Неподношљива лакоћа одласка

Живјети у туђини значи кретати се у празном простору високо изнад земље, без заштитне мреже коју човјеку осигурава његова властита земља, у којој има породицу, колеге и пријатеље, гдје се лако може споразумјети са сваким на језику који зна из дјетињства.
Милан Кундера (Неподношљива лакоћа постојања)

У посљедње вријеме, на Пешчанику је у два наврата било говора о људима који су напустили Србију (што бих суштински примијенио и на Босну и Херцеговину, земљу из које потичем). У оба случаја иницијатор је био дугогодишњи и веома активан сарадник Пешчаника, Дејан Илић.

Илић каже како власт покушава да завара оне који су „остали“, да смо ми који смо „отишли“ бољи и да је наш одлазак штетан за земљу (иако га својим радом сама власт подстиче). Илић поентира говорећи како то није истина, како су они који су остали бољи и како он баш жели да буде ту и нервира својим постојањем и критиком власт – закључићу слободно, за разлику од нас мекушаца који смо „изабрали“ лакши пут.

У другом наврату, говорећи о онима који су напустили Србију, Илић говори о људима који нису „економско дно“, чим су успјели да организују и исфинансирају сопствени одлазак. У истој емисији Динић помиње стрип „Марти Мистерија“ и надовезује се на идеју да власт промовише одлазак младих из Србије.

Првенствено, ред би био да напишем како сам ја међу онима који су напустили своју родну земљу. По занимању сам љекар. И рекао бих одмах како мој одлазак из земље није финансијски био једноставан: новац за одлазак сам посудио од родбине и пријатеља и враћао сам га годину дана. Толико о другом аргументу Д. Илића. Дакле, није ријеч о добростојећем слоју – већина људи за које знам да су напустили своју земљу урадили су то у великом страху, приличној финансијској неизвјесности у том тренутку и посуђујући паре од других.

Остале Илићеве тезе заслужују подробнији одговор.

Лако је заиста говорити о останку у Србији неком ко има ту опцију, а Д. Илић је као приватни предузетник има. Како рече Б. Пекић, веома је мало рођених апатрида; сви ми остали имамо изражен осјећај припадности земљи у којој смо рођени – ако већ не земљи, а оно култури из које смо потекли и окружењу у којем смо стасали – ма какво да је. Према томе, одлука о напуштању земље је много чешће изнуђена него апсолутно слободно донесена као једна од опција. Мало је оних које је Илић поменуо који имају опције и финансије те у складу са тим и организују своје напуштање земље поријекла. Не иде то тако. Тој одлуци претходи на стотине непроспаваних ноћи, десет пута више несигурности, много туге и један осјећај горчине што ти није било могућно да у својој земљи организујеш себи живот какав осјећаш да заслужујеш.

Идеја о напуштању Босне и Херцеговина родила се у мени веома давно. Као релативно разуман млад човјек увиђао сам сву безизлазност ситуације у којој се бх. друштво од рата наовамо налазило, без икаквих назнака за поправак. Године у општем безнађу и финасијској несигурности су пролазиле. Отпор према власти, непотизму, неправди, корупцији, опортунистичком национализму – све је то код мене било изражно веома дуго и није ми донијело ништа сем мирне савјести, уз много душевног немира што ствари не могу да промијеним. До свршетка студија све је некако ишло. Након стицања дипломе дошао сам у сраз са системом и реалношћу која ми до тада није била позната. Све моје „дјелање“ против лудила у којем је наше друштво огрезло ми се обијало о главу полако, како сам скупљао одбијенице конкуришући за посао по читавој Босни и Херцеговини. Након 41 одбијенице коначно сам нашао посао тамо гдје је мало ко желио да ради: у српском селу на планини, окруженом бошњачким селима. У том селу сазрио сам као љекар, али и као човјек и моја одлука о напуштању земље је прешла у врло конкретне акције. Процес сам био започео још раније. Он није био ни јефтин ни једноставан. Паре сам посуђивао и тако плаћао разне етапе покушаја одласка. Њемачка је била моје одредиште.

Добијање дозвола, апробације и осталог у Њемачкој је за нас изван Европске уније, чијим се државама нимало не вјерује, мукотрпан и компликован процес. Оно што наступа послије – мучна носталгија и покушај грађења новог живота у потпуно непознатој средини – све то захтијева многа одрицања.

Да би у Европској унији било шта постигао, са академским образовањем стеченим у Србији, БиХ, или Македонији, онај ко је одлучио да оде мора да буде ако не најбољи, а оно међу бољима из своје генерације. Потешкоће, наиме, не настају нужно због непознавања језика земље у коју се дошло на академском нивоу, већ понајприје зато што се нашим земљама, како већ поменух, једноставно не вјерује. Превазилажење тог неповјерења у наше способности је основа свих потешкоћа које као странци у ЕУ имамо. А зашто би нам се и вјеровало: сам сам свједочио масовном незаконитом стицању диплома на мом Факултету, гдје је знање престало да буде важно и сви су се само концентрисали на добијање дипломе, како-тако, јер је посао већ плаћен унапријед за то подигнутим кредитом или учлањењем у партију, или ко зна каквим услугама учињеним онима који су на позицијама које им омогућују „великодушност“ у помагању при запослењу нових, младих „професионалаца“.

Сада, након безмало годину и по од одласка из своје земље, почињем лагано да осјећам знаке детоксикације. И даље ме једи стварност у којој живе моји најближи, али увече када легнем знам да ћу да се пробудим у земљи у којој се рад цијени. А да сам огорчен што сам морао да напустим земљу у којој би ми било најприродније да живим – јесам.

Борба против власти и система који ломи и уништава саме основе друштава поменутих држава је племенита, и ја у њој од срца Илићу и свима осталима желим срећу и успијех. И сам ћу, колико је у мојој дистанцираној моћи, увијек настојати да дјелам у истом правцу. Упркос томе, у једно вјерујем: напредак у нашим друштвима моћи ће да наступи тек када се систем апсолутно уништи сам од себе и потом буде препуштено онима који су заиста способни да га изграде наново. Темељи су полутрули, а конструкција лоша, чавли рђави. Све треба изнова правити. Са том мишљу, ја нисам желио да се жртвујем и гледам како ми живот протиче у немоћи и понижењима, чекајући да тај процес дође свом крају, јер бојим се да ће још потрајати. Можда је себично, а можда је само људски тако размишљати. Српски репер Марчело је упрошћено изложио добар дио поменуте проблематике у својој пјесми „Лаж“.

Можда сви ви који сте остали у отаџбини и јесте бољи од нас који смо отишли. Ваља запамтити само: некада је ипак лакше остати него отићи.

Пешчаник.нет, 10.05.2015.

Srodni link: Dejan Ilić – Kratak odgovor