Milan Vukomanović – intervju

Sociolog religije i redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu komentariše posljednji Sabor Srpske pravoslavne crkve na kome su, zbog finansijskih malverzacija, kažnjene vladike Georgije i Filaret, objašnjava specifičnost svetosavlja u okviru pravoslavlja, kao i način na koji se u savremenom svijetu zloupotrebljava islam

“Uprkos najavama, nemam utisak da bi poslednje burno zasedanje Sabora Srpske pravoslavne crkve moglo da donese ‘nove vetrove’ u smislu bilo kakve značajnije reforme”, kaže profesor Milan Vukomanović. “Sve što smo do sada videli i čuli moglo bi se svesti na pokušaj Sinoda da, stavljanjem slučajeva vladika Georgija i Filareta na dnevni red Sabora, unutar te institucije uvede neku vrstu finansijske discipline. Pritom, ni jedan ni drugi vladika nisu razrešeni kao episkopi”.

Šta to znači?

Znači da su zadržali svoj poziv, svoje titule i da će samo biti premešteni iz svojih dosadašnjih eparhija, a onda verovatno i penzionisani.

Licitiranje oko smjene vladike Filareta trajalo je danima: biće smijenjen, neće biti…

Teško je proniknuti u lavirinte crkvene administracije i diplomatije i sa sigurnošću tvrditi šta odakle dolazi i zbog čega.

Intervencija spolja je, verovatno, bilo, ali – da li baš svaka od njih dolazi iz američke ambasade?!

U svakom slučaju, u odnosu na smenu dvojice spomenutih vladika, moram da kažem da su mi daleko zanimljivija neka druga važna pitanja.

Koja?

Ona koja se odnose na odgovornost barem četvrtine episkopata bilo za seksualne afere, za ratove na prostoru SFRJ – uključujući i moguća skrivanja nekih optuženika za ratne zločine – ili pak pitanje saradnje arhijereja sa službama bezbednosti od socijalističkih vremena do danas, te pitanje finansijske neodgovornosti…

Beogradski mediji pišu da su na posljednjem zasjedanju Sabora među vladikama pljuštale optužbe za finansijske malverzacije, pa bi nedovoljno upućen čitalac mogao da pomisli da je riječ ne o uglednim velikodostojnicima, nego o nedajbože ortacima Darka Šarića.

Nažalost, evidentan je nedostatak moralnog kredibiliteta pojedinih episkopa; njega danas primećuju svi: i neverujući građani i vernici.

Kako je onda SPC i dalje jedna od institucija od najvećeg povjerenja u Srbiji?

Takva je projekcija. A u Srbiji je sve u projekciji: institucije se manje-više vrednuju na osnovu ličnog utiska ili želje posmatrača. Pritom, kod mnogih građana postoji takozvana kognitivna disonanca – odbijaju da vide ono što ne žele. Jedna od tih tema pred kojom se uporno zatvaraju oči je, na primer, već spomenuta odgovornost Crkve kao institucije. Bilo kako bilo, činjenica da je SPC – svojevrsna Pandorina kutija puna nagomilanih problema – jedna od najpopularnijih institucija u zemlji potvrđuje da je srpsko društvo zaista u dubokom problemu sa samim sobom. Upravo takvo društvo i produkuje takve, uslovno rečeno, elite – crkvene, državne, političke, kulturne. Naprosto, izgubljen je svaki vrednosni i kognitivni orijentir; društvo je zatrovano tabloidima, banalnim i površnim stvarima. U tom smislu, mogli bismo da kažemo da je stvarnost u Srbiji do te mere tabloidizirana, da je cela Srbija postala veliki tabloid.

Beogradski mediji tvrde da unutar SPC-a postoje dvije struje: jednu predvodi mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i njoj je, navodno, bliži patrijarh Irinej; na čelu druge grupacije je vladika Irinej Bulović, koji se jasno usprotivio pokretanju pitanja kažnjavanja vladika Georgija i Filareta. Koliko su te pretpostavke tačne, šta mislite?

Ne bih rekao da je reč o strujama, već o unutarcrkvenim grupama i koalicijama koje se formiraju ad hoc, zakulisno, i to oko sasvim konkretnih pitanja. Uostalom, setite se da je jedan od episkopa koji je svojevremeno glasao za raščinjenje vladike Artemija – takođe optuženog za finansijske malverzacije – danas protiv toga da se ista tema ponovo stavi na dnevni red, sada u vezi sa drugim episkopima.

Međutim, nije to osnovni problem. Cilj ujdurme koju poslednjih dana posmatramo je, rekao bih, zaštita određenih prerogativa episkopa u smislu ograničenja nadležnosti “crkvene vlade”, to jest Sinoda, koji o tim prerogativima sada odlučuje. Zato i nisam siguran u utemeljenost tumačenja koja navodite, a po kojima unutar SPC-a postoje liberalna i konzervativna struja; ne. Svi su oni manje ili više konzervativni.

