Fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić

Fotografije čitateljki, Alisa Koljenšić Radić

Površinski rudnik uglja „Kolubara“ očigledno nije slučajno odabran za obeležavanje prve godišnjice Vlade Aleksandra Vučića. Uostalom, sam premijer je rekao da je „Kolubara simbol onoga kroz šta smo prošli u proteklih 12 meseci“. I on, a i mi.

Nema sumnje, dakle, da je simbolika dobro odabrana. Zli jezici bi rekli – taman, upravo zbog toga što simbolično podseća na sve ono loše što je vlada između dva aprila uradila.

Počevši od Vučićeve konstatacije da je „Vlada zatekla zemlju u vodi do guše“, a da su zapravo prave poplave nastupile tek posle toga, u maju. Kad nam je voda došla do nosa.

Uopšte, ta „vodena stihija“, suprotno svojoj uobičajenoj prirodi da mnoge stvari prelije i prikrije, u našem, tj. slučaju Vučićeve vlade, dosta toga je pokazala i otkrila.

Tako je u stvari ona na neki način nagovestila ono što će se posle svakim danom učvršćivati i povećavati – vaninstitucionalnu koncentraciju moći i odlučivanja u rukama premijera Srbije.

Zatim, ta poplava je otkrila mnogo dezorganizacije, iskakanja iz nadležnosti, kršenja procedura pa i ishitrenog, gotovo paničnog reagovanja u najvišim vrhovima državne vlasti.

Četvrto, za Kolubaru, tačnije površinski kop „Tamnava – zapadno polje“ vezana je i prva afera – koje će se posle ređati kao na pokretnoj traci – Vučićevog kabineta. Reč je, ako je neko slučajno zaboravio, o tome ko će dobiti posao isušivanja jezera u šta se kop posle poplave pretvorio. Izbor firme propraćen je mnogim sumnjama i kontroverzama.

Peto, tim povodom je nastao i jedan od prvih, ako ne i prvi, premerijerov sukob sa medijima, odnosno sa Balkanskom istraživačkom novinarskom mrežom (BIRN) koja se tim slučajem podrobno bavila. To je posle postala uobičajena praksa.

Šesto, tada počinje da se formira još jedna karakteristika koja će pratiti rad Vučićeve vlade: neispunjavanje rokova. Naime, prvo je samo ispumpavanje vode počelo sa par meseci zakašnjenja – tek u septembru, umesto u julu – a onda je, umesto do sredine decembra, završeno tek negde na proleće ove godine, tako da rudnik ni do danas još nije sasvim osposobljen za proizvodnju. Pomenuto prekoračenje vremenskih okvira, kad smo već kod Elektroprivrede Srbije, nije zabeleženo samo u ovom jednom poslu, nego i u drugim koji su od mnogo šireg značaja. Recimo, plan i program restruktuiranja EPS-a trebalo je (i po sporazumu sa Međunarodnim monetarnim fondom, mada to nije ključno) da bude gotov do sredine marta, ali to ni do dana današnjeg nije urađeno. Još je važnije, međutim, da to važi i za celu Vladu: suštinske reforme, uprkos isteklim rokovima, još nisu započete.

Konačno, kad je već o simbolici reč, iako su nesumnjivo sa stanovišta ukupnih državnih rashoda troškovi održavanja sednice Vlade u kolubarskom rudniku (bina, tepih, ozvučenje, transport opreme, prevoz ministara) bili simbolični, oni su nesumnjivo – nepotrebni i suvišni. O ma kako malom iznosu da je reč, taj novac je mogao biti korisnije upotrebljen. A bila bi izbegnuta i ta demagoška, populistička, ali nadasve kontraproduktivna, sa stanovišta same Vlade, simbolika.

Peščanik.net, 29.04.2015.

Srodni link: Sofija Mandić – Slavlje u Tamnavi


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Author: Mijat Lakićević

Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.