Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Fotografije čitalaca, Rade Vilimonović

Koji su izvori odbacivanja liberalizma u Srbiji i koji su rezultati prihvatanja nacionalizma? Uzmimo prvo privrednu politiku.

Negde od kraja pedesetih godina prošloga veka do početka sedamdesetih, pa i u toku te decenije, mada možda više po inerciji, srpski političari su bili zagovornici privrednih mera koje su generalno bile u skladu sa onim što se podrazumeva pod liberalizacijom. Razloga su bila dva. Jedan je bilo uverenje da je srpska privreda najveća u bivšoj zemlji, usled čega su se očekivale dobiti od slobodnije razmene, kako unutar jugoslovenskog tako i evropskog i svetskog tržišta. Mislilo se, ispravno, da veće srpsko tržište omogućuje nastanak većih preduzeća, koja onda imaju i veće mogućnosti da proizvode ne samo za domaće tržište nego i za izvoz. Drugi razlog je bio posredno politički – liberalniji pristup zajedničkom tržištu je mera zaštite od nacionalizma, kako od sopstvenog tako još više od onoga kod drugih jugoslovenskih nacija, za koji se predviđalo da bi mogao biti antisrpski. Ovaj drugi razlog uticao je i na interes za liberalizaciju spoljne trgovine jer se time povećavao interes manjih, bilo razvijenih ili manje razvijenih republika i pokrajina, za održavanje jugoslovenskog tržišta, opet zato što je to svima omogućavalo da koriste ekonomiju obima koju veće domaće tržište pruža. I to kako kada je reč o proizvodnji, tako i finansijski, dakle kada je reč o ulaganjima.

Ova je privredna politika podrazumevala da se u drugi plan stave pitanja o tome ko prolazi bolje, a ko gore. Srpska je politika štaviše podržavala transfere namenjene manje razvijenim područjima, bez obzira na to što je najveći doprinos fondovima za nerazvijene dolazio upravo od Srbije, kao najveće privrede.

Politički posmatrano, liberalniji pristup bio je nadmoćan nacionalističkom u tom smislu što se računalo da će svakako olakšati eventualnu demokratizaciju, koju je javnost, politička i šira, videla kao logičan sledeći korak u političkom razvoju. Eventualni potresi zbog promene režima trebalo bi da budu manji u zemlji sa otvorenom privredom i slobodnim unutrašnjim tržištem.

To je, ukratko rečeno, bila strategija liberalizacije. To je bila strategija u tom smislu što se računalo da bi čuvanjem predvodništva u liberalnosti u odnosu na nacionalističku opoziciju takođe bila obezbeđena međunarodna podrška. Pretpostavljalo se, pri tom, da će do promena u socijalističkom svetu svakako doći jer je sovjetski sistem bio ocenjen kao neodrživ bar, ili najkasnije, od Hruščovljevog tajnog referata iz 1956. Tako da je relevantna bila spoljna podrška demokratskih zemalja, kako evropskih tako posebno Amerike.

Kako je ova strategija odbačena? Prvo je došlo do nezadovoljstvo liberalizacijom i implicitnom politikom da nije najvažnije ko kako u tome prolazi. Pre svega kada je reč o socijalnim razlikama. Bez obzira na to što je postojao razvijen sistem socijalne zaštite, svakako sveobuhvatniji i sigurniji od današnjeg, nepravdi i nepravičnosti bilo je u izobilju, kako kada je reč o imovini i dohocima tako i kod zapošljavanja. Pored toga, razlike u razvijenosti bile su znatne i nisu se smanjivale. Liberalna privredna politika nije nudila rešenja za postojeće, a i rastuće socijalne razlike, što je predstavljalo ideološki problem u socijalističkoj zemlji, pa je popularan bio zahtev da se stvarnost usaglasi sa idealima, koji naravno nisu bili liberalni.

Potom je došla nacionalistička kritika. Ako bi se ostvarila liberalna strategija svi bi drugi ostvarili svoje nacionalne interese osim srpskog naroda. Drugi su to videli drukčije. Navodno su svi drugi prolazili bolje. Svi su eksploatisali sve druge. Iz čega je sledilo da bi svi prolazili bolje kada ne bi postojalo zajedničko tržište. Nerazvijena područja više bi ulagala u sopstvenu proizvodnju i razvoj, a razvijena ne bi subvencionisala siromašnije krajeve. Srbija ne bi prodavala hranu Hrvatskoj za dinare, a Hrvatska ne bi prodavala strani novac po nepovoljnom kursu za dinare. Uspostavili bi se čisti računi.

Na kojim teritorijama? Liberalizacija podrazumeva prihvatanje postojeće teritorijalne podele, dok protekcionizam nacionalistima nameće prethodno pitanje o tome kako bi trebalo da izgleda teritorijalna podela kako bi se ostvarili nacionalni interesi. Nadglasavanje bi bio jedan način, ali to zapravo nije rešenje jer se kvalifikovanom većinom ništa ne bi postiglo, dok jednostrani referendumi vode ishodima koji zavise od toga kako se odredi ko gde ima pravo da glasa za šta. Što podrazumeva prethodnu saglasnost koju ne bi trebalo očekivati, pa je konačno presudila Badinterova komisija.

Ključna pretpostavka nacionalističke politike bila je, međutim, da će Sovjetski Savez opstati i s njim i hladni rat. Tako da demokratizacija nije ni potrebna, dovoljno je da Amerika i Rusija stanu na stranu Srbije kako bi se očuvao postojeći odnos snaga u Evropi. I onda se Sovjetski Savez raspao. U međuvremenu su nacionalisti prevladali u srpskoj politici.

Rezultati su očigledni i kada je reč o teritoriji i o međunarodnom uticaji i o privrednom i društvenom razvoju. Svega je manje – zemlje, ljudi, bogatstva, izgleda. Nije čest slučaj da jedna zemlja decenijama propada. Još je ređe da zagovornici pogrešne politike uspeju da odgovornost prebace na poražene, u ovom slučaju na liberalnu privredu i na demokratski način odlučivanja. I na Evropu i Ameriku.

Novi magazin, 29.08.2016.

Peščanik.net, 29.08.2016.


The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija