Nulta egzistencija

Iz neobjavljenog dnevnika

Beograd, 12.10.1989.

Sastao sam se sa Radetom (Konstantinovićem) u njegovom stanu u Ulici Sime Miloševića da bih ga upoznao sa inicijativom grupe pisaca (Mirko (Kovač), Vidosav Stevanović, Fića (Filip David)), kojoj i ja pripadam, za osnivanje Udruženja nezavisnih pisaca Jugoslavije, čiji je cilj razgraničenje sa postojećim Udruženjima književnika, odnosno nacionalistima u njima, i da bih ga privoleo da putuje sa nama u Sarajevo na Osnivačku skupštnu Udruženja koje je već zakazano za sledeći mesec.

Dokumenta za skupštinu su danas objavljena u „Borbi“, pročitao ih je, mada ne i spisak svih pisaca koji bi se priključili novom Udruženju, koji međutim postoji ali nije od svih do kraja potvrđen.

Inicijativa može da bude od izuzetnog značaja, jer se sada prvi put posle rata jedna jaka grupa pisaca odvaja u potpunosti od postojećih esnafskih struktura nacionalistički orijentisanih i pokušava da deluje nezavisno.

Forma novog Udruženja će se prilagoditi okolnostima, odnosno promenama u društvu, u svakom slučaju neće biti forma – masovnog okupljanja.

Rade prihvata inicijativu u načelu i saglasan je da putuje sa nama u Sarajevo na Skupštinu.

Što se dokumenata objavljenih u „Borbi“ tiče, ima na njih jednu primedbu i dve opaske, koje su više interne prirode.

Primedba se odnosi na tretiranje Jugoslavije isključivo kao – geografskog pojma.

Jugoslavija je, podvlači, za nas i nešto više, i nešto dublje, i nešto ne samo objektivno već i lično, pa je ne bi trebalo svoditi na „geografski pojam“.

Dve opaske su više rečene za mene lično: ne dopada mu se kako se upotrebljava pojam „boljševizam, sovjetizam“. Smatra da je danas postala moda upotrebljavati te pojmove sa krajnje negativnim predznakom, čime se cilja na Lenjina, tobožnjeg začetnika staljinizma. Po njegovom mišljenju to istorijski nije tačno. I ne može se reći da za proteklih četrdeset godina nisu stvorene značajne stvari. Neka kapitalna dostignuća ne može niko da porekne!

Pri tom ne spori greške, pa čak i velike greške, i komunizma i titoizma. Pa ni greške i slabosti samoga Tita, posebno one karakterne.

„Meni, kao i tebi, sve ovo nije potrebno“, zaključuje Rade. „Ali moramo podržati sve te mlade ljude, i one još mlađe, i najnaprednije, jer smo uvek bili na toj strani!“

Sarajevo,19.12.1989.

Polazimo poslovnim vozom za Sarajevo u 6.30 sa glavne železničke stanice.

Putujemo: Mirko, Fića. Vidosav, David Albahari, Mika Pantić, Rade i ja. U Rumi nam se priključuju Tišma i Oto Tolnai. Rezervisali smo dva kupea.

Rade i ja sedimo jedno vreme sa Vidosavom. On nam predlaže da osnujemo akcionarsko društvo, preko koga ćemo štampati naše knjige. Uvek smo ga smatrali poslovnim čovekom i zato predlog uzimamo ozbiljno. Zatim nam priča kako je nedavno Dobrica Ćosić dolazio kod njega i pokušavao da ga odvrati od novog Udruženja, iako je on jedan od njegovih osnivača. Ćosić smatra da treba da ostane na strani „pravih“ srpskih pisaca (Francuska 7), a ne da bude u društvu nekakve „antisrpske“ koalicije. Vidosav ga je odbio; razočaran je njegovim ponašanjem, njegovim kategoričkim primedbama.

Mi smo, dakle, u Ćosićevim očima „anti-srpska“ koalicija a ne jugoslovenski pisci, što zapravo odražava čitavu političku situaciju u Srbiji.

U Sarajevu nas sačekuje sunčano vreme ali i snažan vetar, koji meni ne prija. Ponovo osćam groznicu, počinjem da se znojim, pogotovo što idemo pešice od stanice do hotela „Beograd“. U hotelu uzimam posebnu sobu; Rade takođe, odmah do moje.

U podne, zajedno izlazimo na Baš-čaršiju, da kod Ferhatovića pojedemo deset ćevapčića, pošto su kod njega, navodno, „najbolji“. Na pošti se javljam Veri i Pavlu da ne brinu, a potom telefoniramo sarajevskim prijateljima.

U šest sati zakazan radni skup u izdavačkom preduzeći „Svjetlost“, na kome treba da utvrdimo dokumenta za sutrašnju skupštinu. Ugrešićka i Visković su stigli iz Zagreba; Kolja Mićović iz Banja Luke; Ali Podrimlja i Škenzen Malići iz Prištine; Veton Suroj stiže izjutra; kao i Goran Stefanovski, Meto Fotev i Bogomil Đuzel iz Skoplja (koji danas nisu poleteli zbog magle na skopskom aerodromu); tu su i Sarajlije: pre svih srdačni Mile Stojić, zatim Stevan Tontić, Ivan Lovrenović, Vitomir Lukić, itd. Uglavnom, izuzimajući dvojicu-trojicu, svi su na okupu. Oko trideset književnika iz cele Jugoslavije.

Dokumenta usvojena.

Večera u klubu „Svjetlosti“ – priredila „Svjetlost“. Posle toga noćna šetnja po Sarajevu. Idemo u grupi; raspoloženje izvanredno.

Sarajevo, 20.12.1989.

Skupština održana u zgradi Centralnog komiteta omladine BiH, u ulici Danijela Ozme. (Omladinsko rukovodstvo nas podržava.)

U holu zgrade duže razgovaram sa Miletom Stojićem, prvi put posle Siska, gde je bio u žiriju nagrade „Železare Sisak“ koju sam dobio za književnost (roman). Onako visok, u beloj svilenoj kožulji i crnom dugačkom kaputu, gustom prosedom kosom, bio je drugačiji, ličio mi je na izvanrednog sarajevskog dekadenta. Pri susretu, srdačan, topao zagrljaj starih znanaca.

Hol i sala puni televizijskih i radio snimatelja. Iz Beograda, za III program, snima Zdenka Aćin. Gužva je tolika da u Sali, pored nekolicine nas nisam našao mesto da sednem, već sam stajao i šetao oko vrata, dok mi nisu doneli pomoćnu stolicu.

Fića je pročitao dokumenta a onda je Vitomir Lukić održao kraći govor o moralnom aspektu novog Udruženja. Zatim su govorili Visković i drugi. Dokumenta su usvojena, onako kako smo se prethodne večeri dogovorili, a onda je usledilo potpisivanje Pristupnog dokumenta. Tačno trideset potpisa. Izabrana su tri koordinatora. Jedan će biti u Sarajevu, drugi u Zagrebu a treći u Novom Sadu. (Ivan Lovrenović, Velimir Visković i Aleksandar Tišma.) Skupština je time završena.

Potom smo se popeli u salu na spratu – „na piće“. Sala prepuna, možda pedeset ljudi. U jednom trenutku dobrog raspoloženja, reč uzima Rade i govori o jugoslovenstvu i zajedništvu, protiv uskih nacionalističkih pogleda. Potom govorim i ja – o jugoslovenskom kulturnom prostoru i saradnji pisaca tokom šezdesetih i početkom sedamdesetih i postepenom raspadu te saradnje i druženja u drugoj polovini sedmdesetih, što traje sve do danas.

Posle Radetovog govora iskren i frenetičan aplauz svih prisutnih.

To je kraj zvaničnog dela skupa.

Rade i ja ponovo odlazimo u Baš-čaršiju, kod Ferhatovića, na ćevapčiće. Začudo, ovde započinjemo sećanje na naša detinjinstva, obojici provedena na severu Vojvodine.

Raspoloženi i pomalo sentimentalni. Kao da o tome, tokom našeg dugogodišnjeg druženja nismo stizali da govorimo, ili nas ova sarajevska atmosfera na neki način odvlači daleko u maglovite dane od preko pedeset i više godina. Priča mi o njegovom detinjstvu u Subotici, gde se rodio 1928. godine. Otac mu je bio izabran za docenta na novootvorenom Pravnom fakultetu. Vrlo dobro se seća i stana, i bašte i očevog društva. I svojih drugova. Uglavnom je to bila mala profesorska grupa koja se družila. Uspomene su, u svakom slučaju, najlepše. Godine 1934. preseljavaju se u Beograd.

Za vreme rata je sa majkom i sestrom u Čačku, dok je otac u emigraciji (Johanesburg), iz koje se po završetku rata vraća prvim avionom u Beograd, preko Londona.

Posle izvrsnih ćevapčića hvatamo tramvaj broj 1 za železničku stanicu. Voz za Beograd polazi u tri i petnaest. Odustali smo od večernjeg susreta književnika sa publikom koji će se održati u jednom pozorištu. Ne osećam se sasvim zdravim ni danas. Ostali su naši mlađi prijatelji: Fića, Mirko, Vidosav i drugi.

U kupeu voza sa Radetom, Albaharijem, Pantićem, Tolnaijem i Tišmom.Tolnai i Tišma silaze u Rumi, odakle hvataju voz za Novi Sad.

U Beograd stižemo posle devet, nakon šest sati vožnje. Albahari i Pantić hvataju autobus 83 za Zemun i Novi Beograd, a Rade i ja uzimamo taksi u suprotnom pravcu do Crvenog krsta. Svi se rastajemo na raskrsnici pred železničkom stanicom, sa osećanjem, nepodeljenim, da smo obavili dobar posao, u svakom pogledu.

Rade i ja se rastajemo kod „Pejtona“, uz dogovor da se čujemo ujutru, kada se priberemo od puta i događaja. Produžavam taksijem, sada u groznici koja ne prestaje sve do stana. Vera i Pavle, vedri i osmehnuti, čekaju me na vratima. Ali već vidim njihovu zabrinutost zbog mog bledila i groznice koja me trese. Čaj i topla postelja, i još više njihova pažnja i nežnost mi dolaze kao spas.

Bjeljina, 10.03.1990.

Skupili smo se skoro u potpunom sastavu, kao što smo bili u Sarajevu pre tri meseca, ali svi odsutni su se opravdali; ovog puta, međutim, došao je popriličan broj pisaca koji nisu bili na prvom sastanku u Sarajevu i to nam daje pouzdanje.

Pre sastanka se osećala izvesna kriza svrhe, i smisla, našeg udruživanja, pa je čak, u najcrnjim slutnjama, pretio i sam razlaz. Krize, naravno, izazivaju sve nepovoljnije društvene prilike. Sastanak je ipak vrlo dobro počeo, još bolje se nastavio, i sasvim uspešno završio. Ponovo smo uspeli da potvrdimo smisao našeg udruživanja i svrhu okupljanja u ovom času. Glavni cilj i dalje ostaje borba protiv stavljanja pisaca i njihovih dela u službu uskih nacionalnih potreba.

Posebno ćemo se postarati da uspostavimo pokidane komunikacije među piscima Jugoslavije, naravno sličnih uverenja i afiniteta, jer je to neophodno, zbog sve jačih dezintegracionih procesa koji traju u zemlji.

Sredićemo sva naša dokumenta i dati literarne priloge za prvi broj Almanaha Nezavisnih pisaca Jugoslavije, koji treba da uredi Mihailo Pantić.

Uveče, u gradskoj Galeriji, prisustvovali otvaranju izložbe sarajevskog slikara Hoza, koju je otvorio Muhamed Filipović, filozof iz Sarajeva. Posle toga svi zajedno večerali u bašti hotela.

