Foto: Predrag Trokicić
Prošle nedelje su u gradu Zaječaru i opštinama Kosjerić, Vrbas, Kovin i Odžaci održani lokalni izbori, koji su za Srpsku naprednu stranku bili samo produžetak „velike pobede“ Aleksandra Vučića na nedavno okončanim predsedničkim izborima. Tokom kampanje su bile podignute strasti kod opozicije, lokalni lideri su se zaklinjali da neće praviti predizborne i postizborne koalicije, naročito ne sa SNS-om. Kod vladajuće koalicije nervoza je bila primetna samo na dan izbora, pre svega u Zaječaru, kada je izborni štab naprednjaka proglašen zabranjenom zonom za neke novinare (N1, B92) i posmatrače (CRTA). Ispostavilo se da je „gubitnički“ trend zabeležen baš u tom gradu, što su naposletku pokazali rezultati. Vučićeva stranka je izgubila od Pokreta za Krajinu Boška Ničića za fantastičnih 250 glasova. Zapravo, „Boško Ničić – Pokret za Krajinu“ osvojio je 31,9 odsto (7.355 glasova), a lista Aleksandar Vučić „Brže, jače, bolje“ 30,82 odsto (7.105), dok je lista „Dr Nenad Ristović – Pobeda za naš grad – Demokratska stranka, Socijaldemokratska stranka, Liberalno demokratska partija, Nova stranka“ osvojila 16,78 odsto (3.869). Cenzus je prešla još samo Socijalistička partija Srbije (SPS) u koaliciji sa Jedinstvenom Srbijom, osvojivši 9,29 odsto (2.142). Ovakav rezultat na lokalnim izborima u gradu Zaječaru, koji je u proteklom periodu bio obeležen mnogobrojnim protestima protiv vladavine naprednjaka i Saše Mirkovića – koji je na ove izbore izašao samostalno pod geslom „Istrajno i časno za život“ osvojivši samo 451 glas, odnosno 1,96 odsto – trebalo bi posmatrati kao ogledni uzorak reakcije biračkog tela ali i ponašanja partija u predizbornom i postizbornom periodu. Grad Zaječar je stoga zanimljiv za razumevanje kapilarnog širenja Vučićeve moći u nameri da svoju vlast u Srbiji učini totalnom.
Za lokalne zajednice u Srbiji, moglo bi se reći, okončava se jedan period u kome su oblasni lideri, koristeći svoju bazu i apsolutnu kontrolu lokalnih medija, formirali svoje pokrete koji su na populizmu izgradili vlast u opštinama i gradovima. Neki od njih su tokom perioda posle 2000. iskoračili ka Beogradu, odnosno ka višem nivou vlasti (poput Dušana Petrovića), dok je većina obezbeđivala svoju logistiku priključujući se nekim većim strankama poput nekadašnjeg URSA ili SPS-a. Uglavnom, lokal je sve do dolaska Aleksandra Vučića i njegove SNS održavao neki privid samostalnog upravljanja sopstvenim resursima. Međutim, od 2012. primetan je proces aproprijacije lokalnih pokreta i stranaka, kao i stranaka satelita, koje su počeli da se kreću ka magnetnom jezgru moći koja se sve više koncentrisala u jednom čoveku i njegovoj partiji. Tako su nestali URS, dobrim delom i LDP, DSS, SDP Rasima Ljajića i mnoge druge manje stranke, pretapajući se u SNS. Kažem nestali, ali to treba samo uslovno shvatiti, jer svi su oni još uvek tu, integrisani u spasilačku mrežu Vučićeve vlasti. Najbolji dokaz za to je sudbina SPO-a Vuka Draškovića, ali i SRS-a Vojislava Šešelja. U toku je proces aproprijacije SPS-a i Jedinstvene Srbije, koji su se, potpisujući neku vrstu pakta sa Vučićem u njegovoj predsedničkoj kampanji, odrekli svojih birača i prisvojili program, ideje i način delovanja SNS-a. Pre svega, samog Vučića kao svog kandidata, a zapravo šefa. Nešto slično se desilo i sa nekadašnjom strankom građanske i proevropske orijentacije – Ligom socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka. Njegovo marionetsko delovanje tokom minulih predsedničkih izbora, kao i odnos prema predsedničkom kandidatu Saši Jankoviću, jasno su pokazali trend gašenja politike koju je nekada zastupao sa LSV-om. Tako su lokalne partije i pokreti, kao i stranke na umoru, regionalne i manje stranke, završile svoj vek trajanja omeđen sa dva populistička i autoritarna poretka: s jedne strane Slobodana Miloševića do 2000. i s druge Aleksandra Vučića od 2012. Toliko je trajao period jedne propuštene šanse u kojoj je Srbija trebalo da se transformiše u demokratsku državu sa razvijenim nezavisnim institucijama i proevropskim lokalnim pokretima i strankama, koji su mogli da doprinesu što boljoj kompeticiji između lokala i republike. Umesto toga, nakog ubistva premijera Zorana Đinđića, nosioca nade u takvu demokratsku transformaciju, dogodilo se nešto drugo – čitav sistem se vratio u pređašnje stanje, samo je maska postala proevropska.
Kada je Zaječar u pitanju, radost zbog „pobede“ od 250 glasova razlike u odnosu na SNS brzo se istopila u postizbornim pregrupisavanjima i najavama mogućih koalicija. Naime, Boško Ničić je nakon svega izašao u javnost sa neočekivanom, a zapravo logičnom kombinatorikom o mogućnostima formiranja gradskih vlasti. Sama politička struktura Pokreta za Krajinu, njegova ideologija zasnovana na populizmu i partijskom ćaru, iznedrila je sledeću poziciju. Za Ničića je najlogičnije da napravi savez sa SNS-om koji je osvojio isti broj odbornika (18) kao i njegov pokret. Druga mogućnost je sa DS, ali je ta stranka u koaliciji sa LDP koja je neprihvatljiva za Ničića zbog neraščišćenih računa iz prošlosti. S druge strane, koalicija oko DS je najavljivala da neće praviti saveze sa Vučićem i Ničićem. Zato lider Pokreta za Krajinu najavljuje jedan neobični hepening u zaječarskom pozorištu, gde će organizovati skup svojih najvernijih birača, koji će tom prilikom moći da izađu na scenu i kažu šta je po njima najbolje uraditi. Ovo fingiranje „glasa naroda“ u Zaječaru koje planira Boško Ničić nije ništa drugo do opravdanje njegove namere da se što skuplje proda SNS-u. Onih 250 glasova razlike, koji su za neke žitelje Zaječara značili nadu u promene, zapravo su tek pojačani ulog samog Ničića u postizbornoj trgovini, koja se u Zaječaru uveliko odvija. U toj konstelaciji Aleksandar Vučić i njegova partija mogu skrštenih ruku mirno da sačekaju ponudu s druge strane. Ma kolika ona bila, predstavljaće sitnicu za SNS, a za građane Zaječara značiće samo nastavak svih dosadašnjih problema u funkcionisanju grada, ako ne u nedogled, onda bar do sledećeg raspisivanja izbora na lokalu. Istinska politička alternativa Vučiću i lokalnim populistima trebalo bi da ovaj slučaj uzme kao paradigmatično ponašanje iz koga bi moralo nešto da se nauči za izbore koji slede. Ovo posebno važi za Beograd.
Peščanik.net, 28.04.2017.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
- Točak nesreće - 20/03/2024
