Leva misao u današnjoj Srbiji

Priče o slabosti levice u Srbiji dosadile su i bogu i ljudima. Zanimljivije je pojavu koju one označavaju situirati u neke kontekste. Pritom ovaj tekst neće nastati kao sistematičan napis. Sistematski sam temu iz naslova svojedobno obradio u knjizi Oblici kritike socijalizma.

Šta nameravam? Da ukažem na neke pojave, neke procese, neke uplive, i pojedine primere.

Pomenutu knjigu pisao sam posle svog remarksiziranja u vreme hiperinflacije; čaj i naut umesto kafe, kao i „Morava“ namesto „Ronhila“, bili su efikasni činioci sa uzročnim dejstvom. Mnogo je važnije zapažanje da su individualna pitanja i idejni izbori tesno isprepleteni sa društvenim procesima. O tome su pisali i Marks, i Rajt Mils, i Pol Lazarsfeld. Ono što je za mene značilo siromaštvo devedesetih, koje se podudarilo sa nestankom socijalizma i Jugoslavije, za današnju političku i društvenu misao u Srbiji, naravno, ne samo u njoj, donela je poslednja kriza kapitalizma, ova koja je otpočela krajem 2008.

Mnogi liberali su poslednjih godina postali socijal-liberali. Mlade generacije intelektualaca su još radikalnije. Levica je nikla; ako procveta, to znači da je kriza kapitalizma dovela do fašizacije sistema, ili do nekog funkcionalnog substituta za fašizaciju. Srednja klasa nestaje, u svetu i kod nas, njene ostatke zahvata socijalna panika; nasilje u svetu raste gotovo eksponencijalno; ksenofobija i slabo prikriven rasizam udaraju sve jačim talasima; socijalne razlike uvećavaju se kontinuirano i drastično; resursi su sve ređi: novim hitlerima su umesto ukrajinske pšenice i rumunske nafte potrebna tržišta, energija, voda; Ujedinjene nacije podsećaju na Ligu naroda; agresija je izvršena na već mnogo etiopija; radnička klasa je razmrvljena i posvađana duž kontinentalno-rasnih linija sukoba; najvažnije, transnacionalni kapital suočen je sa regionalnom homogenizacijom. Ne kažem da je fašizam na pomolu; konstatujem da su se stekli uslovi za njegov nastanak. Kada Brining, Papen, Šlajher i Hugenberg zakažu, ostaje na raspolaganju Hitler. Ono što zaista može, ali ne mora, da se zbude.

Politička misao je u znatnoj meri određena strukturom društva. U svetu imamo niz polarizacija. U Srbiji, uz polarizaciju, usitnjavanje i svojevrsno dupliranje društvene strukture. Ono što je teorijski predvideo Vojin Milić pre dva pokolenja, iskustveno potvrđuje krug istraživača oko Mladena Lazića već dvadeset pet godina: imamo paralelne društvene slojeve, stare i nove, na različitim visinama stratifikacione lestvice. Preduslovi za klasno samoorganizovanje ne postoje. Pojedine velike grupe ljudi uvek se mogu nahuškati jedne na druge. Pa sistem u svojoj degeneraciji istrajava.

Nema uslova za masovnu političku mobilizaciju opljačkanih. U mnogo istraživanja sam se uverio da bi apsolutna većina starijih i sredovečnih građana glasala za komuniste i za restauraciju socijalizma. Ovu alternativu politički sistem i strukture moći efikasno onemogućavaju. Važno je šta se nudi, jer se može birati samo između ponuđenog. Nudi se isto, pod raznim robnim markama: SNS, DS, LDP. U tom smislu Socijalistički savez radnog naroda, onaj koji je jedini utvrđivao liste kandidata, postoji i dalje, sa promenjenim idejnim predznakom i u izmenjenom obliku. Konzervativci su marginalizovani jer sistem nije ugrožen: tek ako bi levica ojačala kao politički pokret, dobili bismo DSS u Narodnoj skupštini i raznorazne brkate i bezbrke male firere na javnom servisu, i onom zvaničnom, i onom ružičastom, na kojem sam gledao direktan prenos Arkanove svadbe. No, raspored karata u ovoj igri zavisi od stanja u okruženju. A ono je još uvek u nestabilnoj ravnoteži.