Pri rastanku, kada smo se već uputili ka privatnom autobusu (koji smo samoincijativno angažovali da nas preveze i vrati za Beograd), kada se čvrsto i dugo rukujemo sa ostalima, kao da svi osećamo neku prazninu. I pored veoma dobrog i uspelog sastanka Nezavisnih, vizija se ne otvara ni pred kim od nas, ali o tome svako od nas za sebe ćuti. U neverici sam, iako optimista. Šta dalje? I kako dalje? Zar je ova skupina pisaca jedini optimizam za očuvanje nekog, bilo kakvog, zajedništva i spas ove zemlje? Ulazimo sa nevericom u autobus, sedamo na udobna sedišta i svako sa svojim mislima tone u mrak autobusa, i svoj sopstveni mrak.Vozilo bešumno klizi i napušta Bijeljinu. Da li zauvek?

Beograd, 15.03.1990.

Sa Vaskom i Fićom u „Metropolu“.

Razgovor se lagano usredsređuje na temu Nezavisnih pisaca Jugoslavije.

Postoji određen broj prihvaćenih članova, ali i tendencija da se taj krug proširi sa još desetak pisca i intelektualaca, i pitanje je: da li proširenje prihvatiti ili ostati na dosadašnjem broju?

Vasko smatra da krug pisaca okupljenih u početku ne treba širiti; možda sa ponekim ali izuzetnih kvaliteta. Uopšte, kvalitet mora biti presudan. Ako već osnova okupljanja nije estetska sličnost, onda vrednost pisca mora biti presudna. A vrednost je uglavnom već okupljena.

„Nema smisla podržavati osrednjost!“, kaže.

Inače, smeta mu u ovom sastavu prisustvo jednog ili dvojice članova i zato on sam ne bi formalno ušao u grupu.

„Imam debelo iskustvo“, kaže, „znam kako to ide… Doći će trenutak i napustiće nas, izdati… Prosto zato što nisu ista krvna grupa…“

Fića i ja ne odustajemo od namere da ga privolimo da pristupi Nezavisnim piscima.

„Ako, recimo, hoćete da primite Pekića, kako kažete, onda ne možete računati na mene“, odgovara vrlo jasno. „Zato što me je on u svome Dnevniku optužio da sam mu odbio knjigu u „Nolitu“, a to nije istina! Knjigu mu je odbio – kolegijum urednika, a on izdvaja samo mene! Tačno je da ja nisam bio za nju, ali je nisam ni odbio, samo sam izneo svoje mišljenje, kao i svi drugi. Siguran sam da ni danas ne bih imao drukčije mišljenje. A zaključak koji je doneo kolegijum na osnovu svih mišljenja, glasio je da se knjiga odbija. I sada Pekić izdvaja i okrivljuje samo mene. Kakav je to način? I ko kaže da je on u pravu? On sam to kaže! U svakom slučaju sa Pekićem ne bih mogao!“

„Pekića ne treba uzimati toliko ozbiljno“, kaže Fića. „On je svašta napisao u tom svom Dnevniku! Ja sam mu, na primer, odbio jednu televizijsku dramu zato što je slaba, a on je odmah tu dramu stavio u rubriku „Zabranjenih“, kao da sam ja bio neka državna ili partijska vlast! Naprotiv, i ja (i Ugrinov) smo ga stalno pozivali da piše za nas. Postoji toliko pisama i naših i njegovih. Uz to smo mu od prvoga dana poznanstva dobri prijatelji! Ne treba ga, prosto, uzimati toliko ozbiljno. On često nešto napiše ili učini pod uticajem društva u kojem se nalazi. Tako je nedavno ušao u Demokratsku stranku a sada hoće iz nje da izađe. Itd. Takav je on neki put – povodljiv!“

Vraćamo se na opšte principe i neposredne aktivnosti Nezavisnih. Saglašavamo se da bi naše aktivnosti trebale da budu na planu odbrane dobre literature, usred ove poplave kiča i politizacije, dnevnog služenja i uopšte lošeg pisanja. Istupali bismo preko literarnih večeri, gde bismo čitali svoje radove, makar jedni drugima. Objavili bismo, a to je najvažnije, jedan ili dva Almanaha godišnje, u kojima bismo skupili naše najbolje radove, i tako istakli svoju različitost od svega onoga što je danas pristalo uz tekuću politiku a istovremeno ostavili i istorijski dokument o jednom pokretu usred sveopšte prizemnosti, o javnoj pobuni protiv nje i odbrani umetnosti, kao što se to već dešavalo u našoj književnosti, književnoj istoriji, sa raznim časopisima, zbornicima i drugim publikacijama.

„U takvom Almanahu bih sarađivao“, kaže Vasko. „To bi bila prava stvar! Ali samo da se ostane na ovom broju članova i da se insistira na umetničkoj vrednosti priloga. Tako mogu da sarađujem!“

I ponovo podvlači svoju bojazan da su neki od pokretača čitave ove inicijative suviše pragmatični, nestrpljivi i nedovoljno okrenuti – literaturi kao našoj glavnoj, ako ne i jedinoj vrednosti. „Kao da ih više interesuje kulturni efekat! Ili – pare!“, kaže.

Beograd, 25.03.1990.

Beogradski deo Nezavisnih pisaca (Rade, Žika, Vidosav, Mirko, David, Fića, Gojko i ja, sa Mikom Pantićem kao sekretarom) sastao se u kafeu „Metropola“.

Iako naizgled miruje, pokret ne jenjava, već se iznutra učvršćuje – to je u najkraćem mišljenje svih prisutnih. Ali potrebna je ipak neka – akcija, koja će nas ponovo na očigledan način odeliti od zvaničnog Udruženja književnika Srbije.

U novembru ćemo putovati u Prag, na sastanak Evropskih nezavisnih pisaca, gde smo zvanično pozvani. Time ćemo dobiti internacionalno priznanje, što smatramo važnim, pre svega kao odgovor na svakovrsna zatvaranja, koja su opšta pojava u zemlji.

Doneli smo prozne priloge i dokumenta koja će biti uvrštena u Almanah Nezavisnih pisaca. Almanah će biti štampan u Sarajevu kod „Svjetlosti“, to je sredio Vidosav, koji je inače njihov spoljni urednik.

Dogovorili smo se da se sa novoprimljenim članovima sastanemo za vreme Sajma knjiga, a tada ćemo se sastati i sa našim kolegama iz drugih republika i gradova…

Rade je pre dva dana doputovao iz Ivanjice, nisam očekivao da će doći na sastanak, i zato sam bio iznenađen kada mi je jutros telefonirao da se nađemo i zajedno odemo u „Metropol“. Kada smo poslednji put razgovarali o Nezavisnim piscima kao da je bio nezadovoljan i neraspoložen ponašanjem pojedinih članova, uglavnom zbog kontakata, ovakvih ili onakvih, sa izrazitim nacionalistima. On smatra da u tom pogledu moramo biti čisti, opredeljeni, sigurni. To je osnov; to nam daje prednost. Saglasio sam se da ima razloga za kritiku, ali da ne možemo od svih tražiti takav „čist“ odnos kakav je naš, jer nam ni shvatanja, a ni literarni status nisu isti, i da su ta „šaranja“ u osnovi samo izvesna taktika pojedinih mlađih pisaca, da ne bi bili sasvim izolovani u sredini, i izbačeni iz nje, što se nama već davno desilo. Najvažnije je da nisu nacionalisti, odnosno da su protiv nacionalizma.

U povratku sa sastanka, u šetnji Bulevarom revolucije, požalio mi se: „Potpuno sam isključen ne samo iz književnog već i iz društvenog života! Potpuno sam mrtav za ovu sredinu!“

To je istina; već odavno, možda čak i više godina unazad, o njemu nema ni reči u štampi, njegovo ime se nigde ne spominje, niko od njega ništa ne traži, niko se za njega ne interesuje (javno; tajno je mnogo toga usmereno protiv nega, što i jeste uzrok te zavere ćutanja), knjige mu se ne izdaju, a one koje je objavio nigde se ne spominju; to je potpuna ignorancija i ponašanje kao da nikad ništa nije napisao, ili kao da to što je napisao ništa ne vredi; kao da uopšte ne postoji. Možda tu, delimično, ima i njegove „krivice“, jer se i sam potpuno izolovao i prekinuo svaki javni kontakt sa bilo kim. Ako bi želeo da se angažuje, a prilika je sada u Nezavisnim, mislim da bi se situacija možda promenila. Bitno sigurno ne! Takvo je stanje stvari. Možda zapravo sluti da se to i čeka: da se angažuje, kako bi ga potpuno satrli?! Ali, da li je to stvarno mogućno, pored tolikog dela?

„Zapravo mi je sve to već dosadilo!“, kaže na kraju. „Treba ili krenuti u bitku, ili se pomiriti sa tim, za ceo život! Iako mi se čini da sam još sposoban za nekakav okršaj, ja sam se uistinu već pomirio! Više me nije briga, mada je to teško podneti!“

Beograd, 23.04.1990.

Šta rade nezavisni pisci kada ne pišu i kada nisu na sastancima.

Svi se zapravo bavimo običnim stvarima.

Tako je Rade, iako se veoma loše zdravstveno oseća, otputovao u Ivanjicu, „da sredi ruže u bašti“, tj. da ih odgrne, oreže, okopa i, uopšte, uredi baštu. U Ivanjici je, međutim, veoma hladno. Biće potrebno i da loži. A to znači da će se, naporedo sa ružama, baviti i ogrevom za grejanje kuće.

Vasko je, opet, tri dana jurio po opštinskim komunalnim odsecima, da bi dobio odobrenje, a potom našao i majstore, da mu poprave vodovodne cevi koje su prsle. Za to vreme nema vode u kući. Uzima balon i ide na Tašmajdan, da ga tamo napuni vodom na česmi i donese kući. A ima već blizu 70 godina.

Ja sam odneo Verine čizme i moje cipele na popravku kod obućara u Takovskoj ulici, koji, međutim, radi dvokratno, tako da sam se dva puta šetao do njega sa kesom u kojoj su cipele i čizme. Ali, pošto je u petak pozvan na vojnu vežbu (napisao na vratima), ponovo sam poljubio vrata i sačekao ponedeljak da mu predam tu probušenu obuću i da naručim za Pavla nove mokasine, od najfinije meke kože.

Fića svaki dan obilazi Palilulsku pijacu i kupuje povrće i voće.

Tišma kaže da ne radi ništa! Šeta i sedi na klupi u glavnoj novosadskoj ulici, Zmaj Jovinoj. Ni sa kim ne razgovara, ili možda samo sa običnim starijim ljudima, koji se predveče takođe odmaraju na klupama u centru ili u Dunavskom parku, koji je na pet minuta od njegovog stana.

Često se sa Tišmom čujem telefonom. To su dugi prijateljski razgovori. O pisanju a počesto i o tekućim političkim temama. Svakako o Nezavisnim piscima do čije afirmacije nam je od početka stalo i gde trošimo dosta energije a i svog dragocenog vremena (misleći na svoje godine i na sve ono što nas čeka da uradimo i dovršimo). Ali sa Tišmom imam izuzetno dobar odnos, razumevanje i ljudsku potrebu da u ovom nemilom vremenu održimo kakvu-takvu vezu Beograd-Novi Sad.

Potom, imamo i zajedničku brigu za naše sinove, on za Andreja, ja za Pavla, jer nam se nadnosi neko crnilo na oči i strepnja za nas same, za zemlju koja se raspada, i najviše za našu decu.

Razgovaramo slobodno, otvoreno bez uzdržavanja i straha da nas neko prisluškuje.

Nemamo tu paranoju i ponekad čak otvoreno prokomentarišemo da mi nemamo nikakav uticaj, da su naši razgovori potpuno beslovesni, razgovori pisaca koji baš i nisu u milosti nekih „viših sila“ ili „vlasti“ i koje ta ista vlast počesto ignoriše, sem kada zaista zaluženo dobiju neko visoko književno priznanje za svoje delo, te ih se sete i upute šture i nemaštovite telegrame iz nekih sekretarskih kabineta.

Danas me posebno obradovao telefonski razgovor sa Tišmom. Bio sam na neki način sit svega: i pisanja i susreta i strepnje.

