Foto: PA
Foto: PA

Kad sam u martu 2012. na sajtu Peščanika objavila tekst pod naslovom „Koruptivna zastarelost `reformisanog` pravosuđa“ (u kome je opisano zastarevanje krivičnog postupka prema Marku Miloševiću), trebalo je da dodam broj uz naslov, jer je bilo samo pitanje vremena kada će novi slučaj okončanja krivičnog postupka, odbijanjem optužbe usled zastarelosti, uzburkati javnost – slučaj Kertes.

Pored opšte javnosti i onda i sada, oglasili su se tadašnja ministarska pravde (Malović), izjavom da se „pridružuje“ zahtevu za razrešenje sudije koja je skrivila zastarelost i današnji ministar u tehničkom mandatu (Selaković) koji je, vezujući se za datum kada je nastupila zastarelost, optužio raniju vlast. Kada bismo makar mogli da sanjamo da živimo u pravnoj državi, najmanje što su mogli da učine ranija ministarka i sadašnji ministar pravde, ranija predsednica i sadašnji predsednik Vrhovnog kasacionog suda i Republička javna tužiteljica – jeste podnošenje ostavke, umesto prenemaganja o nečijem razrešenju (ne njihovom) ili o optuživanju drugih za sopstvene propuste, ili o medijskom najavljivanju radnji i istraga, koje su već morale biti obavljene.

Ostavljam po strani neznalački rad, nerad i nered i tadašnje i današnje političke vlasti.

Pokušavam da utvrdim kakav modus operandi primenjuju nadležni sudovi i javna tužilaštva da bi „ostvarili“ krajnje nepoželjan cilj u svakom pravosuđu – zastarevanje krivičnog gonjenja. Takođe, nastojim da objasnim kako su propusti Ministarstva pravde u pravosudnom nadzoru poštovanja rokova doprineli postizanju istog cilja.

Slučaj Kertes, iako nemam uvid u sudski predmet, a na osnovu onog što se može zaključiti iz vesti u medijima, ima sličnu metodologiju zastarevanja, kao i slučaj Milošević.

Najpre, mora se podvući da pouzdanih statističkih podataka o okončanju krivičnih postupaka usled zastarevanja, u Srbiji nema. (Statistički godišnjak obuhvata samo podatke o tome koliko je optuženih lica u kojoj godini bilo proglašeno krivim, a koliko nije, pri čemu se u drugom slučaju ne specificiraju razlozi, na primer, da li lice nije proglašeno krivim usled zastarelosti ili je oslobođeno krivične odgovornosti ili je do toga došlo zbog drugih razloga).

Umesto podataka, samo zahvaljujući medijima, javnost je u prilici da sazna da je zastarevanje krivičnog gonjenja nemalo raširena pojava kad su u pitanju VIP optuženi. Zastarelost je išla na ruku, na primer, dvojici vladika Srpske pravoslavne crkve (Ilarion i Pahomije), čak četvoro bivših ministara (nekadašnji ministri saobraćaja i telekomunikacija Ratko Marčetić, zdravlja Leposava Milićević, poljoprivrede Živanko Radovančev, pravde Dragoljub Janković), poslovnim ljudima (Jezdimir Vasiljević), komesarki za izbeglice (Buba Morina), sinu predsedničke familije (Marko Milošević) – funkcionerima ili srodnicima ili štićenicima Slobodana Miloševića. Ovih dana im se pridružio i Mihalj Kertes.

Šta to zastarelost krivičnog gonjenja čini tako pogodnim instrumentom za zaštitu VIP optuženih? Imam u vidu zakonske tekstove, a naročito njihovu primenu u sudovima, javnim tužilaštvima i Ministarstvu pravde.

Pravno dejstvo zastarelosti sastoji se u tome da se, usled proteka propisanih rokova, protiv onog ko je izvršio krivično delo ne može pokrenuti krivični postupak, odnosno, ako je pokrenut, da se dalje ne može nastaviti. Zato je bitno naglasiti da Kertes nije oslobođen, već je optužba protiv njega odbijena, zato što postupak protiv njega više ne može da se vodi, usled nastupanja zastarelosti. Razume se, za njega, pa i za javnost – efekat je isti. Sankcija je izostala.

