Kooperativa Longo mai (1)

Evropska kooperativa Longo mai: ideje i praksa

Evropsku kooperativu Longo mai, u početku nazvanu Evropska pionirska sela, osnovale su 1973. godine grupe Spartakus iz Beča i Hidra iz Švajcarske. Ono što je svojevremeno bio samo pokušaj malog broja mladih da izgrade globalnu životnu alternativu razvijalo se i menjalo tokom trideset godina, baš kao što su se menjali i politički, društveni i ekonomski konteksti. Tema ovog rada je rađanje Longo maija iz osnovnih ideja, sprovođenje tih ideja u praksi i njihov teorijski i praktični razvoj do današnjeg dana. Više razloga me je navelo da izaberem ovu temu. Živim i radim u Longo maiju od 1973. godine, što znači da od početka pratim njegov razvoj. Bilo je više pokušaja da se ovaj pokret predstavi u celini: godine 1983. Sociolog Žilber-Fransoa Kati¹ napisao je knjigu o predistoriji i prvoj deceniji Longo maija oslanjajući se na oko 1500 novinskih članaka i longomajevske arhive, kao i na upitnike i razgovore sa članovima; advokat i romansijer Lik Vilet² opisao je, 1993. godine, dve decenije pokreta iz ugla dobronamernog prijatelja.³

Longo mai je objavio brojne tekstove o najraznovrsnijim temama. Do danas, međutim, ne postoji nijedan tekst koji „iznutra“ sagledava nastanak, razvoj i buduće perspektive pokreta. To bih pokušala da učinim u ovom radu. Ali Longo mai nije monolitan blok s „jedinstvenom mišlju“, već federacija kooperativa u kojoj živi između 150 i 200 osoba sa svojim idejama i vizijama. U ovom tekstu težim izvesnoj objektivnosti, ali na njega će svakako uticati moja stanovišta i moj lični angažman. Moja istraživanja zasnivaju se na raznim publikacijama Longo maija i grupa Spartakus i Hidra, na razgovorima sa članovima, prijateljicama i prijateljima, na novinskim člancima i mom ličnom iskustvu. Većina članaka u raznim publikacijama napisana je u prvom licu množine. Koristiću tu formu samo onda kad opisujem aktivnosti u kojima sam učestvovala s drugima. Da bih ilustrovala neke odlomke u tekstu i opisala predistoriju u kojoj nisam učestvovala, izabrala sam sagovornice i sagovornike koji govore svojim rečima. Nisu mogli da dobiju reč svi članovi Longo maija, niti su svi citirani, jer to ne dopušta obim ovog rada.

U prvom delu, osvrnuću se na političku situaciju krajem 60-ih i početkom 70-ih godina prošlog veka, na aktivnosti grupa Spartakus i Hidra, i na motive kojima su se one rukovodile kad su osnovale Longo mai.

Drugi deo biće posvećen sprovođenju dva oblika društvene kritike: izgradnji alternativnih formi života i ekonomije, i aktivnostima usmerenim na obelodanjivanje i suzbijanje disfunkcionisanja društva i problema koji iz njega proizlaze.

U trećem delu govoriću o Longomajevcima i Longomajevkama, njihovom obliku organizacije – samoupravljanju – i sredstvima izražavanja. Poći ću od prakse i tragova koje su ostavile razne teorije, od utopista XIX veka do maja 1968. godine.

Na kraju se suočavam sa izazovima s kojima se Longo mai suočava posle trideset godina prakse: u kom kontekstu postoji Evropska kooperativa na početku XXI veka? Šta je ostalo od početaka, šta se fundamentalno promenilo? Šta privlači mlade? Kako bi se moglo razvijati i učvršćivati ono što je već stvoreno i, istovremeno, otvarati prostor za nove inicijative?

I. Počeci

Da bismo razumeli kontekst u kojem su se razvijale grupe Hidra i Spartakus, evo malog pregleda događaja koji su obeležili kraj 60-ih godina i koji su – barem neki – snažno podstakli revolt mladih.

U svetu:

– U Africi su mnogi oslobodilački pokreti stekli nezavisnost u odnosu na bivše kolonizatore.

– U Latinskoj Americi zavedene su vojne diktature. Godine 1967. Če Gevara je ubijen u Boliviji.

– Godine 1967. izbija rat između Izraela i arapskih zemalja u kojem Izrael odnosi pobedu za šest dana.

– U Vijetnamu se vodi rat. Godina 1968. obeležena je ofanzivom Vijetkonga i početkom pregovora između Sjedinjenih Američkih Država i Severnog Vijetnama.

– Sjedinjene Države potresaju rasni nemiri, rađaju se pokreti kakvi su „Crni panteri“ ili „Crna moć“. Jačaju protesti protiv rata u Vijetnamu.

