Kvisling Milan Nedić

Studija slučaja: Rehabilitacijsko ludilo na vrhuncu

Zamislite da se u norveškoj štampi pojavi naslov „Rehabilitacija Vidkuna Kvislinga“; ili u francuskoj štampi „Rehabilitacija maršala Petena“; itd, ima mogućih kandidata. Pošto je tako nešto nezamislivo jer su obojica osuđeni na smrt (Petenu je zbog starosti pretvoreno u doživotnu), vratimo se našem slučaju.

Rehabilitacijsko ludilo bliži se vrhuncu. Da podsetimo: počelo je sa šabačkim sudom koji je „rehabilitovao“ ona dva žandarma, stradala 7. jula 1941. („kad je udario Srbin na Srbina“, teško nama), iako nisu bili suđeni nego su poginuli u borbi. Onda smo imali razne, pa Dražu, o kome kasnije. Preostaju još: Mita Ljotić, Marisav Petrović, Dragi Jovanović, Kosmajac (nemoj da se pravite blesavi! Ne taj, nego onaj iz Specijalne policije), Zalada, galerija neznanih junaka iz Srpske državne straže, Srpskog Gestapoa, Srpskog dobrovoljačkog korpusa, razni četnici i – molim! – dr Juraj (Georg) Špiler iz RSHA (on ponajviše: borio se i protiv ustaša i protiv komunista još za Kraljevine). Svi oni stradali su pre, a naročito pošto je „20. oktobra 1944. ’oslobođen’ Beograd“ i kada je počelo „komunističko ropstvo srpskog naroda“, kako to zovu Kosta Nikolić i Bojan Dimitrijević 2000. godine u jednoj knjizi; posle su, 2011, te dve rečenice izbacili iz prvobitnog teksta. Da se braća Rusi ne uvrede, pretpostavljamo.

Prilika je jubilarna, pa da se podsetimo jeseni 1944: već u avgustu nacistički vrh u Srbiji počinje da se diskretno povlači ka Beču; njima je sve jasno. Šestog septembra, po naredbi Nemaca i Nedića, Draža preuzima komandu nad svim kvislinškim formacijama koje još postoje: Državna straža, Dobrovoljački korpus, Granična straža, svi četnici. Istoga dana grupa Nemaca i oko 200 srpskih funkcionera napuštaju Beograd. Krajem septembra Dragi Jovanović kaže Draži da Nemci odlaze sa Balkana i da bi četnici trebalo da zauzmu gradove i naselja u Srbiji pre partizana, ali Draža je već odlučio da svoje snage prebaci u Bosnu. Milan Nedić već je preuzeo nekih tri i po miliona dinara iz trezora i 3. oktobra drži poslednji sastanak svog kabineta: „Srpska vlada povlači se u Nemačku da tamo preuzme svoju odgovornost… Vozovi će ići danonoćno… Svi Ravnogorci i mnogi političari dobiće pasoše u nemačkom poslanstvu danas…“; itd. Slom je na vidiku, pitanje je dana, valja spasavati glave. Logor u Banjici raspušten je 4. oktobra zbog rasula kvislinške vlasti.

Beograd je oslobođen („komunističko ropstvo“…), a Nedićeva vlada je u decembru 1944. smeštena u Kicbilu, Tirol. U Beču su patrijarh Dožić, vladika Nikolaj, Nedić, Ljotić, Aćimović, Jonić. Nemci su ih skupili da nagovore angažovanje preostalih snaga u otporu Saveznicima, ali Nedić odbija da ratuje sa Sovjetima. Te su trupe bile apsorbovane u Waffen SS kasnije, a Dobrovoljački korpus Mite Ljotića postao je marta 1945 „Srpski SS korpus“. Kao takav proslavio je svečano Hitlerov poslednji rođendan 20. aprila 1945. Ah da: ured za rasnu čistoću Rajha priznao je krajem aprila 1945. Srbima status „arijevskog naroda“; posle Srba, tu čast su dobili još samo Mongoli.