Kaže mi da je razgovarao sa Mladenom Leskovcem o sve izraženijoj nacionalnoj homogenizaciji i sve potpunijem nacionalnom jednoumlju. O nemogućnosti da se, ni javno, ni tajno, ni u četiri oka, ni u društvu, kaže bilo šta, što je u suprotnosti sa onim što uzvikuje masa na mitinzima, što piše list „Politika“, što se govori svugde i na svakom mestu, na svim sastancima. Jer ako se čovek usudi da nešto proslovi, da kaže jednu jedinu kritičku rečenicu koja je u suprotnosti sa „opštim mišljenjem“, rizikuje da ga proglase „neprijateljem“, „izdajnikom“, „odrodom“ i slično i to sa vrlo mogućnim praktičnim posledicama, kao što su promena radnog mesta, „prekvalifikacija“, smanjenje bodova, kao lakši oblik, i izbacivanje s posla, hapšenje i opšti prezir, kao žešći oblik odmazde. A reč je samo o tome da se nešto, jedna jedina rečenica, kaže u odbranu drugih naroda, odnosno pojedinih njihovih kulturnih radnika, ili umetnika itd. Ksenofobija sve više uzima maha.

Na to mu Leskovac odgovori: To u nas nije ništa novo. Svaka generacija u toku svog života doživi najmanje dva-tri takva perioda nacionalnog jednoumlja. Naš najviši način mišljenja je stavljanje svih i svega „pod jednu kapu, jedan barjak“.

„Eto“, kaže dalje Leskovac, „1941. godine, kada su oficiri (avijatičari, pod engleskim uticajem) izveli dvadesetsedmomartovski puč, kojim su odbacili pakt sa Nemačkom a državu doslovno doveli na rub rata, a pritom za rat nespremnu, nije se niko usudio da kaže ni jednu jedinu reč protiv tog puča, jer bi, isto kao i danas, bio proglašen „izdajnikom“, „državnim neprijateljem“ i slično i bio u najmanju ruku prebijen kao „petokolonaš“. Imao sam svega jednog jedinog prijatelja (naveo je ime), pred kojim sam smeo da kažem, da je sve to šepurenje i – čista glupost! Bez obzira da li sam ja bio u pravu ili ne. Ali sama činjenica da sam samo jednom jedinom čoveku smeo da poverim svoje misli, dovoljno govore za sebe.Tako je to kod nas! Takvi smo mi!“

Posle, kada rat prođe, zapanjeni smo količinom (u milionima) „nevinih (naših) žrtava“. I, da bismo se opravdali, nazivamo sebe – „gubitničkim narodom“. A da bismo spasli čast, zaklanjamo se za takozvano – „nebesko opredeljenje“…

Beograd, 30.10.1990.

Sa Radetom i Fićom.

Napolju pljušti kiša; prokisli, pijemo čaj.

Sastanak je, preko mene, inicirao Fića. Razmatramo mogućnost da se sva trojica, a posebno Rade, aktivnije uključimo u kulturni i intelektualni život časopisa „Demokratija danas“, gde je Fića, od nedavno, preuzeo dužnost urednika kulturne strane, i novog časopisa „Vreme“, koji je pokrenuo Srđa Popović, privatno, svojim parama. Razgovaramo, takođe, da Rade napiše i uvodni tekst za naš Almanah Nezavisnih pisaca, koji treba da izađe u Sarajevu.

Tu ima, međutim, mnogo raznih teškoća. Deo je spoljne prirode. Recimo, na promociji prvog broja „Vremena“, na koji je Rade pozvan od strane glavnog i odgovornog urednika, bio je prisutan i Matija Bećković, a to je, po Radetu, nespojivo sa istovremenim njegovim prisustvom na promociji. Ili: urednik kulture u časopisu („Vreme“) je Lazar Stojanović, kao čovek i filmadžija sjajan, ali njegova nova funkcija je za sve nas iznenađujuća. Da li je on spreman da obavlja tako komplikovanu i delikatnu dužnost u ovom trenutku, s obzirom na njegovo dosadašnje iskustvo u tom domenu. Koliko je, na primer, njegovo poznavanje pisaca?

Više smo, zasada, skloni „Demokratiji danas“. Tu je uredništvo vrlo dobro, odlično. U načelu – posle početnih Radetovih primedbi – nema nikakvih prepreka da učestvujemo, čak i aktivnije, redovno. Slažemo se na – rečima. Ali odluke još nema. Zato što ona nije laka; ako se krene, nema više vraćanja, posao je sve veći, žešći, isključiviji, dok istovremeno naše knjige čekaju, zašto? Zar ipak ne pišemo najbolje svoje knjige?

Opet, što se Radeta tiče, postoje i neki „unutrašnji“ problemi. Naprosto, sada nije u stanju da se posvećuje kritičkim osvrtima na naše svakodnevne kulturne (i političke) događaje. Posvećen je, naprotiv, sasvim „intimnom“ pisanju. Možda onom romanu o kome mi je ranije pričao, u koji ulazi dosta „vrlo intimnih scena“. (Naziv će biti: Dekartova smrt). To pisanje ne sme da se prekida, jer se ne može na isti način nastaviti. Kada taj posao okonča, razmisliće o javnim nastupima.

„Mogu da pišem na dva načina za časopis: ako se o nečemu dogovorimo, na određenu temu, ili da pišem ono što sam želim da pišem, takoreći – spontano. Ali sada nisam spreman da bilo šta pišem, iako me razne stvari svakodnevno provociraju. Radim nešto drugo; vrlo osetljivo. A, osim toga, nisam se već odavno javljao u javnosti i svaki moj ponovni nastup ima i svoju specifičnu stranu“.

Zaključak: ako pišemo pisaćemo za „Demokratiju danas“.

Beograd, 05.12.1990.

Oglas opozicije u Rakovici, gde se Miodrag Bulatović kandidovao za poslanika na listi Socijalističke partije Srbije (Miloševićeve):

GRAĐANI RAKOVICE, NE ZABORAVITE! POSLANIČKI KANDIDAT SOCIJALISTIČKE PARIJE SRBIJE MIODRAG BULATOVIĆ NAJVEĆI JE KRIVAC ŠTO JE VELIKI PISAC DANILO KIŠ UMRO U TUĐINI! OPOZICIJA.

Beograd, 15.10.1991.

Jedino „Borba“ donosi redovne izveštaje o našim aktivnostima.

Povremeno i „Vreme“, sa komentarima novinara. Takođe i „Demokratija danas“, sa izvanrednim komentarima, sa lošom štampom i hartijom i nekvalitetnim fotografijama. Ali bitan je sadržaj.

Jedna od mnogobrojnih vesti iz „Borbe“: „Grupa pisaca, doskorašnjih članova Udruženja književnika Srbije, izdvojiće se iz ove organizacije. Oni će 19.oktobra formirati Nezavisno udruženje, koje bi moglo imati oko sto članova. Među njima će se nalaziti Vidosav Stevanović, David Albahari, Pavle Ugrinov, Aleksandar Tišma, Mirko Kovač i drugi. Novoformirano udruženje bi se, takođe, pridružilo mirovnim akcijama, saznajemo od profesora Miladina Životića. Pisci koji će se udružiti u nezavisnu organizaciju ne slažu se sa dosadašnjom politikom UKS, „ jer nije imala kritički odmak…“ („Borba“, 15. oktobar 1991)

Beograd, 19.10.1991.

Sastanak osnivačkog odbora Nezavisnih pisaca Srbije u stanu Vidosava Stevanovića.

U pozorištu „Duško Radović“, gde smo održali nekoliko prethodnih sastanaka, užasno je hladno i neizdržljivo.

Kod Vidosava prostrano, svetlo, toplo. Zidovi okićeni slikama, grafikama, crtežima, sve pomešano i, po našem običaju, bez saglasja, bez odbira. Tako je i kod mnogih drugih. Ali su zato ovde nameštaj i tepisi prvorazredni, bolji nego kod drugih.

Vidosav se ponaša domaćinski.

Desetak nas je na okupu. Đorđe Lebović, Miladin Životić, Stojan Cerović, Filip David, Mirko Kovač, Slobodan Blagojević i drugi.

Utvrđujemo listu od sto pisaca i intelektualaca koje ćemo pozvati na godišnju skupštinu Nezavisnih koju ćemo održati početkom sledeće godine.

Zatim raspravljamo o osnivačkom aktu, uključujući i programska akta, na kraju i o materijalnoj osnovi.

Delujemo složno, iako su nam povodi za okupljanje, pored onih opštih sasvim posebni. Cilj nam je ipak isti.

Pitanje predsednika Udruženja je za nas nekoliko – ključno.

Fića i ja preuzimamo obavezu da posetimo Radeta Konstantinovića i predložimo mu da se prihvati predsedničke dužnosti u novom Udruženju.

Beograd, 14.11.1991.

Sa Fićom kod Radeta.

Svrha naše posete je da Radeta privolimo da prihvati predsedničko mesto u novom Udruženju nezavisnih pisaca.

Skupština treba da se održi 24. u maloj Sali „Hajata“.

Dokumenta su napisana: Statut, Izjava o namerama i Deklaracija koja treba da se dopuni aktuelnostima.

Sve imamo sem – predsednika.

Predlažemo Radetu da preuzme tu dužnost pošto se Osnivački odbor sa tim već saglasio. (Vidosav ima neke rezerve, u pogledu njegove operativnosti. Odgovoreno mu je da će zapravo sve poslove obavljati tri potpredsednika i sekretar Udruženja – Životić, Vidosav, Fića, Zupanc).

Rade ne daje odmah odgovor, razmišlja, kao da je zatečen našim predlogom; želi, zapravo, da najpre analizira našu poziciju u ovom trenutku; i ne samo našu već i opštu poziciju svih onih koji se na bilo koji način suprotstavljaju današnjim prilikama u društvu, da bi se zatim osvrnuo i na sopstvenu poziciju u odnosu na tekuće događaje.

Po njegovom mišljenju okolnosti su tako postavljene, i u tom smislu deluju besprekorno, da sve ono što se kaže, učini ili dogodi, nije ništa drugo do – pucanj u prazno! Dakle – ćorak! Nema nikavog dejstva; sve je unapred amortizovano. Postoji samo jedna šifra koja je prihvaćena (mogućna) – odbrana „nacionalnog interesa“, i to još u ratnim uslovima – i sve van nje je – pucanj u prazno.

Najbolji primer su opozicione stranke; što god da kažu ne znači maltene ništa. I sve što više nastoje da formulišu svoj stav, sve više se gube, sve manje postoje. Uvidevši to, neke od njih su gotovo prekinule svoju aktivnost.

Ono malo što uspe da preživi tu postavljenu zamku, dotuku mediji i propaganda.

„Sve guta – praznina!“

Slično je i sa svakim ličnim stavom.

Ako bi se on (Rade), na primer, upustio u polemike, komentare, izjave i uopšte svakodnevnu borbu protiv te nameštene pseudodemokratske zamke, brzo bi se istrošio, njegove reči više ne bi značile mnogo, ili ne bar ono što bi mogle značiti kad budu izrečene u pravi čas.

Na kraju krajeva, ne izgleda mu opravdano da se upušta na sitno u borbu sa nacionalizmom i fašizmom, jer sve što bi mogao reći, već je jednom ili više puta rekao, prvi put još pre dvadeset godina.

Kako, uostalom, da se upušta u diskusiju sa Bećkovićem, Crnčevićem ili Vučelićem, kad su oni ne samo slabo obavešteni (o činjenicama iz istorije, na primer), već su pre svega pseudoprotivnici, a ne pravi protivnici, kao što su i njihove teme pseudoteme, i bolje bi bilo sačekati one prave protivnike (koji za sada jedva daju glasa o sebi), i onda na jednom dubinskom planu raspraviti stvari.

Događaji potvrđuju sve ono što je već davno rekao, a sada treba da sačeka trenutak da bi mogao ponovo da definiše suštinu stvari, ovaj istorijski trenutak, iako u njemu nema bog zna čega novog, ali ima mnogo prerušenog, mnogo pseudodogađaja, pseudopozicija, pseudonačela.

U tom smislu – zaključuje – i naše Udruženje Nezavisnih pisaca može postati samo pseudootpor, ukoliko ne izazove, snagom okupljenog kvaliteta članstva, ozbiljnu zabrinutost režisera današnje situacije.

Moramo, dakle, biti odabrani, jaki, ubeđeni i jasni.