U Evropi:

– Gotovo svuda u Evropi na vlasti su konzervativne vlade, a Španija i Portugal su još diktature. Ujedinjavanje Evrope polako napreduje na ekonomskom planu. Šest država su članice Evropske ekonomske zajednice (EEZ). Godine 1968. Potpredsednik Siko Mansholt prvi put predstavlja Savetu plan poljoprivrednih reformi. Više zemalja nastoji da se pridruži EEZ.

– Brežnjev je na čelu partije u SSSR-u.

– U Čehoslovačkoj je Aleksandar Dubček izabran za prvog sekretara Partije. Posle „Praškog proleća“ trupe četiri zemlje članice Varšavskog pakta upadaju u Čehoslovačku i uspostavljaju „red“.

– U Francuskoj generalni štrajk posle studentske pobune 1968. dovodi do raspuštanja De Golovog parlamenta. Od izbora za zakonodavna tela degolisti su imali apsolutnu većinu.

– U Nemačkoj je od 1966. godine na vlasti velika koalicija SPD/CDU-CSU. Drugog juna 1967. godine student Beno Onezorg ubijen je za vreme demonstracija metkom u leđa. Stvorena je Vanparlamentarna opozicija (APO). Jedanaestog aprila 1968. godine studentski vođa Rudi Dučke pogođen je s tri metka. Nekoliko godina kasnije on će umreti od posledica tog atentata. Pobuna nemačkih studenata dostiže vrhunac u kampanji protiv izdavačke kuće Špringer i protiv specijalnog zakona u slučaju unutrašnjih nemira. Drugog aprila 1968. godine Andreas Bader i Gudrun Enslin podmeću požar u jednoj velikoj prodavnici u Frankfurtu. To je početak talasa terorizma koji će potresati Nemačku u narednim godinama.

– U Austriji od 1966. godine konzervativna partija OVP vlada sama. Studentski bunt, koji potresa svet od Los Anđelesa do Pariza i od Berlina do Tokija, u Beču se ispoljava prilično mirno; pokreću se samo kulturne sredine. Vanparlamentarna opozicija je tu rezervisana za neonaciste.

Međutim, svež vetar počinje da duva u jesen 1968. godine, kad se sreću student Akademije dramskih umetnosti Jakob Mitajs, sin radnika Vili Štelchamer, studentkinja Akademije dramskih umetnosti Norma Majer i Rolan Pero, zvani Remi, koji je napustio Francusku posle majskih događaja 1968. godine u Parizu.

I.1. Spartakus

Jakob, Norma, Vili, Remi i još nekoliko prijatelja osnivaju omladinsku sekciju Komunističke partije Austrije, nazvanu „Sekcija VI“ (po šestom bečkom kvartu). Vilijeva porodica je komunistička, Remi je član KP Francuske, njegov otac i Jakobov otac borili su se u Pokretu otpora, otac Kristijana Pilvajna borio se u Međunarodnim brigadama tokom španskog građanskog rata. Kati Han, i sama potomak bečke komunističke porodice, objašnjava razloge za osnivanje sekcije KP:

„Austrijska komunistička partija bila je važna pod nacionalsocijalizmom zato što je to bila jedina partija koja je pozivala na otpor. Po završetku rata ona nije uspela da održi svoju političku poziciju (razlozi su vezani za specifičnosti austrijske istorije: posebnu ulogu socijaldemokratije između dva rata – ’mala Internacionala’; austro-fašizam; pobunu radnika u februaru 1934; „staljinističke čistke“ u kojima su stradali mnogi austrijski emigranti u Moskvi…). Posle povlačenja savezničkih trupa (Crvena armija je otišla 1955. godine), Komunistička partija postaje sve beznačajnija. […] U drugim evropskim zemljama, na primer, u Francuskoj, poratne komunističke partije imale su sasvim drukčiji položaj nego u Austriji. I Remi je potekao iz komunističke porodice. Bio je znatno stariji od nas. On je predložio da pokušamo da osnujemo omladinsku sekciju Komunističke partije. Kritikovao je neke ’ideološke i istorijske devijacije’ Komunističke partije (npr. ’Sovjetski Savez, otadžbina socijalizma’ = socijalizam u jednoj jedinoj zemlji umesto svetske revolucije proletarijata, potiskivanje, pa čak i likvidacija revolucionarnih krila komunističkihpartija u Zapadnoj Evropi posle Drugog svetskog rata da se ne bi ugrozili poredak Jalte i sovjetska moć u zonama uticaja SSSR-a). Međutim, i na njega i na nas snažno su uticale tradicije radničkog pokreta, antifašističkog otpora, pa dakle i komunističkih partija. Upravo u to vreme pojavili su se drugi oblici opozicije; gotovo svi oslobodilački pokreti u Transkontinentali bili su marksističko-lenjinistički orijentisani (čak i po svojim strukturama). Ne treba smetnuti s uma da se sve to zbivalo u kontekstu ’hladnog rata’, i da je vrlo brzo bilo jasno ko je na kojoj ’strani’.“⁴

Sekcija VI imala je konkretne ideje i predloge koji su se ticali „revolucionarne strategije i taktike u radu sa omladinom, stila rada, dinamike grupa, formiranja mladih kadrova i drugih lokalnih i kosmičkih utopija“.⁵ Oni su želeli da regrutuju mlade za Partiju.

