Neću napisati nijednu reč o lepoti mosta, pa ni o činjenicama: poznata književnica je sredinom 90-ih svoj esej o mostu započela time što most nikad nije videla, a završila time što se verovatno nikad neće saznati ko ga je zapravo srušio. Kratko vreme posle toga, zapovednik-rušilac mosta je slavu pripisao upravo sebi. Mogu dakle, pisati samo o simbolici mosta, tog mosta, koji sam viđala dva puta godišnje, pri odlasku na more i pri povratku: moji roditelji nisu mogli da zamisle da prođu, a da kod mosta ne popiju kafu sa ratlukom i oznojenom čašom hladne vode. Kako su slične hedonističke navike razvili i u Višegradu, Sarajevu, Vrelu Bosne, Vrelu Bune, Počitelju, Čapljini i Stonu, naše putovanje na more uvek je trajalo po dva dana. Most sam videla i kad je postao još stariji i lepši. Uz to, razumno su me upozorili da o mostu i smem razmišljati samo simbolički, jer je samo lokalno i lično važan; i konačno, nije uračunat u dvadeset godina kazne počiniocu koji je nestao sa presudom na Haškom sudu, premda već izvesno vreme postoje pravne osnove za kažnjavanje uništavanja kulturne baštine.
Mostovi su, naime, kakvi god bili, strateški upotrebljivi, i opšte poznati po lakom menjanju strana u ratu: ko god ih pravovremeno ne uništi, može ih do mile volje upotrebljavati. Usamljeni slučaj mosta na Neretvi, koji je srušen da bi bio strateški upotrebljen, doživeo je zasluženu kaznu; niko ga ne upotrebljava, kod njega se zaustavlja još samo pokoja slovenačka partizansko-turistička grupa. Most o kojem pišem nije bio upotrebljiv za neko ozbiljnije naoružanje, ali je svaki prelaz preko njega bio strateški izazov za neku drugu stranu.
Sećam se kako je omanja grupa doživela vest u našoj dnevnoj sobi, sećam se ko je sve bio, sećam se da nas je nekoliko dobilo jako lupanje srca, da su zatim svi psovali, neki se opili, i da smo svi plakali: tako je to na lokalno-ličnom nivou. Simbolički, to je bio kraj sveta, tog malog i nevažnog sveta. Sve drugo, mnogo veće i strašnije, trajalo je duže – ovo je bio simbolički minut, ako ne i manje.
No mostovi se lako obnavljaju, čak im se može dati i tačan nekadašnji oblik. U ovome slučaju, zapovednik-rušilac je izveo nešto sasvim izuzetno, i obnova mosta tu ništa nije mogla izmeniti. Srušio je jedan most, i napravio dva odvojena grada, dva Mostara. Otvorio je nove mogućnosti lokalno-ličnih i simboličkih tumačenja, umnožio svoje zasluge. Otvorilo se i nama, starijim simbolistima, pod nogama. Strateške inovacije su otvorene, ko ih dočeka.
Peščanik.net, 06.12.2017.
KULTURA MIRA I NENASILJAThe following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Author: Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