Ostaju oaze leve misli. Filozofski fakultet, ili, tačnije, njegov treći sprat, jeste marksističko obdanište. Da uprostim, namerno, odredbe. Levica odbacuje kapitalizam. Radikalna levica odbacuje pravila parlamentarno-stranačko-oligarhijske igre i prekoračuje ih. To je još uvek moguće samo na trećem spratu Filozofskog. On je rodno mesto levih radikala čijeg se ponašanja groze njihovi profesori, oni koji su uticali na formiranje svojih studenata.

Treba ponoviti: politička misao je u znatnoj meri određena strukturom društva. U Srbiji je danas nemoguća ne samo leva politička alternativa, mada bi je, da postoji na ponudi, podržala većina odraslih građana, nego je nerealno očekivati i razvijenu levu političku misao. Koje se smetnje u vezi sa poslednjom pojavljuju?

Zemlja je mala. Bez tesne intelektualne saradnje sa Zagrebom, Ljubljanom i Sarajevom ne može biti neophodne mere stvaralačkog potencijala. Srbija kupuje, a ne proizvodi niti prodaje, na planu političkih ideja, kao i na drugim područjima. Osim toga, zemlja je siromašna. Naftom bogata Norveška mogla je da povuče svoje ratne avione iz sastava NATO snaga, kada su tokom agresije na Libiju pobijena Gadafijeva unučad. Srbija mora da modeluje svoju organizaciju prema primeru nacionalne garde Ohaja.

Tempo društvenog života je suštinski ubrzan, a njegov ritam iscepkan. Ovo važi i za procese intelektualnog formiranja. Nema uslova za studiranje, za izučavanje, za intelektualno formiranje. Juri se nešto što se zove bodovi, a ne znanje. Todor Kuljić, vodeći levo orijentisani mislilac naših godina u Srbiji, prima studente i zalutale levičare utorkom od 13 do 15 časova. Za dva sata teško da uspeva da kaže bilo šta. Sluša izlaganja studenata, alternativaca, neobaveštenih, pa time svim vrstama rizika podložnijih radikala. Koliko znam, ne dolazi do reči.

Moje rešenje je komotnije. Kada studenti počnu priču o revoluciji, odbijem razgovor dok ne pročitaju Čekajući kapitalizam Mladena Lazića. Knjiga je saznajno vredna, ali treba je iščitati. Oni je ne čitaju, dvadeset prvi vek ne stvara uslove za čitanje gusto pisanih knjiga. Vršnjaci sadašnjih levih radikala pisali su Položaj radničke klase u Engleskoj ili Razvoj kapitalizma u Rusiji. Sadašnja faza u razvoju i opadanju kapitalizma, koja se u univerzitetskoj nastavi ispoljava kao Bolonjska reforma, sprečava studente ne samo da istražuju i pišu, nego i da čitaju knjige. Globalizacija je vetar, savija, ili lomi.

Bilo je drugačije. Praksis filozofija bila je priznata u svetu. Njeni derivati, od Šuvarovog shvatanja kontra-klase do Lazićeve zamisli kolektivno-vlasničke klase, u osnovi ukorenjeni u kritici birokratije i (uz sva ovde načinjena namerna uprošćavanja) dihotomnom viđenju društvene strukture, preživljavali su, a i danas preživljavaju, pre svega zbog svojih saznajnih domašaja. Ali, bio je potreban i drugi nužan uslov za dostizanje svetskog nivoa jugoslovenske leve misli: Titova Jugoslavija i njen ugled u svetu. Kuljić je dobro zapazio da komunistička vlast nije samo proganjala praksisovce, nego da je i omogućila probojnost njihovim idejama u svetskim razmerama, sve u istom paketu. Eh, godine, nemjerljive, skupe.