Sekcija VI je prvi put javno istupila u vreme meteža koji je izazvala poseta iranskog šaha Beču. Ona je skrenula pažnju na sebe akcijom protiv zatvaranja jednog doma za mlade delinkvente koji je držala organizacija Karitas. Dom je već nekoliko meseci funkcionisao po načelima samoupravljanja. Sekcija VI organizovala je demonstracije, a potom i niz „hepeninga” – logorovanje ispred bečke gradske skupštine, zauzimanje katedrale Sv. Stefan i jednog praznog kaveza za tigrove u zoološkom vrtu Šenbrun. Te akcije su pokrenule javnu raspravu o skandaloznom stanju u austrijskim popravnim domovima, koja je trajala više godina. „Otvorite domove“ postao je slogan akcije koja je na kraju naišla na pozitivan odjek. Oni su u početku samo šačica koja traži reformu. Malo kasnije reformu je sprovela vlada Bruna Krajskog. U istoj godini članovi Sekcije VI zauzeli su krov fabrike lokomotiva Raksverk u Viner Nojštatu, u blizini Beča, u znak protesta protiv nacrta zakona o „deetatizaciji“ i protiv zatvaranja te fabrike.⁶

Zatim su istupili na omladinskom sajmu „Tvenšop“: za vreme jednog koncerta, zauzeli su pozornicu i pročitali manifest koji je raskrinkavao taj „potrošački vašar“. U njihovim očima, taj festival je bio ne samo pokušaj da se „omladina pokori“ podsticanjem sklonosti ka potrošnji već i otvorena provokacija: tu je bilo izloženo društvo raskoši nedostupno šegrtima i mladim radnicima.

Između kraja 1969. i leta 1970. godine definisani su prioriteti borbe; suočeni s neuspehom mobilizacije Komunističke partije, oni odlučuju da povedu sistematsku akciju u korist mladih i da grade međunarodne veze:

„Trebalo je mobilisati najsiromašnije i najpotlačenije slojeve stanovništva, šegrte i mlade radnike, oslanjajući se, uprkos svemu, na solidarnost svih naprednih i demokratskih snaga, na primer u Socijalističkoj partiji, i na simpatije i tradiciju stare generacije radnika.“⁷

U svom „zaveštanju” Sekcija VI objašnjava zašto napušta KP. Ona iznosi sledeće optužbe na račun Partije: nedostaje joj „najelementarnija solidarnost”, njena organizacija je teška i birokratska, ona odustaje od svih pokušaja da privuče mlade.

„Partija se nije aktivno angažovala ni u jednoj akciji, koliko god ona bila važna na političkom planu. […] U Partiji vlada moda koja nalaže ne samo da koegzistiramo s buržoaskim vrlinama, već i da im se pridružimo. […]

Ponavljam da mladom Austrijancu koji se instinktivno buni protiv društva nikad ne bi palo na pamet da se poistoveti s političkim turistima 25 odsto angažovanim u VDS-u⁸ ili sa organizatorima tombola ili plesnih čajanki u FOJ-u.⁹ Biti autonoman ili veran Partiji u načinu jedenja kobasica, jedno je te isto. Posledice takvog stanja su pasivnost, demobilizacija i osipanje članstva. Omladinski pokret ne postoji.“¹⁰

Odluka da se osnuje Spartakus, „borbena organizacija mladih”, doneta je za vreme kampa u Mircušlagu, u Štajerskoj, 1970. godine. Tokom osnivačke skupštine u prostoriji KP-a u Mircušlagu, kamp su napali Norbert Burger i članovi NDP-a.¹¹ Ubrzo potom, kad je izneta optužba da je Spartakus „podružnica Bader-Majnhofa” u Austriji i kad je na Jakobov stan u Beču bačena bomba, grupa je odlučila da napusti Austriju i da se pridruži Hidri u Bazelu.

I.2. Hidra

Posle događaja u maju ’68. u Parizu i drugim svetskim prestonicama rađaju se pokreti u švajcarskim univerzitetskim gradovima, posebno u Bazelu i Cirihu. Pokret u Cirihu su ubrzo kriminalizovale i ugušile, po nemačkom modelu, policija i agresivna desnica. U liberalnoj klimi Bazela pokret je mogao da se razvija i da okupi brojne mlade akademce, ali i šegrte, gimnazijalce i mlade radnike.

U sledećem delu teksta oslanjaću se uglavnom na razgovore vođene u novembru 2002. Sa osobama koje su učestvovale u aktivnostima Hidre.

