Dobro je poznato da se tokom takozvanih interdisciplinarnih istraživanja mogu dogoditi mnoga zanimljiva naučna otkrića, bez obzira što naučne discipline uključene u projekat na prvi pogled nemaju nikakvih dodirnih tačaka – na primer, teatrologija i pravo. Ali u trenutku kada se nečujna pozorišna zavesa iznenada s treskom pretvara u zatvorsku rešetku, uslov pomenute dodirne tačke je ispunjen i eto nam neslućene šanse za još jedno naučno otkriće.
Pre neki dan su u Presnjenskom oblasnom sudu grada Moskve uhapsili Alekseja Malobrodskog, bivšeg glavnog producenta neprofitabilne organizacije Sedmi studio. Osumnjičeni je optužen za „teški finansijski prekršaj, za prevaru izuzetno velikih razmera organizovanu u saradnji s većim brojem lica“. Neka od tih lica su već pohapšena: bivši generalni direktor Sedmog studija Jurij Itin sedi u kućnom pritvoru, a bivša glavna knjigovođa Nina Masljajeva je u zatvoru. Sve njih optužuju za krađu 2,33 miliona rubalja budžetskog novca izdvojenog pre pet godina za organizaciju i postavku Šekspirovog komada „San letnje noći“. I na tom mestu prestaje umetnost, a počinje bog će ga znati šta. Drugačije rečeno, nije isključeno da smo zapravo tog trenutka ušli u tajnoviti svet još neotkrivenih tajni nauke.
Islednici Istražnog komiteta Ruske Federacije i njima pridruženi tužioci i sudije tvrde da ova predstava nikada nije odigrana, dok u isto vreme svi optuženi i njima pridruženi režiser Kiril Serebrenikov i njegovi glumci ne samo da se veoma dobro sećaju da je predstava postavljena, već da im se čini da je oni i dan-danas s uspehom igraju. U želji da ovu svoju misao i tvrdnju što realnije predoči službenicima pravosudnih organa, režiser se obratio gledaocima da i oni posvedoče šta su tokom prošlih sezona u njegovom pozorištu gledali. Ko je dolazio u naše pozorište i gledao Šekspirov „San letnje noći“, nek Istražnom komitetu u par reči napiše šta je video – zamolio je on svoju cenjenu publiku.
Tako se nakupio priličan broj svedoka, više hiljada ljudi spremnih da se (ako treba) i zakunu da su dolazili u pozorište Serebrenikova i gledali baš tu, sada spornu predstavu. Među ljubiteljima teatra ima i onih koji su sačuvali programe (čak i ulaznice) sa ove predstave i koji su voljni da ih pošalju ili donesu Istražnom komitetu na uvid. Veliki je broj onih koji hvale predstavu i s negodovanjem komentarišu postupak istražnih organa. Pored toga, postoje i brojne pozorišne kritike objavljene u sredstvima javnog informisanja koje su tokom istrage, sudijama i islednicima takođe bile predočene. S tačke gledišta režisera, njegovih glumaca i gledalaca, sve što je navedeno je više nego dovoljno da se optužbe povuku i osumnjičeni puste na slobodu.
Međutim, dok izučavamo ovaj fenomen, dužni smo da radi utvrđivanja objektivne naučne istine pažljivo poslušamo i mišljenja naših kaznenih institucija. Prvo pada u oči to da se prema produktima te efemerne pojave koju smo tokom vekova navikli da zovemo pozorište, svi oni odnose u najmanju ruku uzdržano, a često i vrlo skeptično. Što se pak raznih publikacija u novinama i stručnim časopisima tiče, državni tužilac se tokom rasprave po predmetu Malobrodskog veoma precizno izjasnio: „objavljeni članak o predstavi ne može biti dokaz za to da je predstava zaista i izvedena“. Malo li je prevaranata među teatrolozima spremnih da pohvale ili pak kritikom satru predstavu koju zapravo nisu ni videli. I uostalom, možda je nekih par hiljada ljudi i odlazilo u pozorište da vidi tamo nekakav „San letnje noći“, ali zato milioni, čak milijarde ako u obzir uzmemo čitavu zemljinu kuglu, pojma nemaju ko je uopšte taj Šekspir. Gotovo je sigurno da takvih ima i u ovoj dvorani, a sve one kojima je to što se u ovoj sudnici govori smešno, obezbeđenje će izbaciti iz sale da svojim smehom ne remete rad suda.
Ukratko, ishod istražnog i sudskog postupka po predmetu „velike pljačke“ budžeta je za sada nepredvidljiv, ali se zato o naučnom otkriću, makar i s oprezom, već sad može govoriti. Iznenada smo se sreli s pojavom koja, ni u teatrološkim spisima, ni u kriminalnim hronikama do danas nije zabeležena, s fenomenom „predstave koja nestaje“, predstave koja je prošla sve probe, uspešno bila postavljena a da se u isto vreme ništa od toga nije desilo, više puta izvedena ili samo sanjana.
Pojavu ovog fenomena je obeležio dan kada su uniformisani ljudi, pod fantomkama i bez njih, upali u centar Gogolj i još par kulturnih ustanova povezanih sa ovim pozorištem, izvršili pretres, a Kirila Serebrenikova odvezli na takozvani informativni razgovor. Nešto kasnije ovaj događaj je bio obogaćen komentarom predsednika Putina koji je učesnike ove operacije nazvao „budalama“, što je operativce samo dodatno nadahnulo. To jest, bezbednjake je to uvredilo, no oni se, naravno, nisu naljutili na predsednika, već na one koji su našli razlog da mu se požale i nastavili još revnosnije, još upornije da „pakuju“ dotični predmet. I kako vidimo, isplatilo se: dvoje u zatvoru i jedan osumnjičeni – nekim čudom još uvek na slobodi, s tim što ne sme ni nos da promoli iz svoje kuće. Tokom sudske rasprave je tobože uzgred primećeno, i u zapisnik naravno uneto, da je uhapšeni Malobrodski čovek s dvojnim državljanstvom (s ruskim i izraelskim) i da ima „jake veze u američkoj i izraelskoj ambasadi“, što mu daje mogućnost da vrši pritisak na neke svedoke, da ih (valjda) natera da odu u pozorište i pogledaju „San letnje noći“. To je razlog zbog kojeg je lišen slobode. Samo te „jake veze“ bi danas bile dovoljne da se naši momci ozbiljno pozabave Malobrodskim. Al’ onda iskrsoše još i ti navodno ukradeni milioni za „predstavu koje nema“. Iz vedra neba vrele moskovske letnje noći, na radni sto našeg vrlog pravosuđa pala je prava pravcata poslastica.
Ipak, daleko od toga da se svoj toj intrigantnoj pravosudnoj petljavini vidi kraj. Ako tog „Sna letnje noći“ nije bilo, onda je sve prosto: sve osumnjičene će osuditi i zatvoriti, bez obzira na proteste i onu malo uvredljivu, ali u suštini dobronamernu kritiku Vladimira Vladimiroviča. Ako je pak tog „Sna letnje noći“ bilo, znači sve osumnjičene treba osloboditi, a „budale“ kazniti ne za budalaštinu koju su načinili, već za marljivost u bezakonju koje su vršili. I na kraju krajeva, želim da verujem da smo tačno uočili fenomen i da smo možda i nehotice, ipak došli do naučnog otkrića. Jer, kao što znamo, često se dešava da u već poslovično golemim džepovima državnih službenika, na primer prvog ili drugog lica države, isčezavaju ne milioni, već milijarde, i ne rubalja, već nešto tvrđe valute. Pa zašto onda i tamo nekakva predstava ne bi mogla da iščezne?
To znači da će osumnjičene još neko vreme držati kao pretnju uobraženim intelektualcima i suditi im prema raspoloženju najvišeg rukovodstva. U stvari – karta će im presuditi. U zavisnosti od toga kako se budu otvarale karte predizbornog političkog pasijansa na stolu našeg prvog lica, saznaćemo da li je predstave bilo ili je nije bilo. Istinu govoreći, na sudu će sve biti kao i dosad, ali s ispravkom koju donosi naše naučno otkriće. Biti il’ ne biti – predstavi koju videše hiljade ljudi u Rusiji i nešto manje stranaca na gostovanjima u inostranstvu, ali koje u napakovanom predmetu našeg pravosuđa nema – pitanje je sad. Da, dilema je istinski šekspirovska, u principu nerešiva, ali ne i za naše islednike, tužioce i sudije čija imena treba zapamtiti – čisto radi nauke.
Ilja Miljštejn, Grani.ru, 23.06.2017.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 03.07.2017.
