Lud, pokvaren ili ludo pokvaren?

U zlo doba devedesetih imali smo običaj da ekstremne nacionaliste nazivamo „ludacima“. Nekako se to uklapalo u uobičajeni način da se osvajački i zločinački nacionalizam naziva „nacionalističko ludilo“. Pošto su se ludaci množili a pri tom jako dobro prolazili u sticanju položaja i imetka, jedna prijateljica, ne mnogo vična politici, požalila mi se da ne razabira ko je lud a ko pokvaren. Tek što nekoga svrsta u rubriku „lud“, učini joj se da nije lud i prebaci ga u kategoriju „pokvarenjak“. Ma nije lud, kazala bi ona, pokvaren je do srži.

Moglo nam se pričiniti da su psihijatri razrešili to pitanje. Poslednjih decenija otvarali su nove kategorije „mentalnih smetnji“, pa se tu našla i dilema „lud ili pokvaren“. Razrešena je tako što će teški pokvarenjaci moći da se leče, jer su svrstani u „mentalni poremećaj“. Na to se oslonio Milutin Mitrović u članku Doba narcisa; on nas je obavestio da je „American Psychiatric Association 2000. godine zvanično uvrstila narcisoidnost u mentalne smetnje. Zvaničan naziv je: Narcissistic Personality Disorder, a u propratnoj statističkoj argumentaciji navodi se da od toga boluje jedan posto američkog stanovništva. Jedanaest godina kasnije napravljena je nova statistička slika i ustanovljeno je da se broj obolelih dramatično povećao na 7,4 odsto stanovništva, sa posebno naglim skokom u doba izbijanja krize (2008. taj se postotak uvećao na 6,2 odsto). Krize, ekonomske posebno, pogoduju svim vrstama psihičkih skliznuća. Pedantni psihijatri su objavili i standardni test za dijagnosticiranje ove boljke.“

Kad se pogledaju stavke za identifikaciju obolelog od ovog „psihičkog iskliznuća“, Milutin Mitrović se duhovitio dosetio da one dosta tačno opisuju neke političare, i to ne samo Aleksandra Vučića, što nam je prva i gotovo automatska asocijacija. Mitrović tvrdi da Vučić nije nikakav izuzetak, jer od iste boljke boluju političari širom sveta, a i u susednim zemljama. U takve je ubrojao Viktora Orbana u Mađarskoj i italijanskog premijera Matea Rencija. Pošto je poremećaj dobio maha, obuhvatio je i naše političare, pa ni po tome nismo izuzetni, kako često o sebi mislimo. Radi se samo o našoj (provincijalnoj) neobaveštenosti da tih bolesnih narcisa ima svuda i da ih je sve više među političarima i glumcima. Uzgred budi rečeno i da ne bi bilo greške, poznata je stvar da bez izvesne doze narcisiodnosti nema dobrog političara ili glumca, što bar donekle važi i za sve umetnike. To je naprosto tako, jer se oni stalno ogledaju u javnosti, neprekidno su joj pred očima, tragajući za što više takvih prilika. Onaj koji ne voli da se prikazuje i ne drži do dopadljivosti i odobravanja publike, nema šta da traži u tim profesijama. Očito je da se kod narcisoidnog poremećaja radi o znatno pojačanoj dozi narcisoidnosti koja podrazumeva visoku pokvarenost i koja predstavlja društveni problem u visoko konkuretnim društvima kakva su današnja. Pretpostavljam da je mobing, kao novi fenomen, deo ove priče. Naravno, i među glumačkim i političkim šarmerima mogu se kriti „bolesnici“ koje AAP ima u vidu i definiše kao žrtve mentalnog poremećaja.

Ako pogledamo stavke testa koji identifikuje narcisoidni poremećaj, vidimo da je to opis prilično gadnih, naduvanih, arogantnih i nemoralnih ljudi, od kojih bi se svako pristojan klonio i gledao da s njima nema ništa zajedničko. Taj opis moralne ledenosti i samozaljubljenosti, prepoznat je još u grčkom mitu o Narcisu. Simptomi ekstremne narcisoidnosti su do skoro bili deo opisa pojedinih psihijatrijskih oboljenja, a pretpostavljam da su i dalje deo neke šire slike. Sada su ti simptomi izdvojeni u poseban poremećaj (bolest). Pri tom se zaboravlja da je ta „bolest“ ranije bila identifikovana kao karakterno svojstvo i potpadala pod rubriku psihopata (ili sociopata). Reč je o amoralnim, nasilnim i gramzivim ljudima, bez ikakve griže savesti, koji nemilosrdno gaze preko leševa; po pravilu su manipulativni spletkaroši, bezobzirni lažovi i prevaranti. Ta svojstva su najčešće bila rasprostranjena među delinkventnom i kriminalnom populacijom. Ovakav, tj. sličan opis karakternih svojstava ličnosti delinkventa mogao se naći u svim našim službama socijalne zaštite i bivao je klasifikovan kao psihopatologija. I sama sam radila u takvim ustanovama, otuda mi je ta praksa poznata. U ono vreme, protivila sam se ovoj instant psihologiji koja je etiketirala delinkventne koji su mahom bili regrutovani iz siromašnih i razbijenih porodica. Valja pretpostaviti da se taj tip ličnosti iz određenih uzroka rasprostranio jednako i u srednjoj klasi, čiji pripadnici mogu da plate lečenje, pa je iz karakternih svojstava ličnosti prebačen u bolest.

Tako je bilo i sa drugim porocima, koji su iz kategorije moralno slepih prebačeni u bolest. Kad se u kategoriju bolesti prebace narkomanija i alkoholizam, to je jedan vid kontrole i suzbijanja masovnog devijantnog ponašanja. Jer, po nekim autorima, biti bolestan je socijalna uloga, kao i svaka druga. Dobiti status bolesnika znači da ćeš biti oslobođen odgovornosti, ali moraš prihvatiti obavezu da se lečiš. Kada takva „oboljenja“ prebacimo od običnih ljudi na teren političara, stvar se znatno komplikuje. Naime, ako se narcisoidna pokvarenost toliko raširila da se mora staviti pod psihijatrijski tretman, to sigurno ne važi kada su u pitanju političari. A o tome je reč, jer je „bolest“ navodno i njih zahvatila. Dok obični smrtnici mogu biti pod pritiskom da se leče, takvoj pomoći se ne možemo nadati kad su u pitanju političari „oboleli“ od (autoritarnog) narcisizma. Oni će zavoditi građane i uništavati društvo do mile volje, a ona AAP klasifikacija za njih ne znači ništa. Što bi se oni lečili od nekakve „bolesti“ kad im dobro ide baš zato što su „bolesni“? Treba reći i to da u političkoj situaciji identifikovanje moralne pokvarenosti političara sa bolešću nije korisna stvar. Zašto? Pa zato što smo ih tako pardonirali, jer bolesni političar ne podleže moralnoj osudi već samo političkoj, ako za nju postoje uslovi. Ako ih nema, onda nikom ništa. Bolesnik nije odgovoran za svoju bolest. Ako mu se pridaje taj status (nema odgovornosti), onda se ta privilegija plaća obavezom da se bolesnik leči. Kako to nije moguće, onda za političare rubrika bolesti nema nikakvog smisla.

Pa šta je lek za njih? Preporučuje se pojačana politička konkurencija, jaka opozicija, kako bi smenila s vlasti „bolesnog“ vođu. E, toga baš nema u propalim društvima. Za razliku od društava u krizi, kao što su razvijena evropska društva, koja se lome u visokim temperaturama poremećene modernosti, naše društvo je propalo i poraženo. Ono je u stalnoj krizi. Ono ide iz jedne krize u drugu, iz jednog rata u drugi rat, iz jedne pljačke društva u drugu, iz jednog rušenja institucija u nova rušenja. Ono je u permanentnoj samodestrukciji potrošilo svoje „zdrave“ resurse. Zato nije čudo da su plagijat ministra policije otkrili mladi stručnjaci iz inostranstva našeg porekla. Da li će vođa pogrešiti ako ne sakcioniše ministrov plagijat? Neće pogrešiti, jer on nema nikakve ciljeve, sem da se samodestrukcija celokupnog društva nastavi. Problem je i u tome što „oboleli“ vođa po prirodi bolesti ne podnosi nikakvu kritiku i opoziciju, već koristi svaku priliku da sve protivnike odstrani, dovodeći svuda svoje ljude u skladu sa prethodnom proverom o njihovoj apsolutnoj potčinjenosti. Izbacivanje iz stroja, posebno iz državnih službi, svega što je stručno, pošteno i vredno, a to traje godinama (sada se samo ukucavaju poslednji ekseri u sanduk), omogućava našem narcisoidnom vođi da mu rejting raste i kada nema nikakve rezultate. To ga razlikuje od narcisoidnog Viktora Orbana i Mađarskoj ili Pinočea u Čileu, koje Milutin Mitrović navodi kao primere slične našem, ali su ovi imali uspeha u ekonomiji. Našem vođi dramatično padaju svi ekonomski pokazatelji, i u drugim oblastima je slična situacija, ali popularnost raste! Da li je ovo samo privremeni fenomen, ili naš izuzetak od pravila, ostaje da se vidi.

Drugi problem iste stvari koja otežava našu situaciju je istorijat ove bolesti. Prethodnog narcisoidnog bolesnika (boljeg vaspitanja) smenio još teži bolesnik od iste bolesti (lošijeg vaspitanja). Narcisoidna pokvarenost je izgleda toliko uzela maha, da se sada kao ključno pitanje postavlja – gde naći nezaražene. Pošto je opet tako strašno i situacija je katastrofalna, čuju se isti glasovi da se stvori nekakva opozicija, kako god zna i ume, kako bismo se otarasili postojećeg bolesnika. Daj šta daš, neka dođe ko hoće, samo da ovaj ode.

Postavlja se pitanje da li opet moramo krenuti istim pogrešnim putem, već isprobanim? Poslednji izbori su pokazali da mnogi ne prihvataju „daj šta daš“ varijantu. Umesto takvih spasilaca, treba razviti neki bolji i tananiji osećaj za preostale enklave politički zdravijih šansi. Pitate a ko je to? Niko u celini, ali takvih ljudi ima u Novoj stranci, neki su kod Radulovića u Dosta je bilo, neki su u Demokratskoj stranci, a neki su se afirmisali na sajtovima i društvenim mrežama. Test da raspolažu zdravim razumom mora biti nedostatak glavnog simptoma bolesti, a to je narcisoidna tj. ludačka pokvarenost. Da smeš odmah da kažeš, hej stani malo, a da ti ne ode glava. Možda se takvi udruže i izbace zaražene kao glavnu stavku svog programa. Slaba je to nada, ali to nije nemoguće pod uslovom da osvetlimo fenomen naše kolektivne propasti. Ona se desila u zločinačkim devedesetim i još uvek traje.

Peščanik.net, 18.06.2014.