Fića i ja se slažemo; kažemo da smo svesni toga i da smo upravo zato i došli kod njega, da nam njegovo poznavanje stvari, konsekventnosti prepoznavanje svih tih pseudosituacija, koje su usitinu već ranije dogođene situacije, obezbedi ne samo ozbiljnost već i kvalitet, koji bi mogao da predstavlja, zajedno sa svima nama, jednu zaista novu snagu na sceni, sa kojom se mora računati.

Prihvata se članstva, to svakako, ali o predsedničkom položaju će razmisliti.

Moje osećanje je da on nije spreman da uđe u praktičnu, svakodnevnu borbu. A i njegovo zdravstveno stanje nije najbolje. I najvažnije: upravo je u fazi dovršavanja svog novog romana.

Fića međutim kaže: „Pre, dok se nisam odlučio da učestvujem, govorim i protestvujem, osećao sam se loše, bio sam stalno napet, nervozan, nesiguran, a sada mi je odlaknulo, osećam se rasterećen, zadovoljan, lak. Treba čovek da se oslobodi stanja straha i neizvesnosti, treba da se angažuje, i mnogo se bolje posle toga oseća“.

Prelistavamo spisak pisaca koje ćemo pozvati na skupštinu i usput komentarišemo vrednosti pojedinaca.

„Kako stoji stvar sa Stojanom Ćelićem?“, pita iznenada Fića i okreće se prema meni.

Kažem da sam mu u bolnici napomenuo da bismo ga rado videli među nama, na šta je on reagovao dosta neodređeno, a ja nisam insistirao, uzimajući u obzir njegovo stanje, dosta klonulo, zapravo zabrinjavajuće, možda i beznadežno.

Rade vrti glavom; nije siguran da ga treba po svaku cenu učlaniti, uključiti. A da bi to opravdao, priča nam šta mu je rekao Vule Mićunović, inače Stoletov prijatelj. Taman su, priča Vule, počeli ozbiljno da razgovaraju u ateljeu, kad se Stole naglo digao i rekao da mora da ide, jer ima u SANU sastanak udruženja „svih Srba“. Vuleta je to zapanjilo; ne što je prekinuo razgovor, već što se žurio na jedan takav čisto nacionalistički sastanak.

To je razlog Radetove rezerve, i uopšte to trajno Stoletovo oslanjanje na vlast, čak i kad je u nesaglasnosti sa njom. „Isuviše se povija“, kaže Rade.

Ostao sam iznenađen ovom Vuletovom pričom; ne mogu da verujem da je Stole baš hitao na taj naci sastanak. Nemam ništa protiv sastanka „svih Srba“, ali tamo nikako ne mogu da zamislim Stoleta. Ono što zasad znam, to je da sam na televiziji video snimak tog skupa, ali među prisutnima nisam opazio Stoleta. A on je baš uočljiv. Izgleda da je upravo toga dana odnet u bolnicu. Iz ateljea je (posle rastanka sa Vuletom) otišao kući da se presvuče, ali mu je tada pozlilo… Mada, takođe, moram reći, da mi je prilikom moje prve posete bolnici, postavio jedno čudno pitanje, čiji smisao tog trenutka nisam razumeo. „Šta je sa tim skupom svih Srba u SANU?“ pitao me je, na šta sam ja samo odmahnuo, ni ne pomislivši da je možda i on tamo trebao da bude: „Sve u vezi s tim znamo i nije interesantno!“ rekao sam, na šta je on zaćutao. Sada mi je to jasnije.

Uz to, kada se naknadno toga prisećam, rekao bih čak da me je, pod dejstvom jakih sedativa, možda zamenio sa, recimo, Bobom Selenićem, ili nekim iz Akademije, pa je tek posle moga odgovora shvatio ko je sa njim.

Povodom ponovnog štampanja Filozofije palanke, Fića kaže: „To je, Rade, nova – Biblija! Sve suštinske stvari ste još tada sagledali i rekli vrlo jasno. Dobili ste, sada, nove čitaoce. To je mlada generacija koja to potpuno razume i zastupa. Izvrsna knjiga! Napisao sam prikaz za slovenačke novine…“

To je Fića, to je njegov način, uvek malo uveličan, malo ponesen, kada hoće nekog da pridobije, osvoji. A tako odista i misli, uostalom, sve je to tačno, pa zato valjda i ne može da se kaže da je preterano.

Beograd, 15.11.1991.

Rade me je pozvao telefonom da se vidimo, povodom sastanka Nezavisnih pisaca i predloga koje ima za taj sastanak. (O njegovoj eventualnoj predsedničkoj funkciji nećemo zasad govoriti).

Predlaže da se Udruženje zove: Nova Akademija – pošto inače naziv Nezavisni pisci ne može da pokrije sve profesije koje Udruženje obuhvata.

Koncepcija se pročišćava.

Nova Akademija bi bila organizovana po odelenjima, kao i ova postojeća: od umetničkog do socijalne medicine i ekologije. Naročito su važni istoričari, što podrazumeva i istoričare umetnosti.

„Moj svakodnevni protivnik nije niko drugi do – Dobrica Ćosić“, kaže Rade. „I hoću da se sa njim, i onima oko njega, uhvatim u koštac“.

Okupili bismo u početku najeminentnije umetnike, naučnike, novinare i socijalne radnike.

Reagovali bismo svakodnevno, ozbiljno i temeljno, na sve gluposti i nedotupavnosti kojih ima u svim oblastima, a koje se uglavnom proizvode u postojećim institucijama kulture i nauke.

Sposobni ljudi za tu akciju već postoje, u svim sektorima, samo ih je potrebno okupiti oko jednog projekta, a to je – Akademija. Ti ljudi već i deluju, u naučnim ustanovama, listovima, na radiju, u časopisima, nedeljnicima, pa i na samoj Televiziji.

Treba pokrenuti ozbiljne rasprave o svim pitanjima nauke i kulture, ali treba i neprestano odgovarati na naučne i umetničke gluposti, kao i propagandu koja je svakim danom sve veća.

Organizovan vid otpora bi još više podstakao mlade ljude, kojih je i inače najviše među nama.

Svoje radove ćemo publikovati u vidu skromnih brošura, ili već prema obimu sredstava, a prodavaćemo ih u kioscima, knjižarama, ili nekoj svojoj centralnoj knjižari. Verujemo da bi to na tržištu „išlo“, jer je nešto novo, sveže, nasuprot zasićenosti već bljutavim fabrikatima tekuće ispolitizovane publicistike.

Ako osnivački odbor prihvati ovakvu koncepciju, Rade je spreman da bude na čelu te Nove akademije.

Ostaje međutim otvoreno pitanje finansiranja nove organizacije, jer bez obezbeđenih materijalnih sredstava i njeno funkcionisanje bi bilo dovedeno u pitanje.

Beograd, 15.11.1991.

Oko 18 časova nalazim se sa Fićom.

Izlažem Fići koncept Nove akademije, koji mi je Rade, kao podsetnik otkucao u najkraćem na listu hartije.

Fića se slaže; i sve podržava.

Potvrđuje da bismo time mnogo snažnije izrazili ono što smo već od početka hteli suprotstavljajući se Udruženju književnika Srbije (Francuska 7).

Izložićemo sve ove ideje na sutrašnjem sastanku Osnivačkog odbora.

Zatim mi Fića, zabrinuto, kaže da su se represije i vlasti i opozicije pojačale prema svima koji ne slede sadašnju politiku „nacionalnog okupljanja i jedinstva“, a tu su na udaru i mnogi naši članovi, pa i mi sami.

Pod pritiskom neprestanih pretnji, Mirko se spakovao i sprema se da otputuje u Frankfurt na izvesno vreme, dok se ovde strasti ne smire, ukoliko do kraja ne podivljaju.

Stojan Cerović je dobio poziv iz vojnog odseka, očigledno hoće da ga mobilišu kao rezervistu i pošalju na front.

Vidosav, u strahu da mu sinove ne pozovu u vojsku, izdao je svoj beogradski stan i sprema se da otputuje u Grčku, gde će mu deca nastaviti školovonje u privatnom koledžu.

Životiću, Fići i meni preti takođe opasnost da nam sinove pozovu u vojsku.

Povodom hapšenja i upućivanja na front Nenada Čanka, Vojvodinom se širi represija protiv svih koji nisu za mobilizaciju i dobrovljan odlazak na front.

U Beogradu takođe.

Razbijene su prostorije Reformskih snaga Srbije, kao i prostorije Mirovnog pokreta.

Šešelj, Bokan i drugi, a sada već i mnogi iz Socijalističke partije, svakodnevno otvoreno prete.

U takvoj situaciji, sigurno ne bismo mogli okupiti ni polovinu ljudi koji su pristupili našem Nezavisnom udruženju; verovatno ćemo biti prisiljeni da odložimo Skupštinu, da ne bismo direktno izazivali razbijačke, u stvari nacifašističke grupe koje prete da će svaki sastanak razbiti a okupljene razjuriti ili prebiti.

Osnivački odbor mora raditi i dalje i sastanak je predviđen za iduću subotu u sporednim prostorijama pozorišta „Duško Radović“.

Tu će biti pozvan i Rade, da detaljnije obrazloži svoju koncepciju Nove akademije ili Kulturne obnove Srbije, kako neki članovi predlažu.

Beograd, 19.11.1991.

Sastanak sa Slobodanom Blagojevićem kod Radeta u stanu.

Rade i Slobodan se ne poznaju lično; ali se poznaju po tekstovima koje su objavili. Slobodan je čitao Radetovu Filozofiju palanke još kao mladić, a Rade se – u svome sarajevskom periodu – raspitivao o mladom piscu Blagojeviću. Čak je, za III program Radio Beograda, napisao komentar povodom jednog Blagojevićevog teksta.

Rade prilazi polici sa knjigama i vadi nekoliko svezaka, broširano povezanih, svojih komentara za III program, „koje mi je povezao i poklonio pokojni Aleksandar Acković, glavni urednik III programa“. U jednoj sveščici pronalazi taj davni tekst o Blagojeviću. „Fotokopiraću ga i daću vam, bez brige!“ kaže Rade pošto se Slobodan raspituje kako bi došao do tog komentara.

(U tim broširanim sveskama su i dva komentara mojih proznih knjiga – Elemenata i Senzacija).

Razgovaramo o starim sarajevskim i novim beogradskim temama. Počeli smo sa Oskarom Davičom a završavamo sa Vojislavom Šešeljem, za koga je još onda Hamdija Pozderac, kada smo ga mi u Udruženju književnika branili, rekao, vrlo kategorično: „To ti je, brate, čist četnik!“ – i ispostavilo se da je ta ocena, tada tobož preterana, zapravo sasvim tačna.

Blagojević je u svojim stavovima očtiji i neumoljiviji nego što sam pretpostavljao, a Radeta to impresionira. Vidljivo je to bilo još iz njegovih tekstova, na primer: Patrijarhalci, ali u razgovoru su, prirodno, stvari još otvorenije.

Slobodan Blagojević nastavlja ono što je Rade utemeljio u Filozogiji palanke i Biću i jeziku, na primerima savremenih pisaca, o kojima Rade nije govorio. Ali on se ne zadržava samo na piscima i pesnicima, već lepezu širi čak do aktuelnih političara.

Po svemu sudeći on će biti nastavljač one kritičke linije u našoj književnosti i kulturi koja je uvek bila snažna ravnoteža tradicionalizmu i sveukupnoj patrijarhalnosti.

A onda – Nova akademija.

Sve što je dosad rečeno stoji i prihvata se. I potvrđuje sa raznih strana.

Postoji, međutim, opasnost da sve ostane nerealizovano, samo na zamislima i planovima. Najveći problem su – finansije. Ne samo što su one potrebne za organizaciju, već mnogo važnije: za naše publikacije – brošure, almanahe, knjige. Neke kulturne rubrike možemo da osvojimo, ali to nije dovoljno; potrebni su sponzori, dodatna sredstva.

Blagojević dodaje: „Mogli bismo i jedan broj časopisa Delo koji ja sada uređujem, posvetiti temi Srpski fašizam od njegovih začetaka do danas“.