Krivični zakonik (KZ), u čl. 103 određuje dužinu rokova zastarelosti, koja zavisi od visine kazne kojom zakonodavac preti, a dalje, visina kazne zavisi od vrste i oblika krivičnog dela; u čl. 104 st. 1 – 5. KZ propisuju se momenat početka roka zastarelosti, razlozi koji dovode do prekida i posledice prekida (kad nastupi prekid, rok zastarelosti ponovo počinje da teče, od dana kada je prekid prestao), dok se u čl. 106 st. 6 KZ određuje tzv. apsolutna zastarelost, a ova nastupa u svakom slučaju (bez obzira da li je bilo prekida ili ne), onda kada protekne dvostruko vreme koje zakon traži za relativnu zastarelost.

Ono što je bitno i zajedničko u slučajevima Milošević i Kertes jeste kvalifikacija vrste i oblika krivičnih dela koja su im stavljana na teret. Osnovno je pitanje: da li se dužina roka zastarelosti računa prema onoj vrsti i obliku krivičnog dela iz optužnice ili onog iz pravnosnažne presude? Podsećam, u slučaju Milošević , oštećeni kao tužioci (jer, javni tužilac nije hteo da goni Marka Miloševića) su stavili na teret okrivljenom delo teške telesne povrede, a posle veštačenja, izvršenog 2011. godine (dakle, posle više od 10 godina od izvršenja dela), sudija je kvalifikovala delo kao laku telesnu povredu. Razume se, apsolutni rok zastarelosti za laku telesnu povredu (kao lakši oblik krivičnog dela nanošenja povrede), znatno je kraći od roka zastarelosti za krivično delo teške telesne povrede. Odgovor na ovo pitanje glasi: rokovi zastarelosti računaju se prema onoj vrsti i obliku krivičnog dela, onako kako je to krivično delo određeno u pravnosnažnoj krivičnoj presudi, a ne onako kako je određeno u optužnici. Dakle, lakše delo u presudi u odnosu na optužnicu – kraći rokovi zastarelosti.

U slučaju Kertes, koji je okončan zastarelošću, na teret mu je optužnicom bilo stavljeno krivično delo vršeno od 1994. do 2000. godine, kao jednom od članova kriminalne grupe, koju je, prema optužnici, bio organizovao Slobodan Milošević, radi iznošenja novca na Kipar (prema nekim članovima grupe, postupak je bio izdvojen, jer su se nalazili na suđenju u Hagu, neki više nisu živi, ali u ovom trenutku te činjenice nisu od bitnog značaja.)

Specijalni tužilac za borbu protiv organizovanog kriminala (tada, Slobodan Radovanović) je podigao 13. marta 2007. optužnicu protiv Kertesa i drugih. Prvo prvostepeno suđenje Kertesu okončano je u decembru 2010. godine. Kertes je prvostepenom presudom proglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora od osam godina. Na osnovu žalbe protiv ove presude, Apelacioni sud u Beogradu je presudu potvrdio, ali je ublažio izrečenu kaznu, smanjivši je na šest i po godina. Protiv presude Apelacionog suda, Kertes je izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti Vrhovnom kasacionom sudu, na osnovu čl. 485 Zakonika o krivičnom postupku (ZKP). Dakle, presuda Apelacionog suda je bila pravnosnažna (zahtev za zaštitu zakonitosti je vanredni pravni lek!), sve dok, početkom 2013, nije bila ukinuta rešenjem Vrhovnog kasacionog suda. Tim rešenjem je naloženo Apelacionom sudu da ponovo razmotri Kertesovu žalbu. Prilikom tog ponovnog ispitivanja žalbe, Apelacioni sud u Beogradu je 31. maja 2013. odlučio da prvostepenu presudu ukine i predmet vrati na ponovno suđenje specijalnom odeljenju Višeg suda u Beogradu. Tako je navedeno u saopštenju Apelacionog suda.

Preciziranom optužnicom Kertesu je bilo stavljeno na teret izvršenje težeg oblika zloupotrebe službenog položaja (član 359, stav 3 KZ, za koje je zaprećena, kao maksimalna, kazna od 12 godina zatvora).