Hanes Rajzer opisuje susret mladih Švajcaraca i Spartakusa koji je trebalo da rezultira stvaranjem jedinstvene grupe, austrijsko-švajcarske osovine, što je prilično neuobičajeno u germanofonskom prostoru:

„U tom uzburkanom vremenu nekoliko prijatelja iz bečkog Spartakusa došlo je u Bazel. Oni su krenuli u ’obilazak onih mesta u Evropi gde se nešto komešalo’. Opisali su svoja iskustva i svoje akcije, i to nam je bilo privlačnije i bliže našim željama nego teorije o kojima su govorili veliki lideri nemačkog studentskog pokreta tokom obilaska Švajcarske. Osetili smo da nas privlači taj kolektiv koji nije razdvajao privatni život od političke akcije.“¹²

Niki Buš govori o počecima Hidre koja je, na unutrašnjem planu, ukinula ograde između društvenih slojeva i koja se nije plašila kontakata s drugim političkim strujama. Hidrino delovanje bilo je „transkantonalno“, što je retka pojava u Švajcarskoj:

„Osamdeset odsto Hidre činili su šegrti. Ostalo su bili studenti koji su ’otkrili’ šegrte. Oni su bili zaprepašćeni kad su saznali kakvo stanje vlada u preduzećima; naime, u švajcarskim školama deca su bila podeljena, i bilo je vrlo malo dodira između društvenih klasa.

Hidra je bila organizacija šegrta. Oni su radili u skladu s tradicionalnim sindikalnim metodama. Sastavljali su izveštaje sa svedočanstvima šegrta o nekvalitetnoj obuci, izrabljivanju itd.

Hidri je bilo važno da pridobije simpatije širih slojeva stanovništva. Njeni izveštaji imali su veliki odjek, štampa se prema njima odnosila prilično blagonaklono. U to vreme još je postojala liberalna levičarska štampa.

Tokom tih akcija postali smo svesni da konkretni rezultati rađaju osećanje snage i istinsku želju za promenom. Hidra je bila levičarska, radikalna, demokratska i vrlo pragmatična. Ona je kritikovala nemački pokret iz 68. godine zbog njegovih teorijskih uzleta i distance prema stanovništvu. Izveštaji šegrta bili su razumljivi, oni su ih sami pisali. Želeli su da osvoje simpatije liberalnih krugova levice i buržoazije, a nisu zazirali ni od kontakata s konzervativnim sredinama.

Hidra nije želela da se bavi samo teorijom, htela je da pokaže konkretne primere.

Za razliku od Spartakusa, koji je radio s mladim ’marginalcima’, Hidru su pretežno činili ’pošteni’ šegrti.“

Albert Vidmer opisuje nekoliko tipičnih akcija Hidre:

„Akcije kojih se najbolje sećam su kampanja protiv Švarcenbaha,¹³ s genijalnim sloganom koji bi se mogao prevesti ovako: ’Za Švajcarsku nije opasan prevelik broj stranaca, već prevelik broj budala’. U to vreme omeli smo više tih skupova. Druga akcija odnosila se na popravne domove u kojima su mladima delili drogu da bi ih primirili. Hidra je bila kategorično protiv droga. Neki mladi su pobegli tako što smo im mi pozajmili svoje lične isprave. Posle nekoliko meseci bio sam uhapšen zbog toga.

Kasnije smo otkrili da politički angažman u dve zemlje nije dovoljan i želeli smo da nađemo ljude u celoj Evropi koji misle kao mi, tamo gde su postojale zanimljive konfrontacije.“

Ubrzo su usledile prve zajedničke „prekogranične“ akcije Hidre i Spartakusa. U njima se pojavio jedan značajan element koji će postojati i u svim potonjim akcijama: stvaranje „horizontalnih” kontakata između ljudi u raznim zemljama, ljudi koji su se borili protiv istih teškoća. Hanes R. se priseća:

„Prva evropska akcija koju smo vodili zajedno bila je usmerena protiv multinacionalne kompanije obuće Servas. Polazeći od svog sedišta u Nemačkoj, ona je otvorila preduzeća u više evropskih zemalja, dobijala je subvencije, kupovala fabrike, otpuštala radnike, preuzimala postojeće prodajne mreže i uništavala lokalnu proizvodnju. Sindikati su bili nemoćni da prevaziđu svoje nacionalne strukture i da stanu na put toj ’industrijskoj pirateriji’. Mi smo osnovali omladinske ’Internacionalne brigade’,¹⁴ koje su povezivale radnike tog preduzeća iz više zemalja i organizovale konferencije za štampu u tim zemljama da bi raskrinkale aktivnosti vlasnika preduzeća.“

Sisel Brodal govori o politizaciji članova Hidre:

„Želeli smo da znamo ko su ti ljudi koji štrajkuju. Obilazili smo Evropu da bismo se sreli s ljudima koji se bore. Rudnici, tradicionalni radnički bastioni, zatvarani su širom Evrope. Rudari su se branili. U Flandriji su konfrontacije trajale više godina. Tu smo upoznali lidera belgijskih rudara Dezirea Dilsta. Ostali smo prijatelji sve do njegove smrti pre nekoliko godina. Želeli smo sve da saznamo, kako ljudi žive, šta mažu na hleb, ko profitira od njihovog rada, kako rade; želeli smo da upoznamo istoriju i tradicije raznih regiona itd. Te ’sociološke studije’ pomogle su nam da razumemo situaciju u Evropi i da razmišljamo o tome šta bismo mogli da učinimo, s kim, protiv koga, zašto i za koga, kako se tada govorilo. Toga se sećam kao jedinstvene i dragocene politizacije, bliske svakodnevnom životu ljudi.

