Nadnica za savest

Desetog aprila Dmitrij Kiseljov je u svojoj redovnoj televizijskoj emisiji „Nedeljne novosti“ servirao priču o špijunu Alekseju Navaljnom, za koga smo do tada mislili da je samo borac protiv korupcije. Saznali smo i to da ga je za taj mrski špijunski posao, da l’ preko MI6, da l’ preko CIA-e, zavrbovao lično Vilijam Brauder. U istoj emisiji je pokazan i „dokument iz arhive CIA“ u kojem je bilo toliko gramatičkih grešaka da je svakome ko manje-više zna engleski bilo jasno da je taj dokument dobijen provlačenjem ruskog teksta kroz svima dostupan Google Translate.

Četrnaestog aprila, dok je na televiziji emitovana „Direktna linija sa Vladimirom Putinom“, izvršen je detaljan policijski pretres kancelarija grupe kompanija ONEKSIM (ОНЭКСИМ) čiji je vlasnik Mihail Prohorov. Gradom kruži insajderska informacija da vlast tako hoće da natera Prohorova da proda svoj veoma uspešni medijski holding RBK (РосБизнесКонсалтинг).

Šesnaestog aprila, danas verovatno najpoznatiji ruski karikaturista Sergej Jolkin je na svojoj Fejsbuk strani napisao da mu kremaljske glavešine zadužene za medije nude „zaista ogromne pare“ da pređe na Tamnu stranu.

A to da su sva tri navedena događaja delovi jedne slike, nadam se da nikome ne treba posebno objašnjavati.

Verovatno svi znaju šta znači reč „monopol“. Ali je zato malo onih (a da nisu ekonomisti) koji su čuli za „monopson“. I dok je monopol (kao što znamo) tržište jednog prodavca, dotle je monopson termin kojim se označava tržište jednog kupca. Školski primer monopsona su takozvani mono-gradovi, mesta u kojima svi zavise od samo jedne fabrike ili recimo rudnika; od jednog, obično velikog proizvodnog kompleksa. I budući jedini kupac radne snage u gradu, takva fabrika je monopsonista u odnosu na sve radnike, njihove porodice i čitavu gradsku infrastrukturu. Nešto složeniji primer su pojedine državne institucije. Na primer, ministarstvo odbrane je monopsonista za proizvođače tenkova i lovačkih aviona, jer niko drugi nema pravo da ih kupuje. Državna železnica je monopsonista u odnosu na fabrike vagona i mašinovođe. U državama gde postoji takozvano državno zdravstveno osiguranje, na primer u Velikoj Britaniji i Kanadi, ministarstvo zdravlja je monopsonista u sferi pružanja zdravstvenih usluga i znatnog dela farmaceutske industrije.

U sferi sredstava javnog informisanja u Rusiji postoje dva tržišta, ali ogromna većina medija radi na tržištu koje se mirne duše može okarakterisati kao monopson. Njihovo uspešno poslovanje ne zavisi od novca koji im uplaćuju gledaoci, slušaoci, čitaoci ili naručioci reklama. Ono zavisi od dobre volje jednog čoveka – predsednika Rusije Vladimira Vladimiroviča Putina. Za njega se snimaju sve te informativne emisije na „Prvom“, na kanalima Sveruske državne televizijske i radio kompanije (ВГТРК) i na kanalu NTV. Za njega pišu „Izvestija“ i „Komsomoljska pravda“. Radi njega se emituju novosti na radiju „Vesti FM“. I dokle god to što ovi mediji rade zadovoljava predsednika, oni ne treba da brinu. Nema tih finasijskih teškoća koje neće moći da savladaju. A ako mu se njihov rad iz nekog razloga ne svidi, najmanje što ih može zadesiti je kadrovska čistka, bez obzira na sjajne finansijske rezultate koje postižu.

Budući da on svoj život provodi u okruženju bez konkurencije, predsednik nema potrebe za objektivnim informacijama. On se ne boji toga da neće biti ponovo izabran – o tome brine Centralna izborna komisija. On se ne boji ni toga da će ga neko svrgnuti sa vlasti. Službe bezbednosti su lojalne, a opozicija obezglavljena. I zato on ne mora da brine hoće li na televiziji lupiti neku glupost. Šta god da izgovori, njemu od toga ne preti nikakva opasnost. I zato tačni podaci za njega nisu neka posebna vrednost. Kakve veze ima to da li nemačke novine koje su prve objavile članak o poslednjem ofšor skandalu pripadaju američkoj korporaciji Goldman Sachs ili ne? Dobro – pogrešio je pa šta? Ionako nema nikoga ko bi tu grešku mogao da iskoristi protiv njega, nikoga ko bi mogao da poljulja njegovu vlast.

Svaki čovek voli da sluša ono što mu se sviđa, a ostalo ignoriše. Ljudi ovu sklonost obično kompenzuju (mada nikada u potpunosti) prolazeći kroz razne životne situacije, kroz konkurenciju sa kojom se na mnogim poljima susreću. Život neizbežno sobom nosi suparništvo za bolji posao, lepši stan ili viši položaj u društvu i onaj ko poseduje više informacija, pa čak i onih po njega neprijatnih, uvek je u prednosti nad konkurentom. A kada konkurenata nema, ovaj mehanizam prosto ne funkcioniše i prirodna sklonost ka slušanju samo onoga što ti se sviđa više se ničim ne da uravnotežiti.

I zato je Sveruskoj državnoj televiziji apsolutno nevažno da li je neko iz ekipe za njenu emisiju pripremio „dokument CIA-e“ napisan levom nogom ili se potrudio da taj „dokazni materijal“ iole ljudski izgleda. Mediji koji rade za predsednika ne brinu o istinitosti emitovanih informacija, čak ni o tome mogu li se te informacije proveriti. Njima je samo jedna stvar važna: hoće li se njihov program svideti prvom licu države ili ne.

Ostali mediji koje u Rusiji nazivaju „opozicionim“, zapravo i nisu nikakva opozicija već prosto obična sredstva javnog informisanja. Njihovo preživljavanje zavisi isključivo od prodaje i reklama. Svi oni rade isto kao i sva zapadna izdanja: trude se da pre svojih konkurenata dođu do informacije i da dok teku pripreme za njeno objavljivanje, provere njenu verodostojnost. Ukratko, rade onako kako je to uobičajeno u svetu, ne računajući jednu osobenost: budući da se njihova ionako malobrojna publika iz dana u dan neumitno smanjuje, nad njima neprestano visi Damoklov mač elementarne egzistencije.

U predhodnom članku sam pisao o tome kako istinita informacija za građane Rusije ima negativnu vrednost. Prostije rečeno, njima ona nije potrebna. Ona im ne može doneti nikakvu korist, već naprotiv – samo štetu. Ova nas činjenica dovodi do jedne tužne konstatacije: publika nezavisnih sredstava javnog informisanja su ti sami novinari koji rade u nezavisnim izdanjima, politikolozi, ekonomisti, građanski aktivisti, naučni radnici, kompjuteraši i tu i tamo poneki programer i proizvođač reklama, dakle uglavnom ljudi čiji su poslovi vezani za istraživanja i analizu raznih informacija. Pri čemu se često događa da oni ne čitaju nezavisna izdanja zato što im je to potrebno, pa čak ni zato što im se to naročito sviđa. Njima je to prosto postala navika, nešto nalik na redovno pranje zuba ili tuširanje. I budući da je korist od objektivne informacije kategorija s negativnim predznakom, a da je navika jedna od rutiniranih čovekovih aktivnosti koja nema samorastući karakter, broj čitalaca polako ali sigurno opada. Izuzetak čine samo novinari, uvek spremni da plate informaciju i kako mi reče jedan čitalac, trejderi na tržištu vrednosnih papira. Ali ni jednih ni drugih nema dovoljno da bi nezavisna izdanja sačuvali od bankrotstva.

Vlast, međutim, ima priličan broj dobrih razloga da ova izdanja uguši. Prilikom kampanjskih akcija čišćenja političkog polja od strane vlasti, demokrati često vole da pišu: „Gledajte! Zar ne vidite kako nas se plaše?“ To su gluposti. Ako neko redovno pere pod to ne znači da to čini iz straha. Svakodnevni pritisci ne znače da vlast doživljava opoziciju kao sebi ravnu suparnicu. To su samo elementarne sanitarne mere da se kojim slučajem u društvu ne bi zapatila nekakva po vlast opasna infekcija. Ako pažljivije slušamo Putinove nastupe, onda nam je jasno da se on zapravo boji samo Amerikanaca i njihovih „vernih pasa“ Engleza. „To njihovi crni đavoli u našem jezeru vodu mute, sve je to još Čerčil smislio daleke osamnaeste“ – pevao je Visocki precizno opisujući čvrsta uverenja ruske vrhuške.

A nezavisna ruska štampa je njihova saučesnica, „verna sluškinja“ Amerikanaca. Ona sama po sebi nije opasna. Njena izdanja ionako niko ne čita. Ali u nekim trenucima, uz njenu pomoć bi CIA mogla da (kako to Peskov voli da kaže) „rasklima stabilnu situaciju u zemlji“.

Ti „određeni“ kritični trenuci su izbori. U Kremlju su duboko ubeđeni da Amerikanci baš za vreme izbora puštaju u dejstvo svoje „narandžaste tehnologije“, ruše tuđe vlade i širom sveta sklanjaju neugodne predsednike. U tome im pomaže opoziciona štampa. I zato pred svake izbore nezavisnu štampu treba što temeljnije počistiti.

Čistke u medijima se vrše na dva načina. Prvi je ofanzivno vrbovanje novinara, urednika i ilustratora zaposlenih u nezavisnim sredstvima javnog informisanja. Tako su, na primer, TASS i RIA „Novosti“, grosističkim metodom kupovali saradnike „Gazeta.ru“ i „Komersanta“ pred izbore za gradonačelnika Moskve 2013. Tako sada hoće da kupe Jolkina.

Nekome će se to činiti kao uobičajena poslovna praksa. Svakog dana čitamo o tome kako američke IT kompanije direktno od svojih konkurenata otkupljuju svoje nove saradnike. Međutim, u našem slučaju to samo spolja tako izgleda. U tome kako naše državne medijske kuće kupuju nezavisne novinare postoji par svojevrsnih specifičnosti. Kada prokremaljska sredstva javnog informisanja pozivaju „opozicione“ novinare na rad u svoja uredništva, nude im se enormno visoke plate, i to ne samo zvezdama i posebnim specijalistima u svojoj struci, već i onima koji su relativno srednjeg kvaliteta. Oni ih preplaćuju ne zato što ih posebno cene ili zato što ne znaju šta će s parama. Te besmisleno visoke ponude su zapravo nadnica za savest, nešto kao specijalna doplata za rad sa visoko toksičnim materijalom. Ne moraju svi saradnici ruskih državnih medija da lažu lično, ali zato u velikoj opštoj laži svi neizostavno moraju učestvovati. Postoje novinari i razni saradnici kojima to nimalo ne smeta, i oni već odavno rade u TASS-u i „Izvestiji“. Njih nema potrebe preplaćivati. A ostalima je radi kupovine njihove savesti neophodno nuditi kosmičke honorare.

Osim toga, novinare iz nezavisnih medija ne kupuju zbog njihovih visokih kvalifikacija, niti zbog već dokazanog kvaliteta rada. Kako je već rečeno, u prokremaljskim medijima kvalitet i visoka kvalificija nisu ni potrebni. Za rad na državnim medijima je nephodno vladati umećem pogađanja onoga šta Putin hoće da čuje, te zato novinari koje TASS, RIA „Novosti“ i NTV otkupljuje njima zapravo i nisu nužni. Budući da to vrlo brzo svima postaje jasno, oni često te novinare i specijaliste nakon par meseci (ili odmah posle izbora) otpuštaju. I to ne zbog toga što imaju neke primedbe na njihov rad, već zbog racionalizacije poslovanja, zbog viška zaposlenih.

Kada bi u Rusiji postojalo normalno tržište radne snage, to i ne bio bio neki problem. Otpušteni profesionalci bi ponovo našli posao u nekom od nezavisnih medija. Međutim, to ovde nije moguće. Već ionako malo tržište objektivnim informacijama se u njihovom odsustvu još više stanjilo.

I dok TASS i RIA „Novosti“ kupuju nezavisne novinare, dotle Kremlj uz pomoć njemu bliskih biznismena obavlja drugi oblik čišćenja medijskog tržišta. Pritiscima i zloupotrebom vlasti, on kupuje nezavisne medije. Počelo je to odmah nakon dolaska Putina na vlast. Prvo su kupili NTV i Radio „Eho Moskve“, zatim „Izvestiju“, „REN TV“, „Komersant“, „Gazetu.ru“, „Lentu.ru“. Poslednji koji su bili prinuđeni na to da promene svoje vlasnike su „Vedemosti“ i „Forbs“. Novi vlasnik „Forbsa“ je već izjavio da će u tom mesečniku od sada biti manje politike. Novi vlasnik „Vedemosti“ za sada ćuti, ali nema apsolutno nikakve sumnje u to da do kupoprodaje ovog dnevnog lista nije moglo doći bez prethodnog odobrenja Kremlja.

U Rusiji danas su ostale još samo tri relativno nezavisne medijske kuće: pomenuta RBK Mihaila Prohorova, TV „Dožd“ i „Novaja gazeta“. Po svoj prilici će uskoro ostati samo dve, a do predsedničkih izbora 2018. možda više nijedna.