Viši sud u Beogradu (specijalno odeljenje), u ponovljenom suđenju, stao je na stanovište da se delo, međutim, ne može kvalifikovati kao teži, već kao običan (tj. osnovni) oblik zloupotrebe službenog položaja. Za osnovni oblik krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja, kao maksimalna, zaprećena je kazna do pet godina zatvora, a za takva dela relativna zastarelost nastupa za pet godina (čl. 193 tač. 5 KZ), dok apsolutna zastarelost nastupa za dvostruko duže vreme, tj. za deset godina od izvršenja krivičnog dela (čl. 104 st. 6 KZ). Nisam mogla da utvrdim koji se dan računao kao dan izvršenja dela, ali smo iz izjave ministra pravde (u tehničkom mandatu), Selakovića, mogli čuti da je zastarelost nastupila 5. oktobra (!) 2010, iz čega je on izveo zaključak da se zastarelost ima pripisati haosu u pravosuđu za koji odgovornost snosi ranija vlast. Taj haos je, koliko imam uvida, znatno veći nego što ministar pretpostavlja (inače bi ga energičnije ublažavao), ali se ne sme zaboraviti da je u vreme njegovog ministrovanja , na osnovu sugestija Vrhovnog kasacionog suda, kao i Apelacionog suda u Beogradu došlo do prekvalifikacije u lakši oblik krivičnog dela zloupotrebe položaja, a time i do kraćeg roka zastarelosti od onog koji bi bio relevantan po optužnici. Da je ostala kvalifikacija i kazna koju su u prvom suđenju prvobitno i pravnosnažno izrekli Viši i Apelacioni sud (osam, odnosno šest i po godina) i u hipotezi da je u pitanju teži oblik zloupotrebe službenog položaja (čl. 359 st. 3 KZ), rok relativne zastarelosti bi iznosio 15 godina, a rok apsolutne – 30 godina (videti čl. 359 st. 3 i čl. 103 tač. 3 KZ). Danas, ovo delo ne bi bilo zastarelo, a zastarelo je na osnovu sudskih odluka iz 2013. i 2014. godine, a ne pukim proticanjem vremena po prvobitnoj optužnici. Toliko o datumima.

(Izvori: PCNEN; Tanjug, 22.02.2010; Blic, 22.02.2010; Beta, 09.02.2011; Tanjug, 09.09.2013; B92, 10.02.2014; poslednji pregledi za sve: 11.02.2014)

Šta je moguće činiti, osim partijskog prepucavanja i političkog prebacivanja?

Neke mere bi mogle posredno ili neposredno uticati na ovaj slučaj, a druge bi mogle prevenirati buduća zastarevanja.

Mere koje bi se ticale samog slučaja jesu:

(1) Žalba Specijalnog tužioca bi, ako se uspe dokazati teži oblik zloupotrebe službenog položaja, mogla „produžiti“ rok apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja, što bi omogućilo da se o stvari meritorno odluči – osuđujućom ili oslobađajućom presudom.

(2) Verodostojno iniciranje, vođenje i okončanje disciplinskih postupaka protiv javnih tužioca i njihovih zamenika, kao i sudija, koji su odlučujuće doprineli zastarevanju postupka, imalo bi samo posredan uticaj u ovoj pravnoj stvari. (Iz opisa ovog predmeta može se videti, ali valja podvući, da je optužnica protiv Kertesa podignuta tek 2007. godine, dok mu se na teret stavlja izvršenje krivičnog dela vršenog od 1994. do 2000. godine. Takođe, prvi prvostepeni postupak trajao je više od tri godine, postupak po žalbi oko dve godine, od rešenja Vrhovnog kasacionog suda do nove prvostepene odluke kojim je postupak okončan usled zastarelosti, proteklo je nešto manje od jedne godine, tj. ukupno je trajao sedam godina, uz sedam godina od izvršenja dela, ako se uzme da je delo bilo svršeno 2000. godine. Za to vreme su se, politički gledano, izmenile brojne vlade – šest ili sedam njih – i svi ministri pravde nose svoj deo odgovornosti, usled propuštanja pravosudnog nadzora o poštovanju rokova. O sudijama i tužiocima, da se i ne govori.)

