Slobodan Antonić je 5. februara u dnevniku Politika potpisao kolumnu pod naslovom Kompleks krivice, koja hvali dokumentarac Sajmište, istorija jednog logora, u produkciji RTV B92: „Logor na Starom sajmištu omiljeno je retoričko mesto ljudi koji sebe vole da nazivaju ‘drugom Srbijom’. Ono je za njih pokazatelj kontinuiteta nekakvog ‘genocidnog duha’ koji navodno postoji u Srbiji. U izveštaju Helsinškog odbora za ljudska prava za 2006. godinu krivica za nacistički holokaust nad srpskim Jevrejima proširena je na ‘vladu nacionalnog spasa Milana Nedića, ljotićevce, Žandarmeriju i Specijalnu policiju, čiji je efikasan rad doprineo da je već u avgustu 1942. godine Beograd, kao prva evropska prestonica, proglašen za grad očišćen od Jevreja (Judenfrei)’. Kao što je predstavljeno u filmu, od izdavanja naređenja, preko čuvanja logoraša do ubijanja u gasnoj komori, u celoj operaciji istrebljenja srpskih Jevreja učestvovali su isključivo nemački nacisti. Štaviše, logor se uopšte nije ni nalazio u okupiranoj Srbiji, već na teritoriji koju je anektirala NDH. Ustaški pokolji po Sremu ili hortijevska racija 1942. u Novom Sadu odigrali su se, takođe, na današnjoj teritoriji Srbije. Pa ipak, groteskno je reći da Srbija sa tim događajima ima veze. Baš kao što je groteskno nalaziti vezu između ‘stanja ljudskih prava u Srbiji 2006’, sa nacističkim logorom na Starom sajmištu 1942!”, piše Antonić.
Iste nedelje nacistička organizacija Krv i čast Srbije je po želji pokojnika „prosula pepeo američkog neonacističkog lidera Dejvida Lejna po srpskoj zemlji”. Lejn je umro u zatvoru u kome je trebalo da čami 190 godina zbog zavera i ubistava.
Prema podacima beogradske Jevrejske opštine, najviše Jevreja iz Srbije ubijeno je u logoru Topovske šupe u beogradskom naselju Voždovac, jedinom konc-logoru u Evropi koji je u svom nazivu imao reč “jevrejski”. Od 8. do 12. decembra 1941. u njemu su se našli gotovo svi Jevreji iz Beograda, a ubijali su ih od marta do maja 1942. Ubijeno je oko 8.000 beogradskih Jevreja. Voždovac nije pripadao NDH.
Predsednik Saveza jevrejskih opština Aleksandar Nećak kaže: “Za vreme Drugog svetskog rata nestalo je 86 procenata jevrejske populacije koja je pre rata živela u Srbiji”.
Beograd je patentirao i gasnu komoru, kamion Dušegupku, u kojem su Jevreji sa Sajmišta gušeni do Jajinaca, gde su ih bacali u spremne rake. U Jajincima je sahranjeno oko 68.000 ljudi. Do sredine maja 1942. ubijene su sve jevrejske porodice u Srbiji.
”Efikasnost” i “ekonomičnost” ubijanja Jevreja u putujućoj gasnoj komori u Srbiji pohvalili su Hitlerovi operativci na konferenciji na jezeru Vanze početkom 1942.
Na Sajmištu je bilo 7.000 jevrejskih žena i dece logoraša. Od ovih zatočenika preživeo je svaki sedmi. U junu 1942. raportiralo se u Berlin: Serbien ist Judenfrei.
Beč, u koji su nemački vojnici umarširali marta 1938, sačuvao je svoje Jevreje do oktobra 1942, a Berlin do maja 1943.
Pre Drugog svetskog rata oko 48.000 Jevreja živelo je u Bugarskoj, koja je bila nemačka saveznica, a kraj rata ih je doživelo oko 50.000, među kojima su bili i Jevreji iz Srbije. Kada je prva grupa Jevreja trebalo da ode u poljski konc-logor, mitropolit Kiril je u Plovdivu upozorio da će, ako počne deportacija, on i sveštenstvo leći na šine da zaustave transport. Sinod Bugarske pravoslavne crkve je apelovao na vladu i cara Borisa III da ne saučestvuju u genocidu Jevreja. U proleće 1943. poslanici, akademici, sportisti, članovi Pen kluba, Unija lekara i istaknute ličnosti usprotivili su se da se Jevreji isporuče nacistima. Boris III je Jevreje-muškarce starosti od 18 do 45 godina oterao u radne logore, a saveznicima objasnio da Jevreji, kao bugarski podanici ne mogu u vreme rata biti transportovani izvan granica zemlje.
