Među mnogim egzistencijalnim izazovima sa kojima će se ove godine suočiti Evropska unija – izbeglice, populističke vlade, štednja koju nameće Nemačka, bankrot vlada u Grčkoj i možda u Portugaliji – jedna kriza će imati povoljan ishod: Britanija neće izaći iz EU. Ovo samouvereno predviđanje protivreči anketama koje trenutno pokazuju da bi oko 50 odsto britanskih glasača podržalo brexit na junskom referendumu. Taj procenat je verovatno još i veći posle samita EU 19. februara i „novog dogovora“ kome se podmevaju britanski evroskeptici.
Pa ipak, možemo da odahnemo. Političke i ekonomske strane tog pitanja izvesno garantuju da će britanski glasači podržati članstvo u EU, iako se to neće videti po anketama javnog mnjenja sve do nekoliko nedelja ili čak dana pre samog glasanja. Da bismo razumeli dinamiku koja ide u prilog ostanku u EU, krenimo od politike. Pre dogovora prošlog meseca, britanski političari se nisu ozbiljno protivili brexitu. Premijer Dejvid Kameron i njegova vlada morali su barem da se pretvaraju da razmišljaju o izlasku ako EU odbije njihove zahteve.
U tim okolnostima, ni laburisti ni poslovni lideri nisu mogli da zagovaraju dogovor sa EU, jer ni sam Kameron na to nije bio spreman. To je ojačalo poziciju lobija za izlazak u javnosti. Možda će to potrajati još neko vreme i posle postignutog dogovora sa EU, jer Kameron ne želi da antagonizuje neumoljive evroskeptike u svojoj stranci, sve dok to ne bude neophodno. Sa primicanjem referenduma, ova politička neravnoteža će se naglo preokrenuti. Jedan od razloga za to je i Kameronova odluka da ne utiče na svoje ministre tokom kampanje za referendum. Iako se to smatralo znakom njegove slabosti, ovaj potez se pokazao genijalnim. Uz izbor da „glasaju po savesti“, većina važnih konzervativaca – sa izuzetkom Borisa Džonsona i Majkla Gova – podržala je Kamerona.
Tako je kampanja za izlazak ostala bez svog lidera i već se podelila u dve frakcije: jedna je vođena antiimigrantskim i protekcionističkim osećanjima, a druga odlučnom odbranom neoliberalne ekonomije i slobodnog tržišta. Jasno je da će britanski mediji i poslovni lideri pratiti promenu politike. Na primer, Rupertu Mardoku koji dominira medijskim prostorom, potrebno je jedinstveno tržište EU da bi konsolidovao svoje televizijske kompanije u Britaniji, Nemačkoj i Italiji. On i ostali vlasnici medijskih kuća, ali i drugi poslovni lideri biće na strani pobednika i neće narušavati dobre odnose sa Kameronom. Sem u slučaju da on izgubi.
To nas dovodi do glavnog razloga za ignorisanje sadašnjih anketa javnog mnjenja: tek kada Britanija počne ozbiljno da razmatra koristi i štete izlaska iz EU – a to se možda neće desiti sve do nekoliko nedelja pre referenduma – glasači će shvatiti da brexit donosi ogromne ekonomske gubitke i da od njega nema ni političke koristi. Ekonomski izazovi brexita bili bi ogromni. Glavni ekonomski argument kampanje za izlazak – da je britansko tajno oružje njen ogromni trgovinski deficit, jer bi EU više izgubila prekidom trgovinskih odnosa nego Britanija – naprosto je pogrešan. Britanija bi morala da pregovara o izlasku svojih tercijarnih delatnosti na jedinstveno evropsko tržište, dok bi proizvođači iz EU automatski imali neograničeno pravo da prodaju šta god žele u Britaniji po pravilima Svetske trgovinske organizacije (STO).
Margaret Tačer je prva shvatila da je zbog specijalizovanih britanskih delatnosti – koje ne uključuju samo finansije, već i pravo, računovodstvo, medije, arhitekturu, farmaceutska istraživanja itd – državi neophodno članstvo u jedinstvenom tržištu EU. Sa ekonomske strane, Nemačkoj, Francuskoj ili Italiji ne znači mnogo da li je Britanija član EU ili prosto član STO. Britaniji bi zato bio neophodan sporazum sa EU sličan onima koje imaju Švajcarska ili Norveška, jedine dve značajne evropske privrede koje su van EU. Iz perspektive EU, uslovi svakog dogovora morali bi da budu barem onoliko strogi koliko i oni u postojećim sporazumima. U slučaju lakših uslova za Britaniju, slični ustupci morali bi se napraviti za Švajcarsku i Norvešku. Takođe, posebnim uslovima za Britaniju napravio bi se presedan, pa bi i ostale neodlučne članice EU pripretile izlaskom i zahtevale uvažavanje svojih uslova.
Četiri uslova koje su prihvatile Norveška i Švajcarska, a o kojima EU sigurno ne bi dalje pregovarala, poništavaju politički cilj brexita. Norveška i Švajcarska moraju da se povinuju svim standardima i propisima jedinstvenog tržišta EU, ali nemaju udela u njihovom formulisanju. One pristaju da prevode sve bitne zakone EU u sopstveno zakonodavstvo bez konsultovanja domaćih glasača. One značajno doprinose budžetu EU. Takođe moraju da prihvate neograničen dolazak imigranata iz EU, što je dovelo do toga da se u ovim zemljama nalazi veći broj izbeglica iz EU nego u Britaniji. Ako bi Britanija odbila ovo zadiranje u svoj nacionalni suverenitet, njenim tercijarnim delatnostima bio bi zabranjen pristup jedinstvenom tržištu. Vlade Francuske, Nemačke i Irske naročito bi uživale u tome da propisi EU obuzdaju britanske banke i hedž fondove. Britanske kompanije koje se bave upravljanjem imovinom preduzeća, osiguranjem, računovodstvom i medijima morale bi da sele svoj posao i svoje direkcije u Pariz, Frankfurt ili Dablin i tamo plaćaju porez.
Suočena sa ovakvim egzodusom tercijarnih delatnosti visokog kvaliteta, Britanija bi sigurno poklekla i prihvatila sporazume kakve Švajcarska i Norveška već imaju sa EU. Na kraju, brexit ne bi samo primorao Britaniju na ponovne pregovore o ekonomskim odnosima, već bi doveo i do gubitka političkog suvereniteta Britanije. Ili, možda, samo Engleske, jer bi u tom slučaju Škotska verovatno napustila Britaniju i ušla u EU, a za njom bi u Edinburg pošla mnoga londonska preduzeća. Kada britanski politički, poslovni i medijski lideri budu skrenuli pažnju na ovu tešku stranu života posle brexita, možemo biti sigurni da će glasači odlučiti da ostanu u EU.
Autor je bio kolumnista Timesa, International New York Timesa i Financial Timesa; autor knjige Kapitalizam 4.0, u kojoj je predvideo mnoge post-krizne transformacije globalnog kapitalizma.
Anatole Kaletsky, Social Europe, 01.03.2016.
Prevela Radojka Jevtić
Peščanik.net, 03.03.2016.
BREXIT