Nismo imali novca, prodavali smo novine. Imali smo spisak osoba kod kojih se moglo jesti i prespavati. Bila je to sjajna škola.

Rudnici su ipak bili zatvoreni, lučki radnici su postali višak kad su uvedeni kontejneri, grafičke radnike su zamenili računari. To su bili ključni sektori – njihovi štrajkovi su tada mogli da parališu celo društvo. Brutalna restrukturacija povukla je nezaposlenost i malodušnost.“

Hidra i Spartakus i dalje su organizovali velike skupove u nastojanju da okupe mlade iz više zemalja i da pozovu i ljude koji se bore. Pionirska sela su, između ostalog, osnovana i kao mesta neprestanog okupljanja. Hanes R.:

„Svakog leta organizovali smo međunarodne kampove mladih s prijateljima iz Spartakusa, s kojima smo bili sve bliskiji. Želeli smo da izađemo iz nacionalnog geta i njegovih struktura koje su stvorile dede tadašnjih patrona. Želeli smo svoju Evropu, Evropu mladih i radnika. Evropa koja se tada rađala pre je bila Evropa multinacionalnih kompanija i nemačkih policijskih zakona.“

Ali u “gradskim džunglama” margina za kritiku društva postajala je sve uža. Sisel kaže:

„Mnogi mladi buntovnici videli su samo dve mogućnosti da izraze svoj otpor prema društvu: uzimanje droga, što je tada bila novina, ili manje-više aktivne simpatije za terorizam, koji se tada rađao.

Mi smo smatrali da ta autodestrukcija može da se upotrebi kao opravdanje za kriminalizaciju svih mladih pobunjenika. Pokušali su čak da kažu da postoje veze između Hidre i Bader-Majnhofa. Mi smo, međutim, želeli prostor u kojem bismo mogli da razvijamo svoj revolt…“

Spartakus i Hidra počeli su da traže izlaz iz tog ćorsokaka. Alber:

„Pratili smo izbliza mnoge konfrontacije, na primer limburških rudara, bretonskih seljaka, štrajk lučkih radnika u Engleskoj i tako dalje. Ustanovili smo da one ne daju neposredne rezultate. Počeli smo da čitamo utopiste XIX veka. Tokom jedne rasprave rodila se ideja o Longo maiju. Čitali smo utopiste zato što smo želeli da nađemo nove forme zajedničkog života.

Nezaposlenost mladih ocrtavala je horizont, bilo je sve manje perspektiva. Umesto da se popnemo na barikade sa svojim zahtevima, želeli smo da pokušamo da sami ostvarimo jedan oblik socijalne utopije, barem u početku. Među nama je bilo ljudi s intelektualnim bagažom, bilo je mnogo diskusija, često se govorilo o radničkom pokretu. Imao sam osećaj da više nisam nevezani, usamljeni elektron u društvu. Iako smo odrasli u blagostanju, bili smo deo tog društva, radničkog pokreta. Remi nam je preneo istoriju, mnogo nam je govorio o svom životu – mogli smo da pratimo crvenu nit počev od njegovih roditelja, preko Pokreta otpora, rata u Alžiru, maja 68, sve do Spartakusa, Hidre… Imalo smo osećaj da pripadamo jednom mnogo širem pokretu.“

I.3. Osnivanje Longo maija

I.3.1. „Kriza – jedna ofanziva”

Šezdesetih godina mogli su se opaziti znaci ekonomske krize. Nivo nezaposlenosti je rastao, stanovništvo planinskih regiona se osipalo. Terminologija restrukturacije i racionalizacije ušla je u svakodnevni jezik. Godine 1972. Spartakus i Hidra sastavili su tekst pod naslovom: “Kriza – jedna ofanziva”, u kojem su analizirali političku situaciju i opisali ekonomsku krizu kao strategiju ljudi na vlasti:

„Dvadeset godina zadovoljni… Posle rata: rekonstrukcija, konkurencija u porastu, žvakaća guma, razvoj masovne proizvodnje, radna mesta za sve – na pokretnoj traci – i životni standard raste, spaček, trosoban stan s kuhinjom, sve ide kako treba!“

Evropski radnik upoređivan je sa zecom koji je pojeo slona i potpuno je zaokupljen varenjem. Istovremeno, vlastodršci su uništavali Evropu:

„Budućnost Evrope je jasna: prazna stara mešina, ogromni moderni industrijski centri, visokokvalifikovani radnici i tehničari okruženi armijom nekvalifikovanih i poslušnih ruku i mrtvim regionima ispražnjenim od svih prirodnih bogatstava. Kako hraniti te stotine hiljada ljudi?“

U tekstu se pominje i poljoprivreda, koja će kasnije postati jedna od glavnih preokupacija Longo maija:

„Industrija je uništila sitno seljaštvo. Razvio se drukčiji svet, s drukčijim zakonima i drukčijim ’vrednostima’. Poljoprivredna proizvodnja nije mogla da prati industrijsku. Ona je ostala vezana za hiljadugodišnje ritmove, dok su troškovi života mnogo brže rasli, i tako sitan seljak gleda kako se plodovi njegovog rada smanjuju, a na kraju i poništavaju pred galopom industrijskih vrednosti. Taj nepovoljan odnos, udružen s mehanizacijom poljoprivrede, povlači stalno zaduživanje a ubrzo i potpunu propast sitnog seljaštva. I ono žuri da izbegne u gradove.

Za evropsko stanovništvo to znači: […] da Evropa postaje potpuno zavisna od velikih proizvođača hrane.“

Raskrinkava se ratna industrija:

„Industrija oscilira između rata i mira. Glavni znaci poslednjih meseci – masovno otpuštanje, jačanje klasnih borbi u Evropi, skraćenje radnog vremena, slabljenje nekih industrijskih sektora – sve ono što može ličiti na brojne simptome agonije kapitalizma – zapravo su samo pripreme ili vesnici gigantske restrukturacije svetske ekonomije…“

O naftnoj krizi se kaže:

„Prekomerna industrijalizacija gradova i uništavanje poljoprivrednih regiona nisu jedini ’uspesi’ evropskih gazda. Oni su uspeli i da likvidiraju sva prirodna bogatstva evropskog tla, sirovine i energiju. Oni, naravno, nisu pokušali da razviju nove oblike energije koji bi mogli da zamene ugalj i naftu.“

Prioriteti borbe i ovde su jasno definisani – sistematska akcija u korist mladih:

„Dva potencijalna neprijatelja – radnička imigracija i omladina

U poslednjoj deceniji su se, na sreću, pojavila dva moguća neprijatelja: radnici imigranti, koji nemaju šta da izgube, i mladi, nova generacija. Oni su brojni, pojavili su se naglo, nisu bili željeni. Uske i zastarele ekonomske strukture nisu bile na vreme pripremljene da prime sve te nove ljude.

Oni dolaze na tržište rada kao konkurenti. Za njih nema dovoljno radnih mesta, a ne postoje ni uslovi za njihovu obuku.

Rezultat: omladinski proletarijat koji će biti otpisan, diskriminisan, kriminalizovan i gurnut u razna geta.

Ogroman je postotak nezaposlene omladine, pristigle u vreme kad je konkurencija već bila velika. U ’krizi’ koja nastupa, sistem je suočen sa eksplozivnom masom mladih koju je dosad obasipao uglavnom udarcima i pretnjama. Ti mladi su krajnje opasan potencijalni neprijatelj sistema. Oni kojima će budućnost nužno pripasti ne mogu se potkupiti oveštalim frazama.“

Oni objavljuju da žele akciju:

„Otkad smo počeli svoju borbu, svakog dana konstatujemo da mladost čeka, da čeka svoju šansu baš kao što je čekaju i radnici, čak i stari. Svi oni čekaju, svi koji su nezadovoljni i koji razmišljaju. Čekaju da se podigne neka sila, nešto čiji su oni deo, neka vrsta nove Internacionale koja neće ponoviti stare greške – čekaju mogućnost da se jednom zauvek raskrsti s prošlošću. I da počne nešto novo. Mi smo počeli.“

I.3.2. Osnivački kongres u Bazelu

Od 18. do 20. decembra 1972. godine u Bazelu su se okupili mladi iz 10 evropskih zemalja. Oni su odlučili da stvaraju evropske zajednice mladih. Zato su zatražili od vlada svih evropskih zemalja da im stave na raspolaganje „nekoliko kvadratnih kilometara – svaka na svojoj teritoriji – u ekonomski mrtvim i napuštenim regionima“.¹⁵ U svojoj rezoluciji te zajednice opisuju kao „eksperimentalne zone jedne solidarne, pacifističke i demokratske Evrope koja će biti građena na temeljima zajedničkog života (na osnovu Opšte deklaracije o ljudskim pravima) i samoizdržavanja radom u poljoprivredi, zanatstvu i industriji (na zadružnoj osnovi)“. Oni smatraju da „jedno takvo iskustvo može dati živi sadržaj ideji solidarne, pacifističke i demokratske Evrope“, i pozivaju:

„… sve mlade, profesionalce, grupe i institucije koji su malo razmislili i koji bi mogli da doprinesu izvođenju Evrope iz ćorsokaka ili koji bi bili spremni da na proleće kolonizuju zemlju sa ašovima i pijucima, i da se pridruže evropskim komisijama za razvijanje i podržavanje omladinskih komuna. […]