Gde je tu još Milan Nedić, osim do sada opisanih zbivanja? Tu moramo do početka. Sa mesta ministra vojnog Kraljevine Jugoslavije bio je smenjen 1940. jer je zastupao ideju priključenja silama Osovine i jer je predlagao ustupanje jugoslovenskih teritorija tim silama, ne bi li umirio Nemačku. Krajem avgusta 1941, Nemačka je dovela gen. Milana Nedića i njegovu „Vladu narodnog spasa“ na vlast u Srbiji, umesto komesarske vlade Milana Aćimovića. Milan Nedić opravdao je sva očekivanja Rajha; i više od toga. Rajh uskoro naoružava formacije pod Nedićevom komandom: žandarmeriju (sada Srpsku državnu stražu), pograničnu policiju, Ljotićevih 120 dobrovoljaca, plus četnike Koste Pećanca, koji se odmetnuo od Draže. Uskoro se u to uklapa Specijalna policija, nastala još u maju 1941. od Opšte policije, a zatim i Srpski Gestapo (1942), kao posebna služba bezbednosti. Ukratko, Beograd će, posle uspešne saradnje kvislinške vlasti, Vermahta i SS trupa, uz pomoć kamiona dušegupki i Jajinaca, Banjice i Topovskih šupa postati „Judenrein“ – očišćen od Jevreja.

Nedić je Hitlera hvalio na sva usta od početka, ali je uspeo da se s njim sretne tek 18. septembra 1943, tokom zvanične posete Berlinu, a i to tek na intervenciju fon Ribentropa. Kasnije, kad je đavo počeo da odnosi šalu u leto 1944, Hitler je revidirao obećanje da će razmisliti o Velikoj Srbiji, dato na tom sastanku. Neki izvori (Warlimont, 1962) čak tvrde da je rekao da bi mu i komunizam bio prihvatljiviji. U svakom slučaju – bilo je prekasno, mada su i Nedić i njegova kvislinška ekipa narodnih izdajnika do kraja predlagali Rajhu bilo neku „krnju Jugoslaviju“, bilo „veliku Srbiju“.

Saveznici nisu bili impresionirani Nedićem i njegovom ekipom, pa su ih – što je i logično – izručili novim pobedničkim vlastima u Jugoslaviji. Neki su pretekli, mada jedva; ostatak je uglavnom pogubljen ili zatvoren, a rehabilitacije se očekuju. Milan Nedić skočio je kroz prozor u nekoj policijskoj zgradi i ubio se na mestu. Jedan matori oznaš rekao je nedavno da ga oni gurnuli nisu, jer nisu imali nikakvog interesa, naprotiv: bio je gotov i spakovan za smrtnu kaznu ionako, a suđenje bi im bilo dobro došlo.

Tu sad dolazimo na suštinu stvari, oprostite zbog istorijskih detalja, ali bili su neophodni.

Revizionisti poput Koste Nikolića, Bojana Dimitrijevića i drugih (a ima ih mnogo) pravdaju Milana Nedića jer da je bio „ličnost tragična“, „srpska majka“, da se „žrtvovao za narod“ sve spasavajući ga od zversko-nacističkih represalija koje su „šumci“ izazivali svojim napadima na okupatora; itd. Pre neki dan je Bojan Dimitrijević izveo zanimljivu tačku: izjavio je na nekoj televiziji da je Nedić bio svestan da će stradati kao žrtva svoje blage duše i samilosti, pa bilo ko da pobedi u ratu: Saveznici sa komunistima ili Ravnogorcima. Počevši da sa Rajhom tikve sadi avgusta 1941. Milan Nedić teško da je računao na pobedu Saveznika, pa makar i uz Ravnogorce (to bih voleo da vidim…). Milan Nedić računao je od samog početka na pobedu Trećeg rajha, inače se ne bi u to petljao. To se, uostalom, vidi i iz njegovih stavova zbog kojih je smenjen kao ministar vojni još 1940. Čovek je bio simpatizer nacista i to nije prestao da ponavlja na sav glas sve do kraja. Dizao je Hitlera u nebesa sve do kraja. I sada treba da ga se rehabilituje, jer da je bio antikomunista. Pa šta onda? I Peten i Kvisling bili su antikomunisti; i Pavelić i oni Madžari i Slovaci i ko sve ne – pa ih nije spaslo. Izdali su svoj narod, kao i Milan Nedić, kao i Draža i Mita Ljotić i svako ko je okrvavio ruke i savest saradnjom sa nacistima. Da podsetimo još jednom: i Draža i Nedić pogazili su zakletvu Kruni i odbili poslušnost svom Suverenu odmah 1941, pa 1944. (Draža kao kraljevski ministar rata). Utoliko je Bojan Dimitrijević u pravu: koja god strana u Jugoslaviji bila pobedila na strani antifašističke koalicije, Saveznika, dakle – Draža i Nedić bi izgubili. Ali, ponavljamo, na strani Saveznika. Milan Nedić i Draža Mihajlović bili su – k sažaljeniju – na strani sila Osovine. Pa ih sada rehabilitujte do mile volje, to istinu promeniti neće.

Autonomja.info, 12.10.2015.

Peščanik.net, 12.10.2015.

REHABILITACIJE U SRBIJI