Da li i činjenica da SPC nikada na dnevni red nije stavio pitanje sopstvene odgovornosti i učešća u ratovima devedesetih potvrđuje to što ste upravo rekli?

Odgovornost Crkve i njena uloga u ratu – naročito u ratu u Bosni i Hercegovini – zaista nikada nije dovoljno preispitana.

Dobro se sećamo da su uoči potpisivanja Dejtonskog sporazuma, u vreme kada je čak i Skupština RS-a dala saglasnost za prekid rata i troipogodišnje opsade Sarajeva, pojedini episkopi SPC-a više nego žučno reagovali, protestovali, upadali u parlament. Iako je takvih i sličnih epizoda mnogo, Crkva, začudo, nije osetila potrebu da se tim pitanjima pozabavi. Umesto toga, u prvi plan stavila je samo finansijske malverzacije pojedinih episkopa.

Uzgred, poznato je da je SPC izuzetno bogata institucija, da raspolaže ogromnim prihodima na koje ne plaća porez. Uzmemo li tu činjenicu u obzir, možemo reći da je Crkva, u poređenju sa ostalim institucijama, danas prilično respektabilan “tajkun”. I da nema nameru da od te svoje uloge odstupi. Naprotiv.

Sa druge strane, među siromašnima i gladnima, Crkva je poprilično pasivna: nema dovoljno narodnih kuhinja, pomoći ugroženima i slično.

Umesto u socijalnoj, SPC je, čini se, mnogo više angažovan u državnoj, političkoj, ali i ekonomskoj sferi, jer gradi hotele i druge objekte kako bi još više uvećao svoj profit.

Zaista, kakva je uloga SPC-a u državama nastalim razbijanjem SFRJ? Jer, ako pogledate raspored eparhija na ex-jugoslovenskom prostoru, stičete utisak da je riječ o bezmalo nacrtanim granicama velike Srbije.

Otvorili ste važno pitanje teritorijalnog ustrojstva SPC-a. Takozvana pomesnost suština je pravoslavnih crkava: određena eparhija, ma gde da se nalazila, u nadležnosti je episkopa. Takvo stanje donekle su izmenili ratovi devedesetih, pa se Crkva odjednom našla i na teritoriji drugih, novih država. Pritom, ne smemo zaboraviti da su crkveni poglavari često licitirali određenim teritorijama i mestima, neretko čak i preteći – nećemo dati ovaj deo, daćemo onaj i slično. U tom licitiranju se, imam utisak, namerno prenebregavalo to da poklapanje državne i crkvene nadležnosti nije nužno da bi neka eparhija mogla normalno da funkcioniše. Najbolji primer za to je Hilandar: niko neće reći da je Sveta gora srpska samo zato što se tu nalazi Hilandar. Sve to nije smetalo pojedinim episkopima da ponavljaju kako se jedino ratom i borbom za “očevinu i dedovinu” može sačuvati određena teritorija kao duhovni prostor srpskog naroda. Što je, kažem, zabluda od samog početka. Možda se upravo zato i stiče utisak da su granice eparhija granice velike Srbije.

Pojedine vladike nerijetko to i demonstriraju. Uzmite, recimo, Amfilohija koji, poput svog štićenika, razbojnika optuženog za ratne zločine Željka Ražnatovića Arkana, otvoreno govori kako ne priznaje crnogorsku državu, njene granice, naciju, identitet…

Veliki problem je to što SPC često na veoma negativan način utiče na bilateralne odnose među državama. Pa, pogledajte samo Srbiju i Makedoniju, Srbiju i Crnu Goru. Paradoksalno je to što je stanovništvo sve te tri spomenute države većinski pravoslavno.

Ali ne i srpsko, kako to zahtijeva SPC.

Pitanje je zašto političari na vlasti dozvoljavaju mešanje Crkve u državne poslove. Da li je razlog to što suštinski ne poznaju ustave i zakone svojih zemalja ili to što ne uspevaju da se snađu u konkretnim situacijama? Ili je možda posredi poznato flertovanje politike sa Crkvom? Nije novost da se preko osamdeset i pet procenata građana Srbije na popisima deklariše kao pravoslavno i da tu činjenicu bilo koji ovdašnji političar neće lako zanemariti. Tim pre što zna da je upravo to ono biračko telo na koje računa; u tom smislu, flertovanjem sa Crkvom, veruje, ništa ne gubi

Ali gubi društvo.

To je tačno. Društvo na taj način pre svega gubi orijentir, ali i mogućnost da se potencijalno realizuje kroz druge sisteme vrednosti, načine života, identitete. Ako ga usko vežete samo za određeni nacionalni ili verski identitet, možete biti sigurni da je, dugoročno gledano, društvo na gubitku.

Sa druge strane, umesto da im u tom smislu pomogne, Crkva političarima uporno asistira u pravljenju novih podela u društvu, novih problema. Iako uživa ugled i ima autoritet da otvori teška i važna društvena pitanja, SPC to, ponavljam, ne čini. A veliko je pitanje i da li će uopšte.

Zašto neće?

Zato što to ne želi, a za neke stvari postoji i momentum. Recimo, imali ste momentum za posetu pape Srbiji…

Kada?

Možda onoga trenutka kada se na čelu Katoličke crkve nalazio papa slovenskog porekla. Govorim o Jovanu Pavlu II, koji je bio i ekumenista, tokom života imao nekoliko stotina apostolskih putovanja, dugi pontifikat. Tada je bio trenutak da se pozove da dođe u Beograd, kako bi se, recimo, na Vračarskom platou poklonio spaljenim moštima Svetoga Save. Takav gest bi imao ne samo veliki religijski već i simbolički značaj. Nažalost, to nije urađeno. Uvek se govorilo – nije vreme, trebalo bi sačekati…

Razlog je uticaj Rusije na SPC ili…

To jeste jedan od razloga. Drugi je odnos Vatikana prema Jasenovcu, kao i prenaglašena uloga Svete Stolice u raspadu SFRJ. Što su sve, sećate se, “argumenti” koje su Slobodan Milošević i Vojislav Šešelj tako često koristili u Hagu. Najzad, jedan od razloga za nedolazak pape u Beograd je i to što je SPC naprosto “alergičan” na ekumenizam. Taj odnos postoji još iz vremena Justina Popovića, kao i teologa koji su tvrdili da je ekumenizam (sve)jeres.

Kakva je danas situacija po tom pitanju? Dugo se najavljuje dolazak pape u Srbiju.

Verujem da unutar SPC-a postoje episkopi koji rade na ekumenskom zbližavanju; naročito u odnosu na Rimokatoličku crkvu.

Ipak, Crkva i dalje ne izražava spremnost da organizuje posetu pape, plašeći se, pretpostavljam, jakog uticaja zilota i antiekumenista u svojim redovima koji za takvo nešto ne žele da čuju.

Sa druge strane, država i državni vrh po pravilu nemaju problem da pozovu papu da poseti Srbiju, što ne znači da su uvek spremni i da je organizuju. Tim pre što znaju da je ovde domaćin prevashodno pomesna crkva, ne država; njeno gostoprimstvo je tu važnije. Drugim rečima, nema posete pape sve dok SPC za to ne da zeleno svetlo.

Kada ste već spomenuli Svetog Savu i Justina Popovića, možete li objasniti šta je zapravo – svetosavlje?

Ideologija novijeg datuma koja manje ima veze sa Svetim Savom, a više sa konkretnom delatnošću nekih teologa SPC-a u XX veku – Justina Popovića i Nikolaja Velimirovića, pre svih. Politička teologija o kojoj govorim ima velikog uticaja u današnjim srpskim paraklerikalnim pokretima, od kojih su neki, sudeći po klasifikaciji MUP-a Srbije, čak i klerofašistički. Suština te političke teologije je ideja takozvane zavetne i vanzavetne Srbije. Zavetnu Srbiju čine Nemanjići: od Simeona Mirotočivog, preko Svetog Save do cara Lazara i Kosova; u nezavetnoj su prosvetitelji, Dositej Obradović, Jovan Skerlić, današnji novi ateisti, sekularisti, “novodopci” i “evroslinavci” okupljeni u nevladinim organizacijama. Jasno je da je reč o manihejskom pogledu na svet, vrsti naknadnog konstrukta i tumačenja ne više Svetog Save, nego Nikolaja Velimirovića i Justina Popovića.

U podeli o kojoj govorim krije se klica ideje o nebeskoj Srbiji, o carstvu nebeskom, što je, u smislu političke filozofije ili političke prakse, samo po sebi neupotrebljivo. Politički gledano, ovom konceptu najbliži je bio Vojislav Koštunica, koji je zagovarao ideju sabornosti, koncentracione vlade, vlade nacionalnog jedinstva, verujući valjda da se između levog ili liberalnog bloka i, recimo, Vojislava Šešelja može postići političko jedinstvo. U stvarnom životu, takvo nešto naprosto nije realno.

Iako su u XXI veku ideje koje spominjemo i anahrone i deplasirane, one su važne u smislu političke teologije, koju sam svojevremeno nazvao političkim pravoslavljem.

Šta taj pojam znači?