Mere koje bi se ticale budućih slučajeva, kao i onih koji su u toku, a još nisu okončani, mogle bi biti:

(1) Objavljivanje svih presuda i rešenja Vrhovnog kasacionog suda (VKS) u celini (kao što se u brojnim evropskim i vanevropskim državama čini), na sajtu tog Suda. Ova mera ne bi izazvala nikakve naročite troškove, budući da se ionako sudske odluke obrađuju u elektronskom obliku, a olakšanje pristupa bi se moglo izvršiti običnim pozivanjem na suštinsku odredbu materijalnog ili procesnog zakona koja je primenjena. Anonimizicija stranaka u postupku se već ionako vrši. Ovakav pristup bi imao preventivni karakter i doveo bi do ozbiljnijeg suštinskog i tehničkog obrazlaganja odluka, naročito zato što bi se članovi sudskog veća „predstavljali“ čitaocima imenom i prezimenom. Meru može odrediti Ministarstvo pravde (čl. 70 st. 4 Zakona o uređenju sudova). Isti princip bi važio i za objavljivanje optužnica, žalbi i zahteva za zaštitu zakonitosti koje podnose nadležni javni tužioci (za organizovani kriminal) – čl. 43 u vezi sa čl. 42 Zakona o javnom tužilaštvu. Objavljivanje bi izostalo u slučaju da je javnost bila isključena zakonom ili odlukom suda.

(2) Ministarstvo pravde, na osnovu navedenih zakona, ima ovlašćenje da obaveže sve predsednike sudova da organizuju vođenju evidencije o krivičnim postupcima u kojima preti zastarelost. Pretećom zastarelošću, treba smatrati (na primer) protek dve trećine roka apsolutne zastarelosti, kad se radi o kvalifikaciji najtežeg oblika krivičnog dela, odnosno jedne trećine ili polovine roka, ako postoji mogućnost da sud kvalifikuje delo kao lakši oblik. Opštepoznato je da postupci u Srbiji predugo traju, a ova preventivna mera bi mogla doprineti ubrzanju.

(3) Takođe, ministarstvo pravde bi moralo bitno drukčije urediti način vođenja pravosudne statistike, tako da statistika nešto govori, a ne prećutkuje.

(4) Portal sudova o toku predmeta je ugašen (a to je bila jedna od retkih dobrih mera ranijeg Ministarstva pravde), sa fingiranim pozivanjem na odluku Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti. Jedino što je Poverenik tražio, bila je buduća anonimizacija stranaka i drugih učesnika u postupku: „Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti objašnjava da zapravo nikada nije zabranjen rad portala sudova, već je njegovo rešenje pogrešno interpretirano. „Zabrana se odnosi samo na dalju obradu, odnosno objavljivanje podataka o ličnosti stranaka i drugih učesnika u postupcima pred sudovima jer se ona, suprotno zakonu, vrši bez valjanog pravnog osnova, a zabrana se ne odnosi na rad portala u celosti“, navodi poverenik.“ (Politika, 10.01.2013). Pored toga, anonimizaciju je Poverenik odredio samo za određene, a ne i za sve sudske postupke. Rešenje Poverenika doneseno je 12.12.2013. Ministarstvu pravde je ostavljen tok od 30 dana da nedostatke otkloni. Rok je, kao što se može videti već protekao, a najave da će Portal ponovo biti dostupan „u februaru“ još se nisu obistinile.

(5) Ima mesta, s obzirom na sporost i političku zavisnost pravosuđa Srbije, da se razmisli i o zakonskoj promeni, koja bi, za određene grupe ili vrste krivičnih dela, ukinula apsolutnu zastarelost. Argumenti i za i protiv ovakvog pristupa su poznati, ali njih ne treba analizirati samo kao teorijske, već s obzirom na stvarno stanje pravosuđa u Srbiji koje je ozbiljno loše i ne tako daleko od kolapsa. Ova mera bi važila samo za krivična dela koja će biti izvršena u budućnosti. Nema mnogo razloga da ih ne očekujemo, ima mnogo razloga za očekivanje da budu razmatrana tek pošto jedna politička vlast smeni drugu. A redovan period za izbore se meri godinama.

Peščanik.net, 12.02.2014.

REFORMA PRAVOSUĐA

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima. Dobitnica nagrade „Osvajanje slobode“ za 2020. godinu.

Latest posts by Vesna Rakić Vodinelić (see all)