Rade prihvata da dođe u subotu na sastanak Osnivačkog odbora i podrobnije izloži svoju koncepciju Nove akademije kojoj bi pristao da stane na čelo.

Sastanak Odbora će se održati u Ivankovačkoj 13.

Beograd, 23.11.1991.

Sastanak Nezavisnih pisaca u sali za probe pozorišta „Duško Radović“ – među kostimima, maskama i krojačkim lutkama.

„Ovo je pravo mesto“, kaže mi Rade ulazeći.

(Advokat u Ivankovačkoj 13 otkazao nam je svoj salon kao mesto našeg sastajališta. Fića misli „da se uplašio“.)

Pored Vidosava koji je sa familijom otičao u Grčku, na odlazak je bio prisiljen i Stojan Cerović koji je otputovao u Pariz.

Svi ostali članovi Osnivačkog odbora su na okupu. Sastanak vodi Fića kao privremeni predsednik Odbora.

Rade obrazlaže, sažeto ali jasno, ideju – Nove akademije.

Osnovna teza: Kulturu i umetnost su preplavili „narodnjaci“, „patrijarhalci“, „klerikalci“ i gorštački primitivci, oni su je degradirali i samim tim ugrozili, u celini doveli u pitanje, a povrh svega su je podvrgli i dnevno-političkim potrebama, pa je tim pre neophodno tome podređivanju i ponižavanju kulture suprotstaviti se, na osnovu istinitih i preciznih činjenica, koje će je vratiti svojoj svrsi – afirmaciji svega vrednog i značajnog na prostoru Srbije.

Fića kaže da ljudi usvajaju osnovne principe (ljudi sa onog spiska od preko sto članova), ali najviše stavljaju primedbe na prisustvo Bogdana Bogdanovića na toj listi. Neki odustaju iz posebnih razloga (Gojko Tešić je zamolio da ga izbrišemo sa spiska, jer se plaši da će mu vlasti uskratiti pasoš, a treba da putuje u Pariz).

Svi smo rekli po neku reč. Oseća se da mlađi imaju više snage, odlučnosti i da im, čak, čitava zamisao i više znači. Što je svakako prirodno. Ali svi prihvataju načela Nove akademije.

Postoje međutim i razlike u pogledu tempa rada i akcija organizacije.

Rade insistira na tome da se radi bez žurbe, dok neki žele da rad ubrzaju. Neki se opet vraćaju na potrebu i političkog suprotstavljanja „fašizmu koji nesmetano narasta“ (Đorđe Lebović).

Materijalna osnova ne postoji i ona dovodi u pitanje ne samo čitavu zamisao već i mogućnost da se organizuje i sama skupština.

Iznosim sledeći predlog: Ako za sada nemamo sredstava za pokretanje produkcije (štampanje brošura, knjiga i drugih publikacija), možemo bar da napišemo programski tekst, neku DEKLARACIJU, ili čak ANTIMEMORANDUM, u kome bismo izložili osnovne zamisli – kulturne obnove Srbije, nasuprot ovoj degradirajućoj situaciji u kojoj jesmo.

Svaki pojedini segment toga šireg teksta bi pisala manja grupa najpozvanijih stručnjaka, naučnika i estetičara, a skup tih sažetaka (od 5-6 strana) predstavljao bi programski tekst kulturne obnove Srbije.

Da je to realno, vidi se po tome što već sada, na raznim mestima i u različitom obimu, takvih tekstova ima, i po nekoliko na istu temu, i samo je problem da se čitav taj već postojeći potencijal – objedini.

To bi bio, posle dužeg vremena, novi pokušaj da se moderna srpska misao i umetnost objedine, tako da to više ne budu samo usamljeni individualci, već i objedinjena celina.

Ovoj ideji ponovo se suprotstavlja izvestan broj članova, tražeći aktivizam, svakodnevnu borbu, koja podrazumeva i politički momenat.

Ostajemo dakle na dve koncepcije. Nadamo se da će se stvari iskristalisati do idućeg sastanka.

Beograd, 24.11.1991.

U „Borbi“ Slobodan Blagojević piše: „Srpstvo je, kao „vizantijstvo“, kada je i koliko je to, u ovom smislu domicilno. Kaže jedan srpski „kulturni radnik“, jadajući se oko izgubljene međunarodne parnice (u pitanju je slikarski legat : „Da je bilo po pravdi, a ne po zakonu, ne bismo to sigurno dobili“. Tu je sažeta suština srpske jurisprudencije: Pravda, a ne zakon! Podrazumjeva se da se Pravda i zakon ne mogu uskladiti. Zakon građanskog društva se odbacuje, a ustanovljava se načelo Pravde (kao neke bestjelesne persone). Kakvo je onda društvo koje je utemeljeno na načelu Pravde, a ne Zakona? Neću filozofirati: Osvrnite se oko sebe i pogledajte! Eto, tako je“.

Beograd, 05.12.1991.

U subotu, 30. novembra, nisam mogao prisustvovati sastanku Nezavisnih pisaca, jer sam se razboleo. Jaka prehlada. Fića je molio da dođem, Rade takođe, ali ništa nije vredelo.

Temperatura.

U ponedeljak, 2. decembra javio se Fića. Odlučili su da napišu pismo i da se obrate 50-orici pisaca, pozivajući ih na sastanak, kako bi se kolektivno dogovorili šta dalje da činimo: za koju koncepciju da se odlučimo i koju formu da uzmemo.

Pismo će skicirati Nebojša Popov.

Beograd, 09.12.1991.

Ni ove subote, kao i prethodne, nisam mogao prisustvovati sastanku nezavisnih pisaca. Ali želeo bih da zapišem nešto što se desilo predprošlog sastanka.

Pitali smo se, u jednom trenutku, o smislu čitave naše akcije, s obzirom da nismo u stanju ništa da preduzmemo (u organizacionom smislu). Imamo ideja, napretek, upravo je na tom sastanku došlo do prave eksplozije ideja, a nemamo, bukvalno – ni prebijene pare. Ne možemo da pošaljemo nijedno pismo a kamoli da sazovemo Skupštinu ili izdamo neku publikaciju.

Tražimo način kako da opstanemo, i da delujemo, iako nemamo nikakvih sredstava. I sastanke držimo zahvaljujući predusretljivosti pozorišta „Duško Radović“, u njihovoj garderobi, kao da smo neka gostujuća trupa.

Hoćemo li se pretvoriti u debatni klub; hoćemo li se svesti na objavljivanje deklaracija, protesta, izjava?

Na sve te dileme, u našoj tihoj bespomoćnosti, javlja se dramski pisac Nenad Prokić i kaže: „Ne znam kako vi, ali što se mene tiče, sami ovi sastanci, ovo naše okupljanje i razgovori, u potpunosti me ispunjavaju! I da nema ničeg drugog, osim ovog našeg viđanja, za mene ove subote ostaju nezaboravni doživljaji“.

Posle sastanka malo sam razgovarao s njim. Kaže mi da ne stanuje u Beogradu, već u nekoj kući na Fruškoj gori, i jedva čeka subotu da dođe na naš sastanak. Ništa mu nije teško, ta dva sata su za njega – svečanost!

Mene je to dirnulo; najednom mi je povratilo veru, i snagu, da nastavimo. Neko rešenje ćemo naći. Važno je da smo na okupu, da postoji jedna grupa, snažna, koja se sada u mukama konstituiše – da bi se suprotstavila nazadnjaštvu u umetnosti i kulturi.

Iznenadio me je i Slobodan Blagojević svojom odlučnošću i određenošću, jasnoćom. On bi mogao biti mladi stožer grupe.

Moju pažnju je privukao i Dragan Velikić. Kaže da me prati u mojim romanima. I ja sam čuo za njega i ponešto pročitao uglavnom po časopisima. Sada se i upoznajemo. Deluje odlučno, moderno i inteligentno. Ali ima i neku čudesnu toplinu koja se prepoznaje kod momaka odraslih na moru. On je rodom iz Pule i to su karakterne crte. U glasu, ophođenju i nekoj urođenoj finoći.

Beograd, 11.12.1991.

Ozdravio; ili mi se bar čini da se bolje osećam.

Razgovarao sa Fićom na Televiziji. Priča mi o prethodnom sastanku Nezavisnih pisaca i svome susretu sa Radetom, pre toga.

Nebojša Popov napisao je jedno pismo koje je trebalo da bude upućeno svim dosadašnjim članovima, sa pozivom na konsultativni sastanak. Pismo nije prihvaćeno jer je opširno i „frazersko“.

Odlučeno da Slobodan Blagojević napiše DEKLARACIJU koju će svi koji je odobre potpisati.

Fićin susret sa Radetom u Radetovom stanu. Dve stvari izdvaja.

Prvo, začudilo ga je što je predložio da u Nezavisne primimo – Stipe Šuvara i Gorana Babića. To su dvojica Hrvata koja su se suprotstavila Tuđmanu, ali su obojica u Novom narodnom frontu, koji je pod prismotrom Saveza komunista, a Babić je čak i član toga pokreta, koji je u stvari „armijska partija van partije“. To je za nas, razume se, neprihvatljivo. Čudio se da to Rade ne opaža; ili on ima drukčiji pogled – zanemarljiv odnos – prema pripadnosti pojedinaca nekim partijama, dok mu je važno samo ono „antimemorandumsko“ opredeljenje još od početka.

Drugo što ga je začudilo bilo je Radetovo osećanje da ga „Milošević čeka na zicer“, pa da onda povede hajku na njega. On je imao jedan ozbiljan sudar sa Miloševićem oko Makedonije, i od tada su se odnosi zategli. Sada ga on, tobož, čeka da krene u akciju pa da onda javno počne da ga proganja. Fići to izgleda u najmanju ruku preterano, ako ne i „paranoično“.

U prilog Radetove „paranoičnosti“ iznosi još jedan detalj. Kada su seli u kola (Radetova) da bi pošli u grad, Rade mu je skrenuo pažnju na dvojicu tipova koji su stajali kod kola preko puta. „Ti me prate!“, rekao mu je Rade. Fića je odmerio tu dvojicu i zaključio da ama baš nikakve veze nemaju sa „špijuniranjem“ i da su se ubrzo mirno udaljili.

Kažem Fići kako je i mene Rade upozorio da ne spominjem preko telefona ništa u vezi sa Pavlom i vojskom, jer, u to je uveren, „prisluškuju“.To sam već sam ocenio kao – paranoično i odbacio. „Ako moj telefon prisluškuju, onda su oni stvarno slabi!“, odgovorio sam.

Tek, izgleda kao da se Rade lagano povlači iz čitave stvari. Ostaje uz nas, podržava nas, ali se povlači.

Fićin i moj zaključak: boji se, uplašio se, pati od paranoičnog straha. A tu je i Kaćin uticaj.

Ja sam, potajno, i sam mislio da će sa Radetom doći otprilike na to. Pri tom, ni za sebe ne mogu da kažem da se takođe povremeno ne upitam: Zar baš moram? – najviše iz straha za Pavla, da ga ne pozovu u vojsku, iz osvete. Ja se za sebe ne plašim. Ali zbog njega – da; možda bih čak želeo da se i ja povučem. Ipak – ostajem.

Represivne mere, posebno pretnje fašistoidnih grupa, sve su nas uplašile. Ali nisu samo fašisti posredi, tu je i JNA, tu i SPS – nimalo manje militantni. A tu su i – nacionalisti, svih vrsta i boja.

Beograd, 14.12.1991.

Sastanak Nezavisnih pisaca u Studentskom kulturnom centru, u 12 časova.

Mirko Kovač je otišao u Rovinj. Prodao je stan na Medakoviću; hoće nešto da kupi u Rovinju, a kasnije i Beogradu, eventualno potkrovlje u kući Dese Trevezan, u Palmotićevoj ulici.

Sklonio se, naime, zbog sve žešćih pretnji izrečenih na njegovu adresu. Pomalo strah, pomalo potreba, pomalo bolja kombinacija. Najvažnije je da završi roman, koji ovde nije u stanju da piše, odnosno da stvar suviše ne zapusti.

„Od kad je JNA ušla u Sloveniju nisam ni retka napisao!“, kaže.

Slobodan Blagojević je pročitao tekst koji je napisao na tri stranice, kao neku vrstu načelnog teksta Nezavisnih. Imam utisak da su svi prisutni bili impresionirani. Tekst je snažan, oštar i sadržajan.

Rebarbarizacija ili barbarizacija, osnovna je dijagnoza našeg, sadašnjeg, srpskog društva, dakle njegova krajnja zatvorenost, okrenutost mitskoj svesti uz agresivnost (barbarizam) prema svemu „tuđem“ i ratnički duh (i praksa) prema svemu što oni smatraju „našom svetom zemljom“. Osuđuje se „ološ“, koji je zacario na svim nivoima.

Tekst je esejistički, moralistički, i kao takav nema nedostataka, ali kao neka vrsta programskog teksta, morao bi pretrpeti preradu i dopunu (naročito u odeljku – šta mi to hoćemo, na šta se pozitivno oslanjamo). I u dramaturškom pogledu ga treba srediti.

Za sledeću subotu tekst će pokušati da doradi Stojan Cerović, a na kraju ćemo ga Fića i ja definitivno uobličiti.

Tekst bi trebalo da bude gotov do Nove godine, da bismo u sledećoj istupili sa njim kao svojom DEKLARACIJOM 92, ili pod nekim drugim naslovom – SRBIJA NA NULTOJ TAČKI, recimo – koji bi potom potpisali svi koji nam pristupaju.

Iako okrnjeni, dakle, nastavljamo rad.

Beograd, 21.12.1991.

Sastanak Nezavisnih pisaca u Studentskom kulturnom centru (12 č).

Rasmatran tekst koji je načinio Stojan Cerović na osnovu teksta Slobodana Blagojevića.

Tekst isključivo govori o ratu i miru. To smo Fića i ja zapazili još u četvrtak kada je Stojan tekst doneo Fići. Nedostaje ono što je za nas specifično; ovaj tekst bi mogao odlično poslužiti Životiću za njegov Mirotvorni pokret.

Fića je sročio nov tekst koji akcenat stavlja na kulturnu oblast, koja, zapravo, jedina nije pokrivena; u kojoj nema kritike a gde se svaki dan rade sve gore stvari. U tekstu nedostaje nešto slikovito, što bi odmah asociralo na bitan problem. Neki primeri. Preuzimam da to pokušam da napišem.

Kod kuće sam to i napisao. Mislim da bi bila dobra dopuna.

Danas čitamo prvo Cerovićevu preradu, zatim Fićin tekst i na kraju čitam ja svoju dopunu. Pored nas, i Jelica Zupanc ima svoj tekst.

Posle diskusije, koja otkriva različita mišljenja, saglašavamo se da Cerović ponovo uzme sve tekstove i za idući put načini novi tekst koji ćemo, verujem, usvojiti kao jedan načelan tekst pod nazivom – POVELJA 92.

Đoka Lebović kaže, na moju primedbu da smo malo čitavu stvar odužili. „Radimo mudro, i lukavo!“

Lukavo?! – čudim se.

U svakom slučaju dobro je što ne radimo – brzopleto. Rekao bih da radimo zrelo i valjda zato malo sporo.

Beograd, 29.12.1991.

Juče je održan sastanak Nezavisnih pisaca u Kulturnom centru; nisam bio prisutan jer se zdravstveno ne osećam dobro.

Fića mi danas javlja da „opet nismo ništa učinili“. Došlo je, zapravo do razlaza. To smo znali već prošle ili pretprošle subote.

Na jednoj strani su se opet javili „aktivisti“ a na drugoj „fundamentalisti“, uslovno rečeno. To jest: delimo se na one koji su posvećeni svakodnevnom reagovanju, sa jakim političkim akcentom, i one druge, nas nekolicinu, (Fića, Slobodan, Nenad…), koji bismo želeli da načinimo jednu čvršću platformu, čije bi se trajanje produžilo i posle rata. Prvi su pretežno „novinarske“ prirode (Stojan, Bale, Zupanc, pa i Životić), koji bi najvše voleli da mi uđemo neposredno u svaku bitku i u tom smislu uvek „aktualizuju“ naš program ili načela, ovoga puta POVELJU 92.

Nema smisla dalje nastavljati zajednički, jer iz subote u subotu opažamo kako se stvar sve više podvaja.

U međuvremenu, kaže mi Fića, Baletić i Stojan će ipak pokušati da načine, za iduću subotu, tekst koji bi, možda, bio poslednji pokušaj da se ne raziđemo, mada je po mome mišljenju razlaz neminovan, jer je besmisleno ovako se dalje mrcvariti.

Fića mi kaže da je Slobodan čitavo vreme, dva sata, na sastanku ćutao. Nije progovorio ni reč. A na izlazu, kada je Fića napomenuo da ovako više ne ide, on se saglasio.

Udruženje nezavisnih pisaca Jugoslavije, bi, prema prvobitnim zamislima, trebalo da bude organizovano, pre svega, kao esnafsko. Bavilo bi se regulisanjem statusa, autorskim pravima, honorarima itd, ali svakako ne bi moglo biti politički neutralno.

„Osnivanje ovog udruženja se može posmatrati i kao politički čin“, kaže David Albahari, „jer je od politike teško pobeći. Moj ideal je potpuno oslobođenje od politike i mislim da bi ovo udruženje moglo delovati u tom pravcu, oslobođenju prostora za umetničko, nezavisno delovanje“.

Beograd, 03.01.1992.

Odustajemo od široke asocijacije pisaca, umetnika i intelektualaca i opredeljujemo se, ponovo, samo za – pisce. Vraćamo se, na nov način, staroj ideji, o nezavisnim piscima.

Ne treba nam više nikakav aktuelan načelni tekst oko koga ćemo se okupiti, pogotovo što nikako, u više navrata, nismo mogli da ga sastavimo, iz prostog razloga što nećemo da bude isuviše aktuelan, da stalno govori protiv rata, na primer, već jedan trajniji tekst koji će nam poslužiti za duže vreme, kao osnova našeg rada, kao naše „vjeruju“.

To je POVELJA 92.

Pokušavam da skiciram taj tekst, da mu dam jedno koncepcijsko utemeljenje.

Napisao sam osnovna načela na četiri kucane stranice, koje treba da budu dopunjena Fićinim tekstom na temu „filozofije palanke“, da bi taj načelni tekst bio polazište svih naših stavova, a oni su – protiv filozofije palanke i protiv barbarogenija u čitavoj našoj duhovnoj sferi.

Da u POVELJI bude i ono što hoćemo, za šta se zalažemo, a ne samo ono što nećemo i odbacujemo.

Beograd, 18.01.1992.

Sastanak za usvajanje POVELJE 92 nije održan ni do danas, iako smo pokušali da ga zakažemo dva puta. Pored Fiće i mene na sastanak je trebalo da dođu Blagojević, Prokić i Velikić, koga smo, zbog njegovih tekstova u „Vremenu“ naknadno uvrstili u „jezgro“.

Na prvi sastanak nije mogao da dođe Blagojević – bolestan – pa smo sastanak odložili za nekoliko dana. Blagojević se međutim nije javljao; moj utisak je da ne želi više da se angažuje ni u širem ni u užem sastavu Nezavisnih pisaca. Verovatno mu se smučilo naše beskrajno odugovlačenje. Velikić se javljao ali sastanak je još bio neizvestan…

Tako je i taj, možda poslednji pokušaj da rasmotrimo POVELJU 92, propao.

Ne znam da li će se uopšte održati.

U međuvremenu, širi skup grupe pisaca odlučuje da za nedelju sazove Skupštinu i izabere predsedništvo i odbore.

(U tzv. širi skup uključuju se pored pisaca i filozofa – sociolozi, dramski pisci, novinari, ekonomisti, političari – bivši, i mlađi, iz opozicije.)

Inicijativu su sad preuzeli Miladin Životić, Ivan Čolović, Đorđe Lebović, Stojan Cerović i uopšte tzv. „aktivisti“.

Na Skupštinu će biti pozvani i svi pisci koji su dali svoj pristanak ranije i novoprispeli, (ukupno oko 150), a skupština će se održati u Studentskom kulturnom centru.

Prema tome: šira koncepcija je posle nekoliko meseci diskutovanja pobedila, ali je ostavljena mogućnost da u okviru ove šire asocijacije, možemo osnovati i užu, na osnovu POVELJE 92.

Ne znam da li ću ići na tu skupštinu u nedelju. A ne znam ni da li će na nju doći i oni najpozvaniji, stariji (Rade Konstantinović) i mlađi (Slobodan Blagojević), pisci.

Žao mi je što takozvanu POVELJU 92 niko osim mene i Fiće nije imao priliku da prokomentariše. A još više što je nismo usvojili kao osnovni dokument za okupljanje Nezavisnih pisaca.

Beograd, 26.01.1992.

Posle višemesečnih dogovaranja, konačno je održana skupština Nezavisnih pisaca i intelektualaca Srbije u Studentskom kulturnom centru. Premda smo uputili samo oko stotinu pozivnica na adresu potencijalnih članova, na skupštinu su došli i mnogi nepozvani prijatelji, ali i mnogi nepoznati, koji su o Skupštini bili obavešteni preko štampe.

Takoreći na minut pre nego što je skupština trebalo da počne, neočekivano je sve došlo u pitanje, jer se ispostavilo da nigde nema ključa od glavne sale SKC-a, a da u samoj Sali uopšte nema stolica, iako se one obično tamo nalaze. (Posredi je, po svoj prilici, bila namerna nemarnost.) Osim toga, glavni organizator SK centra nije došao u zakazano vreme, a bilo je neizvesno da li će se uopšte pojaviti, iako smo se prethodnog dana o svemu precizno dogovorili. (Da li je to bila direktiva neke „VIŠE SILE“? Nismo imali vremena da sada razmišljamo o tome. U masi ljudi najviše je bilo mladih, studenata, i zar da nas baš sada „izda“ Studentski kulturni centar.)

„Bez obzira na sve“, rekao sam, „skupštinu danas moramo održati! Makar i na otvorenom! Ako prisutni budu prisiljeni da stoje, obavićemo samo konstituisanje, usvojiti statut i program rada i skupštinu završiti bez diskusije!“

Na kraju smo odlučili da skupštinu održimo u maloj sali na spratu, gde inače radi Studentska pozorišna sekcija, (pod rukovodstvom mladog reditelja V.S.) i u kojoj je bilo oko pedeset stolica.

Zauzimamo mesto na podijumu male pozornice. Lebović mi dobacuje: „Pa, počni, režiraj, prijatelju! I ovo će kanda ostati za istoriju!“ (verovatno aludirajući na Godoa i moju režija od pre tridesetšest godina).

Miladin Životić je preuzeo ulogu predsedavajućeg, a za stolom na podijumu su još sedeli: Rade Konstantinović, Ivan Čolović, Đorđe Lebović, Fića (Filip David), i ja. Uz nas, malo po strani: Nenad Prokić i Zupanc, a u prvom redu ispred podijuma: Stojan Cerović, Aljoša Mimica i Obrad Savić.

U sali veoma mnogo poznatih ličnosti, pored ostalih i „liberali“: Latinka Perović i Mirko Tepavac.

Gužva se međutim iz trenutka u trenutak povećavala i prosto je bilo nemoguće početi rad. Oko pedeset pozvanih, i uglavnom starijih, sedelo je, dok su svi ostali stajali naokolo. Vera (Vera Blagojević, supruga Pavla U. pr.red.) se stiskala sa desetinom svojih vernih drugarica i jedva dišu. Vidim Jelenu Vlajković, dok mi osmehnuta maše, Mirjanu Stefanović, Ljilju Đurđić, Mirjanu Obretković i Stašu Babić i druga ozarena lica. Hlade se novinama; temperatura ljudskih tela se povećava…

Uz njih su mladi, pre svih studenti Jelene Vlajković, valjda ceo Odsek psihologije sa Filozofskog, Životićevi studenti, zatim Pavle (Pavle Popović, sin Pavla Ugrinova, pr.red.) i njegovi drugovi sa Arheologije, i momci iz kraja (u magnovenju verujući da ćemo našim istupanjem rasterati „pozivare“ koji ih noćima jure i love kao zveri. Ti mračni „aktivisti“ čiji je cilj da ih odvoje od njihovih studija i devojaka, i na silu odvedu u haos i mrak zahuktalog rata).