Kao što imate politički islam i politički radikalizam, tako imate i političko pravoslavlje, pod kojim podrazumevam sinergiju Crkve, arhijereja sa određenom političkom teologijom i teološkim nasleđem, kao i paraklerikalnih organizacija koje ulaze u taj politički i javni prostor i osnivaju političke partije. Primer su Dveri. Ambicija tih pokreta i partija je da normiraju javnu sferu u Srbiji prema svom premodernom pogledu na svet. Ipak, jasno je da religija nikada nije dobra osnova za praktičnu politiku. Zašto? Zato što u tom konceptu glavni suveren nije narod, nego Bog. A društva u kojima je glavni suveren Bog i gde se sedište autoriteta ne nalazi u njenim građanima već u nebeskoj sferi, trajno gube sve reference za bilo kakvu racionalnu organizaciju.

Šta je sa političkim islamom?

Islam je religija, a islamizam politički pokret ili skup političkih pokreta i programa koji ide ka tome da se društvo organizuje i ustroji prema pravno-političkim normama koje su usađene u osnove same religije. Nesumnjivo je da islam ima taj kapacitet, budući da se njegov pravno-politički aspekt koji dolazi preko Šerijata, verozakona može primeniti i u društvenom kontekstu. Takvih primera je bilo.

Doduše, ne toliko koliko se misli. Jer, objektivno, teokratija je danas malo, budući da je religijama teže da javnu sferu sasvim normiraju prema svojim principima.

U Iranu je, recimo, društvo koje je bilo u opoziciji prema tadašnjem šahu – govorim o 1978, 1979. godini – izvelo revoluciju u kojoj nisu učestvovali samo islamistički lideri nego i liberali, socijalisti, čitav spektar otpora. Baš kao u vreme Arapskog proleća. Svrgnućem šaha, na vlast je došla izrazito teokratska struktura, posle čega ste, zahvaljujući religiji, preko noći dobili novo normiranje prostora u kome su, recimo, iranske žene, koje su se do tada oblačile po poslednjoj francuskoj modi, odjednom počele da nose burke, pristajući na to da u javnoj sferi budu i potpuno marginalizovane.

Na sličan način možemo govoriti i o drugim religijama koje se često i zloupotrebljavaju i instrumentalizuju.

Kako se sve religije danas zloupotrebljavaju i instrumentalizuju?

Iako je religija uvek pogodna za instrumentalizaciju, imam utisak da se religijski aspekt u savremenim zbivanjima širom sveta – od Bliskog istoka do Ukrajine i Rusije – često prenaglašava. Tim pre što, kažem, u svetu imate malo režima u kojima se strukture političke moći poklapaju sa religijskim strukturama. Pored toga, u savremenim ratovima i sukobima je religija, kao simbolički sistem, puno više u interakcijama sa drugim sistemima – ekonomskim, političkim, ideološkim. Te veze danas su mnogo suptilnije. Uostalom, da li se ratovi danas vode oko religijskih pitanja? Ne bih rekao.

Nego?

Reč je, pre svega, o načinu na koji se religija percipira; na koji se, u političkoj sferi, upotrebljava i zloupotrebljava. Drugim rečima, tu je dominantniji politički, vojni ili bezbednosni problem. U svetu imate milijardu i po muslimana, a toliko malo onih koji stvaraju lošu sliku o islamu i koji, pritom, za to što rade nemaju apsolutno nikakvu širu podršku. Ta podrška im je uskraćena ne samo u zemljama iz kojih dolaze, ne samo od verskih autoriteta nego neretko i od samih porodica iz kojih potiču. Ipak, činjenica je da širom sveta te grupe zaista prave strašne stvari. One su deo određene internacionalne grupe ili mreže, koje je jedan svetski politikolog i sociolog nazvao – Netwars. Reč je o ratovima udruženih pojedinaca koji su na određeni način vaspitavani, usmeravani, indoktrinirani i koji se povezuju na globalnom planu sa drugim ličnostima i individuama, stvarajući koalicije koje mogu da budu izuzetno opasne.

Šta je razlog da mladi ljudi sa Balkana danas odlaze na ratišta širom svijeta: od Iraka i Sirije do Rusije i Ukrajine? Da li je riječ o religijskim ili ekonomskim razlozima, šta mislite?

Ranije su se ratovi vodili između država, dok se danas, kažem, ljudi povezuju na osnovu sličnih mentalnih sklopova, nezavisno od toga iz koje države dolaze, kojoj naciji, veri ili porodici pripadaju. Grublje rečeno, to vam je slično kao kada vas u multinacionalnim kompanijama neko pita odakle ste, a vi kažete iz Srbije. Na to vam on odgovara: Ja sam iz Eriksona ili iz Nokije, svejedno.

Nije, dakle, bitna država, bitna je korporativna pripadnost. Ta vrsta umrežavanja jedna je od specifičnosti sveta u kome živimo.

BH Dani, 29.05.2015.

Peščanik.net, 28.05.2015.

MILAN VUKOMANOVIĆ NA PEŠČANIKU