To ne znači da u 2018. više neće biti oštrih kritičkih članaka i primera dobrog istraživačkog novinarstva. Vlast se obično trudi da svežekupljene medije ne lomi preko kolena. Da se ne bi dogodilo da novinari i urednici svi odjednom odu glasno za sobom zalupivši vratima, ona ih radije polako reže – parče po parče. Vlast se stara da se oni postepeno navikavaju na sve uži prostor slobode i da vremenom sami postanu saučesnici cenzure. Tako je, na primer, tekla stvar i s „Komersantom“ kojeg su uzeli pod svoje 2006, da bi tek početkom 2012. počeo vidno da se kvari, a danas postao praktično „neupotrebljiv“. Kremlj se trudi da izbegne nemilu situaciju koja ga je zadesila sa „Lentom.ru“, kada su njegovi jurišnici prionuli na posao naglo i oštro, a za rezultat dobili veliki skandal i „Meduzu“. Zato će i „Vedemosti“, i RBK (ako nateraju Prohorova da ga proda) još neko vreme objavljivati materijale koji neće biti po ukusu vlasti. Vremenom će ih biti sve manje i manje, dok jednoga dana potpuno ne nestanu. I takav scenario je idealan za vlast. Jer nikome ni na kraj pameti nije da od kupljenih izdanja napravi još jednu „Komsomolku“, a od kupljenih novinara još jednog Dmitrija Kiseljova. Nije cilj da se novokupljeni mediji uključe u propagandu – ona i bez njih savršeno funkcioniše – već samo da se nateraju da zaćute. Ovaj metod ima još jednu prednost. Nema potrebe doplaćivati novinarima naknadu za savest – vremenom će se sama sasušiti.

Šta nas čeka kada Kremlj stavi šapu na sve „opozicione“ medije? Ne samo za ove medije, već i za čitaoce, slušaoce i gledaoce kojima je bitna istinita informacija a ne propagandna žvaka, nastupiće teška vremena. Međutim, iskustvo govori da će se oni već nekako snaći. Imaće na raspolaganju društvene mreže i blogere. Koliko god se trudila, država neće moći sve da ih kupi ili uguši. Osim toga, Kremlju su i dalje van domašaja takozvani „glasovi iz inostranstva“ – BBC, Radio Slobodna Evropa, Dojče vele – koje naši građani pamte još iz sovjetskih vremena. Ovome treba dodati i emigrantske medije koji ne zavise od ruskog reklamnog tržišta, kao što je na primer „Meduza“. Kremlj će sve njih verovatno konstantno blokirati, ali ljudi će kao što su to i pre 40 godina činili, naučiti da zaobilaze te blokade.

Treba reći i da ova nastojanja Kremlja čak ni režimskim novinarima neće doneti ništa dobro. Ekonomska nauka tvrdi da monopsoni svojim dobavljačima uvek ostaju dužni i da uvek zapošljavaju manje radnika nego što je potrebno. (Uzgred, to i jeste jedan od osnovnih razloga neprekidno nedovoljnog finansiranja obrazovanja i zdravstva u zemljama u kojima oni u potpunosti pripadaju državi.) Naravno izuzeci postoje, ali su oni kao po pravilu uvek rezultat posebnih odnosa između monopsoniste i dobavljača, odnosa koji se prostijim jezikom naziva korupcija.

I tu nam se otvara i sama srž problema. Može li bilo ko od vas da zamisli situaciju u kojoj menadžer NTV-a ili „Izvestije“, Vladimiru Vladimiroviču nudi mito? I zato, onoga trenutka kada takozvani normalni mediji budu u potpunosti uništeni i kada više ne bude razloga da se bilo šta na medijskom tržištu otima, mediji koji su pod kontrolom Kremlja će početi da se ukrupnjavaju, a zaposleni otpuštaju. Nikome ne treba pet televizijskih kanala koji će emitovati vest o tome da je Navaljni špijun. Biće dovoljan jedan – najviše dva. Istovremeno izdržavati dva prokremaljska dnevna poslovna izdanja je nešto što takođe ima malo smisla. Imati dve velike informativne agencije postaje besmisleno preterivanje. Uostalom, optimizacija medijskog tržišta je već počela. Iz TASS-a je početkom prošle godine otpuštena jedna četvrtina zaposlenih, a onima koji su ostali su smanjene plate. A to je tek početak.

Nadnica za savest će takođe otići u istoriju. Za uspavanu savesti će neko plaćati samo dotle dok postoji mogućnost njene drugačije primene, samo dotle dok probuđena savest može pomoći njenom vlasniku da nađe posao, makar on bio i manje plaćen.

Ostap Karmodi, InLiberty.ru, 21.04.2016.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 03.05.2016.

ALEKSEJ NAVALJNI