A danas? Videlo se da nema društvenih uslova za nastanak razvijene i svetskim standardima saobražene leve misli. Nema, shodno tome, ni ljudi. Vojin Milić i Mihailo Marković (može se ignorisati njegov šovinistički zaokret u kontekstu ovog napisa) su otišli. Otišao je i Ljubomir Tadić, pošto je prethodno napola preverio. Kuljić ćuti, piše, istražuje, objavljuje. Usamljen je. Nije realno očekivati pojavu levog mislioca od formata pod gore prikazanim društvenim uslovima. Još je dobro što „intelektualni Beograd“ nema hohštaplere poput Žižeka. Salonski način opredeljivanja rezervisan je za takođe marginalne desničare, konzervativce, nacionaliste, šoviniste, fašiste. U ovim uslovima konzervativna desnica ne može da stvori Ernsta Jingera niti Karla Šmita.

A kako stoji stvar sa pitomcima marksističkog obdaništa, osim što je već rečeno da ih uzanse studiranja (i proizvodnje i razmene uopšte, ne samo znanja, u dvadeset prvom veku) sprečavaju da se obaveštavaju, promišljaju, obrazuju?! Ako su uspešni u studiranju, mogu da biraju hoće li u staru (profesorsku) ili novu (NVO, strana predstavništva, parapartijski krugovi) srednju klasu. Strukturalno im je nemoguće da budu intelektualni izraz slojeva koji žive od manuelnog rada. Ako, pak, zbog materijalnog siromaštva ne uspeju da završe studije, neće postati organska inteligencija radničke klase, nego će ih pojesti beslovesno rintanje za život uz mesečnu platu od dve stotine eura. Kapitalizam u Srbiji je i sa ove strane bezbedan.

Ko od mojih studenata može da nađe svog Engelsa, izrabljivača radnika, da ga izdržava, kao što se posrećilo Karlu Marksu? Skoro sam preračunavao, Marks je trošio oko hiljadu funti sterlinga godišnje kada je porodica mogla da skromno živi sa pedeset funti. Pominjao sam na ovom portalu moje odlične studentkinje doktorskih studija koje konobarišu do besvesti za krajnje jadnu nadnicu. Kako će one izrasti u markoviće, miliće, kuljiće? Struktura će ih slomiti.

Ne teši što rivalske idejne struje nisu ništa razvijenije. Od kad je otišao Mihailo Đurić, desna, konzervativna misao nema značajnog predstavnika. Ali, i Đurićevo delo omogućili su socijalizam i Titova Jugoslavija. Krenuo je, uz nešto beznačajne marksističke fraze, od desnih liberala Hansa Alberta i Ernsta Topiča, udesno, ka Ničeu, i drugima. Kada je bio suđen (i osuđen, i utamničen), njegova odbrana pripremana je u stanu komuniste i antinacionaliste Vojina Milića. To su bili socijalizam, i Jugoslavija. Sada imamo kapitalizam, i Srbiju.

Desnica u Srbiji, za razliku od levice, nema nasleđe da se na njega nasloni. Istorija teče. Vladimir Jovanović bio je liberal pod autokratijom kneza Mihaila i ustavnom neparlamentarnom monarhijom kralja Milana. Tok istorije se promenio, ideje su u promenjenom kontekstu izmenile smisao, pa je njegov sin Slobodan, pre nego što je postao ratni zločinac, zastupajući slične ideje, postao možda vodeći predstavnik konzervativne misli u Kraljevini. Za razliku od kasnijih praksisovaca, bio je znatno ispod svetskog nivoa misli svoga vremena. Kad hoću da se šalim sa svojim konzervativno usmerenim kolegama, kojima je Slobodan Jovanović svesno izabran uzor, podsećam ih na njegovu analizu Marsela Prusta. Jovanović je u svojoj već tadašnjoj provincijalnoj anahronosti čitajući Prusta razumeo samo slova, i ništa više.

