Koja je svrha “Upita”?

Uprkos pravoj poplavi napisa u novinama i debata u RTV emisijama, koju je pokrenulo odustajanje Vlade Srbije od “prodaje” Smederevske železare američkoj kompaniji Esmark i navodno aktiviranje “plana B” za spasavanje ove fabrike, ostalo je, ipak, nejasno šta zapravo smera Vlada Srbije dalje i koja je svrha raspisivanja konkursa za navodno okupljanje novog menadžerskog tima za kompaniju, koji se pod naslovom “Upit za dostavljanje predloga za saradnju i zaključenje ugovora o pružanju usluga upravljanja i savetovanja u poslovanju”, pojavio 20. februara u beogradskoj Politici.

Ne treba biti naročiti pravni ekspert da bi se primetilo da ovaj upit ne poziva zainteresovane kompanije na klasičan ugovor o upravljanju portfeljom (imovinom) klijenta, koji se na engleskom jeziku naziva management agreement, niti je on ograničen samo na upravljanje novčanim tokovima (asset management), ali ne liči sasvim ni na običan ugovor o upravljanju kompanijom (management company), pa ni na niz drugih vrsta “ugovora za upravljanje”, a pogotovu ne liči na MBO ugovor o upravljanju postavljanjem ciljeva (management by objektives), jer je Vlada do tančina već postavila sve ciljeve i od konkurenata samo traži da dostave plan kako će ih ostvariti i s kojim finansijskim sredstvima.

Naime, glavna razlika između vladinog Upita i klasičnih ugovora o upravljanju bilo koje vrste je u tome što se naglašeno spominje pravo “punog nadzora” Republike Srbije kao vlasnika kapitala nad upravljanjem Smederevskom železarom, koje bi očigledno trebalo da ograniči “kompaniju za upravljanje” u budućem upravljanju? Isto tako se kao cilj ovog upita ističe da se traži kompanija koja bi “obezbedila finansiranje i upravljanje Železarom pod punim nadzorom Republike Srbije”. Na šta se misli kada se kaže “puni nadzor”? Verovatno na nešto više od obične “vlasničke kontrole” koju uvek imaju akcionari neke kompanije i koja se po pravilu smanjuje ili ograničava svim vrstama ugovora o upravljanju nekom firmom – da bi se menadžerima koji se prihvataju spasavanja određene kompanije odrešile ruke za jedan po pravilu rizičan posao za obe strane.

Zapravo, u pravu je Milan Kovačević, ekspert za strana ulaganja, kada izjavljuje da je Upit verovatno adresiran samo na neke tačno određene adrese, jer se u njemu traži sijaset precizno izvedenih planova poslovanja i finansiranja u naredne tri godine – koje konkurenti treba da dostave u roku od samo dve sedmice (do 6. marta) – što upućuje na zaključak da to mogu učiniti samo firme (ili menadžeri nekih firmi) koje su već dobro izučile situaciju u Smederevskoj železari. A to bi mogli biti, verovatno, samo stručnjaci koji rade ili su radili za US Steel ili za Esmark (ili za njihove ili naše privatizacione savetnike u ovoj stvari).

U tom smislu Upit deluje i kao “naknadni poziv” Esmarku da ipak uđe u ovaj posao kroz koji mesec, kada se Vlada Srbije iskobelja iz različitih obaveza prema MMF-u i Evropskoj uniji ili, u sporazumu sa ovim institucijama, obezbedi neko “izuzeće” za Smederevsku železaru (izuzeće od obaveze, pre svega, da ne može subvencionisati železaru, niti joj davati kreditne garancije). U tom pravcu bi moglo ići i tumačenje zahteva iz Upita da upravljačka kompanija sastavi “strategiju prodaje za Železaru”.

Vlada u svom Upitu, između ostalog, traži od budućeg upravljača Železarom da u svom poslovnom planu sačini plan proizvodnje “ne manje od 1,5 miliona tona čelika godišnje” i da pri tome izradi “projekciju cene za ključne finalne proizvode Železare”.

Zanimljivo je, s tim u vezi, primetiti da je u većini napisa i u većini RTV debata proteklih dana bilo reči o hiljadu stvari oko Smederevske železare – ali ne i o glavnoj – kako se kreću cene čelika na svetskom tržištu i od čega one zavise. Koliko je pisac ovog teksta uspeo da se obavesti, samo preko Interneta, cene čelika u svetu načelno su već duže od pola godine prilično stabilno na veoma niskom nivou, kao i kod većine drugih industrijskih sirovina, a njihovo buduće kretanje verovatno najviše zavisi od stope rasta Kine koja je, kao proizvođač 36 odsto svetske proizvodnje čelika, ali i dalje kao veliki kupac svih vrsta čelika, na neki način postala globalni regulator cene ove robe. A ta stopa, mada je i dalje veoma visoka (oko 7,5 odsto), ipak počinje da silazi na veličine normalnije za toliko veliku privredu.

Novi magazin, 27.02.2015.

Peščanik.net, 28.02.2015.