U fašističkoj Italiji preživelo je 80 odsto Jevreja.
Kralj Kristijan je izjavio da će on biti prvi građanin okupirane Danske koji će vezati “jevrejsku traku”. Kad je Berlin od Danaca tražio da otpuste Jevreje iz javnih službi, rečeno je da takvih ima samo 31. U Danskoj je živelo 6.500 Jevreja, a pridružilo im se još oko 1.400 Jevreja iz Rajha.
UN su 27. januar proglasile Međunarodnim danom sećanja na žrtve holokausta. Godine 2005. šefovi 25 evropskih država su u Aušvicu obeležili 60-godišnjicu oslobođenja ove fabrike smrti. Predsednik SCG Svetozar Marović se pravdao prehladom zato što toga dana nije bio u Aušvicu, ali je uveče gostovao u studiju TV BK. Nekoliko nedelja kasnije Bojan Kostreš, predsednik skupštine Vojvodine seo je u auto, otišao u Aušvic i položio venac na Zid smrti. Za nacionalnu televiziju ovo nije bila vest.
Ove godine 27. januara, umesto sećanja na holokaust, u Srbiji se uz pesmu, igru, bife, tamjan, osveženje i paketiće slavio najveći srpski svetitelj. Toga dana pomireni, predsednik Srbije Boris Tadić i ministar prosvete Žarko Obradović poručili su: srpski narod nikada nije bio antisemitski raspoložen, država Srbija se uvek zalagala za očuvanje uspomene na holokaust.
Direktor centra Simon Vizental iz Jerusalima, Efraim Zurof, je tih dana postao počasni građanin Novog Sada u kome je u januaru 1942. pogubljeno i u Dunav bačeno više od 1.300 Jevreja, Srba i Roma. “Ovde ima veoma malo antisemitizma”, izjavio je Zurof za TV B92, dok su u Novom Sadu građani potpisivali zahtev da se izmesti spomenik antisemiti Jaši Tomiću.
“Namnožavanje ljudstva bilo je kod Jevreja jače i naglije, nego namnožavanje proizvodnje i sredstava za život. A gde to nastupi, tamo mora nastupiti zverska borba za opstanak – otimanje. Ta je okolnost proizvela, po našem mišljenju, kod Jevreja razvrat”, piše Tomić.
Spomenik Tomiću u najstarijoj novosadskoj ulici postavile su radikalske vlasti 2006, na godišnjicu Kristalne noći.
U februaru 2005, na forumu jednog nacističkog sajta na srpskom jeziku objavljen je spisak Jevreja u Srbiji. Forumaši se slažu da je samo mrtav Jevrejin dobar Jevrejin. Na ovom sajtu su se mogle saznati adrese i brojevi telefona jevrejskih porodica iz Srbije.
Od 2005. vojvođanskom prestonicom kruži brošura Milorada Mojića, Srpski narod u kandžama Jevreja. Knjiga je prvi put objavljena 1941, kada je Mojić bio generalni tajnik Jugoslovenskog narodnog pokreta Zbor Dimitrija Ljotića. Na kraju izdanja dopunjenog 2003. je spisak 120 Jevreja koji su “neprijateljski delovali protiv srpskog naroda od 1989. do 1999”, uz opasku da se spisak svakodnevno dopunjava.
U Novom Sadu su u noći između 25. i 26. oktobra prošle godine na spomeniku žrtvama zločina iz januara 1942. crnom bojom unutar kukastih krstova ispisana četiri slova S.
I nizvodno se bez problema prodaju antisemitske knjige, iako je beogradska Jevrejska opština podnela krivične prijave protiv izdavača. Judeofobi kampuju u izdavačkoj kući Ihtus-Hrišćanska knjiga, čiji je vlasnik Ratibor Đurđević, koji kaže da su “psihologija, uz druga bezbožna učenja – sociologiju, filozofiju, politikologiju, ekonomiju, društvene nauke, komunizam, liberalizam, itd. – deo skrivenog, postojanog, judeo-masonskog napada na hrišćanstvo u Zapadnom svetu.