Vera nekako nalazi jednu stolicu i dodaje Kaći (Kaća Samardžić, supruga Radomira K. pr.red.), koja seda, u elegantnom kostimu, sa svežom frizurom, a zatim mi upućuje oštre poglede, podiže ispružen kažiprst i sa osmehom mi „preti“, verovatno zabrinuta za Radetova istupanja u „nemilom vremenu“.

Dvokrilna vrata su bila širom otvorena a ulaz bukvalno zakrčen. U hodniku iza vrata na strmom stepeništu guralo se bar još pedeset ljudi koji nisu mogli da uđu.

Kamermani (njih 5, 6) su se ipak nekako provukli i upalili reflektore, počeli snimati a mnoštvo mikrofona se našlo ispred nas.

Životić je najzad otvorio Skupštinu i pročitao uvodni tekst, u kome je pored ostalog rakao: „Težnji vlasti, da u ime tobožnjeg nacionalnog interesa, svojoj kratkovidoj i pogubnoj politici podredi naučne i kulturne ustanove, univerzitete i javna glasila, a posebno televiziju, potrebno je suprotstaviti jedan oblik okupljanja koji će intelektualcima omogućiti da odbrane ne samo svoje pravo na nezavistan stvaralački rad, već temeljne demokratske vrednosti“.

Zatim je Filip David pročitao Program nezavisnih pisaca i intelektualaca, i dodao „da se ideja o Udruženju nezavisnih pisaca i intelektualaca razvila iz prethodno stvorenog Udruženja nezavisnih pisaca“. Nenad Prokić je pročitao – Statut.

Kako je većina ljudi stajala i prosto se gušila od stiske, nije imalo smisla da otvaramo širu diskusiju, već smo uvodne tekstove i dokumenta usvojili aklamacijom.

Na kraju je Životić dao reč Radomiru Konstantinoviću, koji je, ponesen svojim emocijama, kakav je neretko bio u javnim nastupima, pored ostalog rekao: „Dok se komadaju ljudska tela niko nema pravo da se ponaša kao uvređena gospođica. Mi smo pozvani da na to odgovorimo, i mi ćemo se tom pozivu odazvati.“

Izabrana Uprava je ostala u sali da na svome prvom sastanku izabere predsednika, dva potpredsednika i sekretara, i port-parola.

Izražavajući opštu želju svih prisutnih, privoleli smo Radeta da prihvati ulogu Predsednika, što je on prihvatio.

Novi naziv Udruženja nezavisnih pisaca i intelektualaca glasi – BEOGRADSKI KRUG.

Beograd, 26.01.1992.

Posle završetka Skupštine, Miša Stambolić (direktor „Nolita“) je pozvao Radeta i mene – kao naš izdavač i učesnik skupštine – na ručak kod „Dušanovog grada“, na pečenu jagnjetinu.

Miša nam uzbuđeno kaže: „Meni je čast što sam danas bio ovde! I što sam uopšte među ovim ljudima“.

Što se Radetovog izbora za predsednika tiče, dodaje, kao u šali, „s njim neće biti nimalo lako!“

Svako od nas sigurno ima i neki svoj lični motiv pored onoga opšteg koji svi prihvatamo. Radetov i moj cilj je jasan – želimo da napišemo a Beogradski krug odobri – ozbiljan programski tekst koji bi trebalo da predstavlja nacionalni program, ako ne svih a ono onih koji hoće modernu, liberalnu, humanističku – „evropsku Srbiju“.

Tekst, od 20-30 strana, treba da nosi naziv Druga Srbija

To nije, međutim, samo Radetov i moj cilj, već i većine članova, ako ne i svih, ovoga Upravnog odbora i verujemo, većine našeg članstva, pa i velikog broja intelektualaca Srbije.

Naravno da to nije lako; nije lako sastaviti i napisati taj tekst. Tu ćemo angažovati najbolje ljude za svaku posebnu oblast.

To mora uspeti. Ako to ne učinimo, ili to ne uspe, čitava naša dugogodišnja borba protiv nacionalizma, vrlo intenzivna, čak od početka sedamdesetih, ostaće jalova, neostvarena, zapravo promašena.

Po sredi je jedan istorijski zadatak; posredi je jedan istorijski akt. Mi smo toga svesni. Mi moramo Srbiju vratiti iz neistorije u istoriju, iz barbarstva u civilizaciju, iz krvi u humanost…

Ručak „Kod Dušanovog grada“.

Pečene jagnjetine nije bilo, ali smo naručili izvrsnu kuvanu teletinu, uz crno i belo vino.

Malo smo se napili; to podstiče, pored ostalog i vizije. Miša, inače oprezan, skeptičan, pa i ciničan, smatra da imamo veliku šansu koju ne smemo ispustiti. Smatra – valjda sudeći po sebi – da naša akcija ohrabruje sve one koji se još ne usuđuju da se izjasne, suprotstave, pobune. Naročito – novinare! I sve druge, posebno zbunjenu omladinu.

S druge strane, napominje, u jednom momentu, da je „Nolit“ finansijski propao. Ne zna kako će biti sa štampanjem knjiga. O honorarima nema ni govora. Prosto preživljavaju…

Zatim, neizbežno – nešto o piscima.

Što se „Nolita“ tiče, Miša kaže da je Vasko sa neverovatnom istrajnošću sprovodio „liniju“ Partije, partijsko „čistunstvo“, i često odbijao da primi sasvim dobre rukopise, kao što je bio roman „Kako upokojiti vampira“ od Pekića, a bio je i protiv štampanja „Upotrebe čoveka“ Aleksandra Tišme, zbog slobodne interpretacije lika Jevrejke Vere Kroner. Itd…

„Ćorava kutija“ Petra Lukovića, u „Vremenu“ – čista je satirična literatura.

Kao što je i novinarstvo Stojana Cerovića takođe na literarnom nivou.

Slobodan Blagojević je napisao novu Filozofiju palanke pod nazivom – Patrijarhalci.

Beograd,15.02.1992.

Sastanak Upravnog odbora „Beogradskog kruga“ u SKC-u.

Skoro svi na okupu. Razgovaramo o žestokim reakcijama sa „druge strane“ na osnivanje „Beogradskog kruga“ i najavu njegovih akcija.

Pokušavaju da nas u startu kompromituju, najsmešnijim „argumentima“ – kao što je tvrdnja da „obnavljamo staljinizam“!

Još smešniji su, čak bedni, zapravo vulgarni, oni koji nas napadaju, besno, bezobzirno. Kao, na primer, filozof Ljuba Tadić, verovatno još uvek portparol Dobrice Ćosića i grupe oko njega.

Slobodan Selenić je uvek spreman da nekog napadne, makar samo da okrzne kao ovoga puta nas, jer ga nismo pozvali, zaboravljajući da prethodno jednom treba da se opredeli. On je tipičan intelektualac koji bi da se ponaša „slobodoumno“, a nikako da se otkači od nacionalizma i nacionalista. Uvek je nekim svojim delom „u prizemlju“, a često je veoma – banalan!

Vasko Ivanović je napao Vidosava zbog izjave o „gorštacima“, „montanjarima“, „dođošima“, kojih mu je dosta, jer se od njih ne može disati. (Ovo se indirektno odnosi na moje primedbe na „gorštake“).

I još neki novinari su uključeni u napade, na primer (začudo!) Bogdan Tirnanić (u sarajevskim novinama), Mirjana Mojsilović i drugi, valjda im je krivo što ih mi nismo svrstali među „intelektualce“, jer sami sebe takvima smatraju, čak vrhunskim!

Pisac Miroslav Toholj napao je mene, Mirjanu Miočinović i Ivana Čolovića, nazvavši nas „časnim ljudima“, pa se čudi otkud mi u Beogradskom krugu.

Međutim, najžešći napadi su na Radeta, što nije slučajno, već čak usaglašeno. Posle Ljube Tadića (filozofa), koji je rekao da je Konstantinovića Beogradski krug izvukao „ispod pepela“, Rade nam je uzvratio – „misli, valjda, ispod pepela Vukovara“; onda je došao napad Danila Baste, u celini posvećen pokušaju kompromitacije Radeta. Basta ga perfidno diskvalifikuje zbog toga što je posle Titove smrti govorio o Brozu u pozitivnom svetlu na III programu Radio Beograda. Rade na ovaj napad nema nameru da odgovori, i – pošto je predsednik Kruga – postavlja pitanje poverenja zbog svih ovih kritika.

To je bila prva tačka dnevnog reda današnjeg sastanka.

Ja, Milica (Nikolić), pa i Fića (Filip David) napisali smo čak kratke odgovore za javnost u vezi te kampanje u štampi, koja traje već treću nedelju – a o Televiziji da i ne govorimo, jer su po svojoj naci-boljševičkoj orijentaciji poznati. Tako su Dmitrić i Milka Štula izrekli najgore prljavštine na račun Kruga, optužujući nas čak za saradnju sa „Tuđmanom“.

Upravni odbor, međutim, odbacuje svako objašnjenje za javnost, ništa se neće odgovoriti u ima Kruga, dok individualno svako to može, a Radetu se daje puno, jednoglasno, poverenje da i dalje ostane na čelu Kruga.

Životić i Fića mi kažu da je moj tekst, iako kratak, vrlo dobar, jer na jednostavan, razumljiv i miran način još jednom razmatra suštinu našeg okupljanja i naše namere. Treba da ga objavim pod svojim imenom.

Sve naše ostale namere su skoncentrisane pre svega oko objavljivanja knjige pod nazivom Druga Srbija, koja treba da se pojavi za dva meseca i bude neka vrsta oštrog odgovora nacionalizmu, koji je sada već obuhvatio sve slojeve našeg društva a u praksi sve oko sebe opustošio, pretvorivši naš život u – barbarstvo.

Na tome ćemo insistirati.

Beograd,19.02.1992.

Sastanak redakcijskog odbora knjige Druga Srbija kod Radeta u stanu.

Prisutni: M. Životić, A. Mimica, Sl. Blagojević, F. David, Rade i ja. Izostao Stojan Cerović (učestvuje u duelu sa Selićem na „Studiju Politika“) Razgovor o – Drugoj Srbiji.

Dogovaramo se da tekst ima tri ili četiri celine. Uvodni deo (koji će napisati Milica Nikolić), društveno-politički (koji će napisati Miladin Životić) i kulturni (Slobodan Blagojević).

Pitamo se: da li je potreban i poseban kritički osvrt na ekonomsko-političke probleme. Za sada odustajemo.

To bi bio Prvi deo knjige koju bismo, negde do 1. maja, izdali pod naslovom Beogradski krug.

Drugi deo knjige bi bio sastavljen od individualnih tekstova. Izneo sam stav da treba da se pretežno opredelimo za mlađe, nedovoljno poznate, ali visoko obrazovane, koji bi dali kratke, kritičke prikaze stanja iz svojih oblasti.

Svi su saglasni sa tim stavom.

Videćemo da li će to moći da se i izvede, jer u nabrajanju tih mlađih zapali smo u teškoće, zato što ih ne znamo.

To je jedan krupan problem: jer ako nema dovoljno mladih i obrazovanih momaka, mi ćemo opet spasti na poznata i istrošena imena, i to će biti, po meni, naš promašaj.

Treba da se vidi jedna nova intelektualna elita Srbije, koja će biti njena savest u budućnosti. I da se vidi taj kontrast između modernih mladih ljudi i mešanog patrjarhalno-konzervativnog sastava protivničke strane.

Diskusija: okosnica u tome i svim ostalim tekstovima treba da bude kritika nacionalizma, i nacionalista, čiji pogledi i istupi vode ratu i zločinima…

Osnovni stav moga teksta: Nesposobnost za reformu, bila je i ostaje nesposobnost za demokratizovanje društvenih odnosa, za demokratiju. Bespomoćna da sama reši društvene probleme na način na koji to sama želi, jer se oni jednostavno na taj način ne mogu rešiti, vladajuća birokratija okreće se sve više novoj snazi u društvu, izrasloj upravo na nesposobnosti te birokratije da se problemi reše, ka ponovo probuđenim snagama nacionalizma i nacionalistima pojedincima.