Omladinske komune nisu usamljena ostrva. One su rasadnik jedne Evrope u kojoj se razmenjuju ne samo robe već i ljudi i ideje koje ih povezuju.“

U izveštaju s kongresa¹⁶ nabrojane su osnovne ideje o tim zajednicama mladih:

„Evropske zajednice mladih imaće oblik poljoprivredno-industrijskih kooperativa. Ekonomska osnova je poljoprivredno samoizdržavanje koje obezbeđuje minimalne uslove za preživljavanje. Zajedničke instalacije i zanatsko-industrijska proizvodnja, počev od vitalnih ljudskih potreba i granica koje nameće priroda, biće organizovane na toj osnovi. […] Svaki radni kolektiv, sačinjen u skladu s kompetencijama i preferencijama, preuzimaće odgovornost za po jedan sektor aktivnosti. […] Osporavanje podele rada omogućuje svakom da stekne osnovno obrazovanje polazeći od prakse, opšteg pogleda na život zajednice, planiranja i kontrole nad svim onom što ga se tiče. Zajednica mora ponovo da preuzme sektore koji su sad u nadležnosti države.“

Tri radne grupe smišljale su konkretne predloge vezane za poljoprivredu, zajedničke instalacije i zanatsku i industrijsku proizvodnju.

Poljoprivreda:

– kombinacija stočarstva, prerade mleka, intenzivnog ratarstva i povrtarstva. Predračun za samoizdržavanje zajednice od 100 osoba na osnovu uravnotežene ishrane;

– samoizdržavanje, za razliku od poljoprivrede koja zavisi od tržišta; ukidanje posrednika; kontrola proizvoda od planiranja, preko proizvodnje, do potrošnje; u zajednici od 100 osoba, svako ima vrlo malo posla u poljoprivredi.

Zajedničke instalacije:

– energija (voda, vetar, itd.)

– zajednička kuhinja, pekara, radionice itd.

– zdravlje i obrazovanje: sve instalacije u zajednici moraju biti osnova za fizičko i moralno zdravlje;

– sredstva komunikacije moraju biti podložna kontroli svakog člana zajednice.

Zanatstvo i industrijska proizvodnja:

– merila: osnovne potrebe na opštinskom, regionalnom i evropskom nivou (nema proizvodnje za snobove);

– primeri: prerada poljoprivrednih proizvoda, tekstil – odeća, koža – obuća, obrada drveta itd.

I objavljuju čvrstu rešenost:

„… da ostvarimo svim svojim snagama ideju evropskih zajednica mladih. […] Na kraju ćemo izabrati dva ili tri terena na kojima možemo da se sastajemo, svako s lopatom na ramenu, kozom, kravom ili bar piletom pred sobom, za početak.“

I.3.3. Potraga za terenom

Rečeno – učinjeno. Male grupe su se zaputile u više evropskih zemalja u potrazi za pogodnim terenom.

Sisel kaže:

„Posle bazelskog kongresa dali smo se na traženje terena. Ja sam se našla u Belgiji, gde je tokom leta bilo lepo, ali je u ostalim godišnjim dobima neprestano padala kiša. Srećom, tu nismo ništa našli. Remi nas je podsticao da tražimo, ali je on već imao na umu Provansu. Kasnije smo otišli u Pre Žiro kod Pjera Pelegrena. To je bio lep period.“

Moja osetljivost skida sve maske sa svakodnevne stvarnosti, i ona se, evo, pojavljuje onakva kakva jeste, magična; ja sam realista.
Žan Žiono, Noje

Remi, rodom iz Provanse, poznavao je Pjera Pelegrena, nekadašnjeg Žionovog pastira koji je imao farmu u francuskom delu Provansalskih Alpa. On je veoma dobro poznavao istoriju pacifističke zajednice koju je pisac iz Manoska osnovao 30-ih godina u seocetu Kontadur u Visokoj Provansi. U to vreme, Pelegren je bio vrlo blizak Žionou, koji ga je podstakao da postane seljak. Kasnije je napisao knjigu o svom iskustvu u Kontaduru.¹⁷ Žan Žiono je uputio Remija na Pjera Pelegrena kad ga je ovaj posetio posle događaja iz 68. godine. I Remi se sad obratio Pelegrenu s molbom da mu pomogne da nađe komad zemlje za prvo Evropsko pionirsko selo. On je znao za jedno brdo, u malom selu Liman, koje je vlasnik ostavio neobrađeno.