U martu 2005. u Beogradu su iznikli grafiti i plakati na kojima se B92 diskvalifikuje kao jevrejski agent i poziva na bojkot njegovog programa. Na ulazu u Jevrejsko groblje nacrtani su grafiti “Jevreji, paraziti, napolje iz Srbije”; “Hoćemo slobodu, a ne jevrejski jaram”; “Srbija Srbima” uz docrtana četiri ocila. Tada su i u Negotinu na fasadama osvanuli grafiti i poruke sa kukastim krstovima i precrtanom Davidovom zvezdom, uključujući poslovne prostorije Kineza i sedišta nevladinih organizacija.
Uoči predsedničkih izbora 2002. Velimir Ilić je protivkandidata Miroljuba Labusa stigmatizovao rekavši da ovaj “nije Srbin, već Jevrejin”.
Pre Drugog svetskog rata u Srbiji je živelo 75.000 Jevreja. Danas ih ima 1.185, što je za šest stotina manje nego na prethodnom popisu.
Nacionalni stroj je isplanirao Marš za srpsko jedinstvo 7. oktobra 2007, u Novom Sadu u kome živi 27 etničkih grupa. Grupa Obraz se pridružila maršu u čast drugog čoveka Gestapoa i osnivača Dahaua. Marš je zabranjen kada je Zajednica jevrejskih opština pozvala srpske političare da se “pridruže drugima u osudi najavljenog marša”. Organizator marša Goran Davidović je 2006. osuđen na 12 meseci zatvora zbog upada na univerzitetsku antifašističku tribinu. ”Ovi strani elementi u srpskoj Vojvodini šire svoj pogani smrad”, rekao je kažnjenik.
Na zahtev skupštine Vojvodine policija je novembra 2005. izvestila da su Nacionalni stroj, skinheadsi, Krv i čast i Rasonalisti neonacističke organizacije, dok je Obraz klerofašistička. „Antizapadnjaštvo, nacionalizam, ideološka isključivost, odanost Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, homofobija, animozitet prema liberalnim vrednostima i antisemitizam, njihovi su zajednički programski elementi”, nabrojano je u izveštaju. Vojvođanski poslanici tražili su da vlada zabrani Obraz. Predsednik vlade je bio Vojislav Koštunica koji je svojeručno 1996. za glasilo Obraza napisao članak od koga se nije ogradio. U tom tekstu Koštunica piše: “Osnovna zamisao unutrašnjih granica druge Jugoslavije bila je da se Srbija učini manjom nego što jeste, a druge republike učine većim nego što one stvarno jesu”. Dobrica Ćosić je Koštunici poslao svoje saučešće nakon smrti Karadžićeve majke.
Zeleni venac u Beogradu na Međunarodni dan sećanja na holokaust osvanuo je sa kukastim krstovima izgrebanim na plakatu, preko očiju dečaka romske nacionalnosti. Dečak na plakatu bi da se školuje. “Iskopaše ti oči, lepa sliko… Arbanas ti je nožem izbo oči”, uveren je pre 102 godine Milan Rakić u Gračanici, rodoljub u jedanaestercu pred freskom osmogodišnjakinje koju su udali za kralja-bigamistu. Četiri dana niko nije skinuo unakaženi plakat sa Zelenog venca.
U maju 2008. je na vratima beogradske Unije Roma nacrtan kukasti krst i ispisano “Jebem vam majku cigansku”.
U jesen 2007. Marko Jakšić, poslanik DSS-a, utvrdio je da poslanik Vladan Batić “koristi svoj romski i ciganski mentalitet kako bi vršio provokacije”. Jakšić je ostao poslanik i državni pregovarač o Kosovu. Jakšićev koalicioni partner Ilić je na optužbe da je razbijao prozore Radija Ozon marta 2001. odgovorio: “Nismo mi sitni Cigani”.
Pre dve godine maloletnog Roma Branka Nikolića iz Boljevaca nadomak Beograda ubila su četvorica skinheadsa. Drvenom i metalnom šipkom su ga udarali po glavi. Kada je izgubio svest oblepili su mu noge selotejp trakom i živog bacili u kanal Volk.
Dvanaestogodišnji Dušan Jovanović iz Progara ubijen je maljem 1942. u logoru Jasenovac zato što je Rom. U oktobru 1997. gvozdenim šipkama na beogradskoj ulici je pretučen na smrt opet dvanaestogodišnji, opet Rom, opet Dušan Jovanović.
Helsinška povelja, januar-februar 2009.
Peščanik.net, 12.03.2009.
HOLOKAUST