A liberali? Najobavešteniji od njih, Aleksandar Molnar, napisao je, uz ostalo, petotomnu raspravu o demokratskoj i ustavnoj državi. Kada je poredio realno društveno stanje sa kvintesencijom ideja koje je promišljao, doživeo je gotovo sveopštu kritiku. U pitanju je naučnik koji je postavio nove standarde na planu napredovanja u društvenim naukama: pre tridesete godine odbranio je saznajno vredne magistarsku i doktorsku tezu i faktički zasnovao sociologiju prava u Jugoslaviji. Sada se najviše bavi sociologijom muzike, praveći sve šire istraživačke ture u druga područja sociologije kulture.

Kada se Molnareva teorija liberalizma sučelila sa kapitalizmom u Srbiji, na nju se svalila sva težina posthumno konstruisanog Đinđićevog kulta kojim se ovaj kapitalizam legitimiše. Molnarevo čisto vino liberalizma kao ideje nije moglo da se odupre razularenoj liberalnoj praksi postpetooktobarske kapitalističke patoke pomešane sa metil alkoholom.

Za uverenog liberala tek tu nastaju problemi. Braniti liberalizam, a ne osporavati kapitalizam? Vesna Pešić se u polemici sa Molnarem na ovom portalu mučila i zlopatila radeći nemogući zadatak. Široj javnosti je možda nepoznato da ona nije samo političar, nego i nipošto beznačajna naučnica, čiji su radovi o stilovima života, etnometodologiji i sociologiji Talkota Parsonsa relativno trajni, pošto je u nauci svaka trajnost relativna.

No, kako stoji stvar sa levom misli, pošto je ona predmet ovog napisa. Dakle, istorija teče, ali društveni razvoj može da bude i stagnantan, i regresivan. S tim se sada suočavamo, u svetu, u jugoslovenskim zemljama takođe, naravno. Treba ponoviti da se stiču uslovi za restauraciju fašizma ili nekog njegovog funkcionalnog substituta. Koliku će specifičnu uzročnu snagu oni imati, zavisi od stepena krize kapitalizma i od mere regionalne homogenizacije kapitala, koja će tražiti svoje ideološko opravdanje kroz ekskluziju drugih. Između teorije o sukobu civilizacija i nacističkog shvatanja o Artfremden razlika je u stepenu, ne u vrsti.

A mi, ovde? Imamo prostora za manevar manje nego 1941, i, protivno mišljenju Jova Bakića, mnogo manje nego 1990. i 1991. Etnonacionalizam je veoma raširen, četnički vojvoda je prvi čovek države, manjine su omrznute ili u najboljem slučaju trpljene, kapitalizam je doneo prirodno stanje u privredi gde najslabiji neprestano bivaju jedeni i pojedeni. Etnonacionalizam je lako podložan fašizaciji, Drugi se lako pretvara u pripadnika/pripadnicu Druge vrste. Nema suštinske razlike između ratne pljačke muslimanske ili albanske kuće i otpuštanja radnika, odnosno njihovog pljačkanja. Kapitalizam je rat. Hitler je 1931. rurskim industrijalcima objašnjavao da on u politici sprovodi samo ono što oni sprovode u privredi: preživljavanje najsposobnijih, odnosno najjačih.

Socijalizam je do daljeg nemoguć. Leva misao ima puno pravo da nas Drugosrbijance naziva lakejima kompradorske buržoazije, kao što bi, da je dosledna, nacionaliste trebalo da naziva agentima nacionalne buržoazije. Ali, kada kriza agravira, gde je mesto levici? U narodnom frontu protiv fašizma sa Drugom Srbijom, ili sa socijalnom panikom zahvaćenom izludelom masom opljačkanog sveta koji možda neće tražiti Hitlera, ali koji je izvesno prijemčiv za ideje kakve je nekada promovisao Gregor Štraser?!

I još nešto, na šta podseća Jursenar: levici nije svojstveno samo zalaganje za napredak, nego vera u neminovnost napretka. Ova vera u neskladu je sa ukupnim iskustvom. Eto zadatka za promišljanje.

Peščanik.net, 13.01.2015.