Pjer Pelegren se seća dolaska pionira:

„Oni¹⁸ su želeli farmu. Politika im je bila veoma važna, ali mene to nije zanimalo. Za mene je istina u poljoprivredi. Do osnivanja Longo maija nisu dovele diskusije. Oni su želeli da se vrate zemlji, da izgrade solidnu osnovu da bi mogli da rade i nešto drugo. Zaista su došli da rade, i upravo ih je to spaslo. […] Spasla ih je i činjenica da su imali kapital. Braća Nik i Tomas Buš su prodala svoju kuću u Bazelu. Tako su ti mladi ljudi postali vlasnici zemlje. To se nije slagalo s njihovim anarhističkim idejama – anarhista ne želi da bude vlasnik. Ali tako barem nisu mogli biti oterani sa svoje zemlje, što im se kasnije dogodilo u Nemačkoj i Švajcarskoj.

Ideja o osnivanju Longo maija rezultat je logičnog niza događaja. Nije zanimljivo predstavljati revolucionarni pokret koji samo osporava. Spartakus je morao da napusti Austriju. Trebalo je pronaći nešto čvrsto, a to je bila farma, to je bila zemlja.“¹⁹

I.4. Počeci

Pjer Pelegren nje samo pronašao zemljište već je pružao gostoprimstvo grupi tokom tri meseca. U početku je dolazio gotovo svakog dana da prati prve korake gradskih devojaka i mladića koji nisu imali pojma o poljoprivredi:

„Došli su, raskrčili i počistili, i naučili nekoliko pokreta. To im je bilo vrlo naporno, ali je dobro što su uložili te napore. Sasvim je drukčije kad se dođe na gotovo.“²⁰

Kuće su bile u ruševinama, izvori izgubljeni, brežuljak je bio pokriven niskim hrastovima, novac je otišao na kupovinu zemlje. Trebalo je graditi, pronaći vodu, stvoriti njive i baštu i naći novac da bi se moglo jesti. To je bilo u junu 1973.

Pridružila sam se pionirima početkom jula te godine. O njihovom projektu mi je govorila moja drugarica iz gimnazije Brigite Vindhab, koja je poznavala Spartakus više godina.

Atmosfera tog prvog leta duboko me je obeležila: treba zamisliti grupu od tridesetak mladih koji su krenuli u sopstvenu veliku avanturu spremni da se odreknu karijere i prethodnog života da bi izgradili jedan drukčiji, novi život. Oni su čvrsto verovali u svoj projekat iako je budućnost bila potpuno neizvesna. Nisu unapred zamišljali teškoće koje su ih čekale, bili su čvrsto rešeni da se s njima, kad naiđu uhvate u koštac i da ih savladaju. Računali su jedni na druge.

Pionirska sela dobila su ime Longo mai. Longo mai je provansalski pozdrav koji znači: “Neka dugo traje”.

Ovo je prvi, od tri dela teksta “Evropska kooperativa Longo mai: ideje i praksa”, koji je prvobitno objavljen u časopisu Reč br. 72 (2003), str. 337-405.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 08.08.2015.

Srodni linkovi:

Marija Beatris Graf-Roben – Kooperativa Longo mai (3)

Marija Beatris Graf-Roben – Kooperativa Longo mai (2)

1. Gilbert François Caty, Les héritiers contestés, Anthropos, Paris, 1983.
2. Luc Willette, Longo Mai 20 ans díutopie communautaire, Syros, Paris, 1995.
3. Postoje četiri magistarska rada i jedan istraživački izveštaj o Longo maiju; vidi bibliografiju.
4. Pisani prilog Kathi Hahn, maj 2003.
5. “Zaveštanje Sekcije VI, mrtve od gađenja na krovu Raksverka, 14. oktobra 1969”, koje je pročitao Jakob na plenarnoj sednici Centralnog komiteta KP Austrije 27. oktobra 1969.
6. Raksverk je zatvoren 1966. godine. Tada je 27.000 radnika ostalo bez posla.
7. Jakob Mytteis, Sećanja (neobjavljeno).
8. Nezavisno udruženje studenata, blisko KP-u.
9. Nezavisno omladinsko udruženje, blisko KP-u.
10. Jakobov govor na plenarnoj sednici austrijske Komunističke partije, u oktobru 1969; vidi fusnotu 5.
11. Mala partija ekstremne desnice.
12. Hannes R., pismo Lucu Viletu (neobjavljeno).
13. Džejms Švarcenbah pokrenuo je početkom 70-ih prvu široku inicijativu da se ograniči broj stranaca u Švajcarskoj. Njegova inicijativa doživela je neuspeh.
14. Upućivanje na “Interbrigade” iz građanskog rata u Španiji 1936-1938.
15. Apel za stvaranje evropskih zajednica mladih, Bazel, 15.10.1972.
16. Objedinjeni izveštaj s međunarodnog kongresa za stvaranje evropskih zajednica mladih, Bazel, 18-20. decembra 1972, koji je potpisao Holger Vajsvange.
17. Pierre Pellegrin, Le Contadour, mythes et realitès, Sud-Est Lumiëres, Digne les Bains, 1992.
18. Grupe Hidra i Spartakus.
19. Razgovor s Pjerom Pelegrenom, Montlo, januar 2003.
20. Ibid.