mirne duše mogao skratiti na samo jedno slovo „K“ – Kina. Jer dok se za Indiju i Brazil, u krajnjem slučaju, može konstatovati da one jesu relativno značajni partneri Kine, to se za preostale dve članice saveza, Rusiju i Južnoafričku Republiku, nipošto ne može reći.

Napominjem da je početkom juna, kao neka vrsta prethodnice ovogodišnjim samitima u Ufi, Kini predato na upravljanje 115 hiljada hektara zabajkalske zemlje. Istovremeno je Duma jednodušno izglasala da se ubuduće na ovoj teritoriji imaju primenjivati kineski, a ne ruski zakoni. Analogan kolonijalistički sporazum, Kina je 2011. potpisala sa Iranom. Iran ne samo da je ustupio Kini pravo na pripremu i eksploataciju nekoliko izvora nafte i gasa, već je potpisao i međunarodni ugovor po kome je Kini dozvoljeno da područja na kojima se ovi prirodni resursi nalaze, štiti kao svoju državnu teritoriju.

Za ogromnu Rusiju je 115 hiljada hektara zaista sitnica, no u pitanjima ove vrste je princip važan. Gubitak suvereniteta se može tumačiti i kao obeležje kolonijalne zavisnosti. Nekada je Kina bila u kolonijalnoj zavisnosti od Rusije i tada su na teritoriji kojom je prolazila trasa Istočnokineske železničke pruge (КВЖД), bili na snazi ruski, a ne kineski zakoni. A danas je obrnuto. Danas ruska vlast ustupa ruske teritorije Kini.

Kremlj se de facto odrekao suvereniteta nad delom državne teritorije i teško se može poverovati njegovim pravdanjima o navodnoj brizi oko ekonomskog razvoja ovih oblasti. Jer još od aneksije Krima, ili čak tačnije, još od hapšenja Hodorkovskog, Kremlj nam nije pružio nijednu potvrdu da iza kremaljskih zidina vlasti sedi neko ko je zaista zabrinut za ekonomiju Rusije.

Njih interesuje samo jedno – gola vlast. U Kremlju vrlo dobro znaju da se SAD i Evropa, u sprovođenju svoje spoljne politike rukovode određenim principima, i da im ti principi ne dozvoljavaju da autoritarne režime koji vode agresorsku politiku i koji sve svoje ekonomske i političke promašaje otpisuju na spoljne neprijatelje, ostavljaju bez sankcija. A što se pak Kine tiče, ona se ne rukovodi principima već strategijom. Ona je spremna da štiti bilo koji režim, pa čak i onaj severnokorejski, ako se on ponaša onako kako to njoj odgovora.

Vrlo je indikativno to što se omaž Kremlja Kini izvodi uz pratnju goleme medijske izmišljotine o Madlen Olbrajt koja se navodno namerila da sebi otme parče Sibira. Teško je zamisliti da bi Rusija iznajmila deo svoje teritorije Americi, a još teže to da bi Amerika na tako nešto uopšte pristala.

Stiče se utisak da slaba ruska vlast, danas nastanjena u Kremlju, prosto srlja ka tome da što pre postane vazal Kine, sve u nadi da će joj po cenu nezavisnosti, pa čak i teritorijalne celovitosti Rusije, Kina pomoći da što duže ostane na vlasti.

Новая Газета, 15.07.2015.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 13.08.2015.