Nacionalizam, da bi se još više afirmisao, prihvata tu saradnju, iako se ona za javnost prikriva, i spolja čak izražava i u verbalnim sukobima. Vladajuća garnitura se više ne može održati bez saradnje sa nacionalistima kao što se ni nacionalisti ne mogu afirmisati bez te saradnje. U međuvremenu, vladajuća birokratija u savezu sa nacionalistima zahteva reviziju Ustava 1974. godine, što praktično znači rasturanje Jugoslavije i pokušaj ostvarivanja centralizovane Jugoslavije ili Velike Srbije.

Počinje „populizam“, koji je skroz prožet nacionalističkim zahtevima. Vladajuća garnitura im izlazi u susret, pošto ih je prethodno podstakla, i tako počinje – rat.

Beograd, 24.03.1992.

Sastanak grupe za tekst Druga Srbija kod Radeta u stanu; prisutni: Životić, Milica, David, Blagojević, ja i Rade (18 č.).

Razgovaramo o tekstovima – predlošcima M. Životića i S. Blagojevića. Oni se razlikuju: po temi (Životić – nacionalizam), (Blagojević – „carstvo nebesko“), po stilu, mada su po oštrini i dužini približni.

Tekstovi su dobri, vrlo dobri, ali nespojivi, pa se postavlja pitanje: da li svako od nas da napiše jedan tekst i da ih zasebno objavimo ili da svi damo predloške, a da Rade na kraju sintetizuje sve te tekstove u jedan, koji bi imao proklamacioni karakter.

Odlučujemo se za ovu drugu varijantu – da Rade napiše na kraju, na osnovu svih ideja, programski tekst.

U tom smislu, Rade nam čita jedan odlomak iz teksta koji je još 1986. godine napisao – kritika nacionalizma – i to za sednicu Socijalističkog saveza Srbije, koji je tamo i pročitao.

Odlomak je odviše stilski i misaono težak i deluje kao filozofski tekst, što ovaj koji treba da napiše ne bi smeo da bude.

Ali pozicija je najvažnija. To je pozicija izvan i iznad svakodnevnih političkih borbi i koji govori o samoj suštini našeg problema i načina kako da Srbija izađe iz svoje zatvorenosti, opsesija, mitova i postane otvoreno, evropski orijentisano društvo. Pošto se to ne može postići brzo, naš program treba da bude trajan i da ne vodi računa o tekućoj političkoj situaciji, već onoj duhovnoj, u krajnjoj liniji kulturnoj.

Takođe, to mora da bude tekst koji će moći prihvatiti većina nezavisnih intelektualaca, na čitavom jugo–prostoru, i sa istim osećanjem nadpolitičkim, naddnevničkim, nadprogramatičnim.

Rok: do subote dostaviti Radetu predtekstove, a onda da on napiše osnovni tekst. (Rekao mi je kasnije, kada smo ostali sami: „Sešću i za dva dana ga napisati!“), potom ćemo ga razmotriti na ovom odboru, popraviti, izneti na Upravu, a zatim na Skupštinu.

Beograd, 28.03.1992.

Povodom programskog teksta Druga Srbija; Rade i ja u razgovoru ostali šest sati, od 15 – 23 časa. Na kraju o svemu postigli potpunu saglasnost. Takva saglasnost je među nama postojala zapravo oduvek.

Pogodile su ga žaoke koje su na njega usmerili D. Basta (zbog nekrologa Titu) i Lj. Tadić („podigao se iz pepela“), ali više zato što su iskoristili, zapravo zloupotrebili, svoju trenutno nadmoćnu poziciju, koja se ogleda u tome što im u ovom momentu niko ne može punom merom odgovoriti, čak i kad bi hteo, bar ne direktno, otvoreno, preko štampe. Naime sada je takav antititoizam na delu i takva povika (i hajka) na sve antirežimske (liberalne) intelektualce, da bi čak i malo realističkog svetla, ili ocene, u toj antiintelektualnoj i antikomunističkoj histeriji, značilo samo dolivanje ulja na vatru njihove zaslepljene nacionalističke mržnje, pojačane time što duboko u sebi, verovatno, osećaju da lagano gube i da se bliži čas kada će se odmeravati njihova krivica za čitavo ludilo i krah do koga su nas doveli. Unapred žele da diskredituju svakog svog eventualnog budućeg sudiju. U tom smislu posebno zaziru od Radeta, jer znaju da upravo on ima i najpotpunije i najdalekosežnije argumente o svakom njihovom postupku pojedinačno, i ocenu o njihovoj ulozi u celini. Samo što Radetu takva osvetoljubivost nije ni na kraj pameti jer će na kraju, valjda, sve postati svima jasno i pre no što će on da bilo šta o tome kaže ili napiše.

Uz put: on smatra da su se Basta (i još neki) okomili na njega i zbog Mihaila, njegovog oca, profesora na Pravnom, u dugom periodu posle rata. (Možda zato što je ostao neutralan za vreme afere Đurić i asistenti – Basta, Čavoški).

List NIN, koji je bio liberalistički, i kog su osnovali pre rata levičari, sada je, nažalost, postao – konzervativan i u mnogim prilazima gotovo – četnički.

Programski tekst Druga Srbija upravo je zato i potrebno napisati, da bi se, ako ništa drugo, deklarisalo jedno antinacionalističko gledište; tekst koji treba da obznani ne samo postojanje jednog drugog bloka nasuprot nacionalističkom, već i kao svedočanstvo dokle je taj slepi nacionalizam, posebno na duhovnom planu, doveo Srbiju.

Nova Srbija, Novi Beograd, mogućni su samo na obnovi internacionalizma, kao pogleda koji rešava pitanje mnogonacionalnosti Srbije, ali i kao pitanje dalje, i stvarne, brige o ostatku srpskog naroda van Srbije, i kao jedinom realnom mostu za Evropu.

Na Radetovom stolu vidim jedan obiman prekucani tekst. Završio je, kaže, novi roman, koji sada intenzivno dorađuje. „Koji je sadržaj, o čemu je reč?“ pitam ga. „O kraju, o smrti“, kaže, „O čemu bih drugo?!“

Beograd, 03.04.1992.

Sastanak u stanu kod Radeta; odbor za osnovni tekst – Druga Srbija.

Odlučili smo da odustanemo od pisanja jedinstvenog Osnovnog teksta; ni Rade nije mogao da ga sastavi od predložaka. „To bi bio tekst koji bi nužno bio ispod onoga što mogu da priže individualni tekstovi. Zato što se mora usklađivati, podešavati!“

Odlučeno da iduće subote, 11. aprila, u 12 časova održimo sastanak svih članova Kruga. I da svako od nas (iz Odbora) pročita svoj tekst, najduže do pet strana.

Treba to da budu tekstovi na temu Druga Srbija, odnosno predstavljanje ideja i akcija našeg Kruga.

Teme, pored aktuelnih događaja, kao što je ponovno razbuktavanje rata, ali sada u Bosni, ili buđenje fašizma u Srbiji, treba da obrade i odnos nacionalizam – demokratija.

Istupiće nas desetorica, što će pokriti sat i po. Od sada će se sastanci održavati u kontinuitetu.

Beograd, 11.04.1992.

Prvi skup članstva posle osnivačke Skupštine. Sastanak smo održali u maloj sali na spratu, tamo gde je bila i Skupština.

Poseta – sala dupke puna, mnogi ostali napolju.

Skup otvorio Rade Konstantinović tekstom koji je upravo ono što smo hteli da bude naš opšti tekst, koji je napisan, u njegovom stilu, odlično.

Tekst Radomira Konstantinovića ŽIVETI SA ČUDOVIŠTEM:

„Ovo je prvi razgovor u ciklusu DRUGA SRBIJA koji organizuje Beogradski krug. Za svakog od nas to može nešto da znači, nešto više od prostog obećanja: svako od nas je sve usamljeniji, sve manje opštenja, čak i same težnje za opštenjem, sve veće je totalitarističko nasilje, samoća, to je egzistencjiska stvarnost totalitarizma…

… Totalitarizam čini ljude slepim za čudovišnost, i to je ono najstrašnije: u totalitarizmu je strašno to što sve manje ima strašnog. Nepostojanje strašnog, nepojmljivost čudovišnog, nevidljivost čudovista, ta fantomizacija čudovišta – da li je to znak da smo utonuli u čudovišnost; ako ne vidim čudovište, nije li to zato što sam i sam postao čudovište? Osnovna težnja svakog totalitarizma, kao demijurga čudovišnosti, jeste ova težnja ka sopstvenoj nevidljivosti: težnja da nas potpuno osvoji, da postane naše ‘ja’. Otuda većina ljudi totalitarizam uopšte ne oseća, ne doživljava, ne vidi kao totalitarizam: najčešće, sami smo totalitarizovani, a da toga, naravno, nismo ni malo svesni. Ne postoji samosvest totalitarizma. Svest i totalitarizam su nepomirljivi. Svest i čudovišnost su nepomirljivi: rad Beogradskog kruga može da počne.“

Na sesiji „Beogradskog kruga“ pročitao sam tekst OMLADINA I JUGOSLOVENSKA NARODNA ARMIJA:

„U trenutku kada naši mladići, kao i svi mladi u čitavom svetu, iz sve snage „rasturaju“ svoje električne gitare, kada prozuklo pokušavaju da izraze svoje mladalačke zanose i energiju, kada ponovo pokušavaju da obnove i uzdignu ljubav, poverenje, privrženost i nadasve strast za jedan novi život; u trenutku kada žestoko protestuju protiv ratova, atomskih eksplozija i svakodnevnog ponižavanja mladosti, kada uistinu prisustvujemo mučnom ali istrajnom rađanju novog oblika humanizma, novog mladog humanizma, koji pokušava da se podigne na ruševinama onog starog, preživelog, lažljivog i već uveliko nestalog, kada u stvari protestvuju protiv sveta u kojem su se zatekli, i beznadežno se u njemu nalaze, pokušavajući da mu se otrgnu, u tome trenutku jedna vojna organizacija, razmažena privilegijama, naduvana i samoumišljena, uz to oduvek iznad svake društvene kontrole i odana samo jednoj ideologiji i jednom Vođu, Jugoslovenska narodna armija, stupa sa svom zastrašujućom mašinerijom na scenu. I preduzima nešto sasvim suprotno: mobiliše te neiskvarene, iskrene, neideologizovane momke i šalje ih na klanicu koja je već uveliko u toku, i kojoj se ne nazire kraj, da bi tobož onemogućila novouspostavljene republičke nacionalne elite da rasture državu, koju ona svojim imenom simboliše i treba da brani, a zapravo da bi u tom krvavom zapletu samu sebe spasla, povratila i učvrstila poredak u kojem je zasnovana i jedino mogućna; koja, dakle, čini sve ono što je suprotno nastojanjima i težnjama mladih, koji baš preko tog svog žestokog „rasturanja“ gitare, pesmama i masovnim okupljanjima, pokušavaju da se otrgnu i iščupaju iz svega toga već propalog i preživelog, i svega onoga obećanog a proigranog, koje im nimalo ne odgovara, koje ih ni na šta ne pokreće, koje im uskraćuje samu mladost.

U međuvremenu, dok ta neravnopravna borba traje, i dok se pojačava, hiljade i hiljade mladića se već našlo usred tog međunacionalnog klanja, koje se vodi u odbranu jedne ili druge ideologije, svejedno, o kojoj oni pojma nemaju, a sa kojima nisu ni imali i nemaju ništa, i koji odista ne znaju ni zašto ni u ime čega treba da pucaju na svoje drugove, svoje vršnjake sa druge strane, koji misle u dlaku isto kao i oni, ili slično njima, u svakom slučaju nešto sasvim drugo od toga što ih je zateklo, i na šta su silom naterani.

Nasilno privođenje tih nedužnih i neosvešćenih mladića, neprestana potera za njima, patrolna privođenja, noćna upadanja u stanove, lov po ulicama, kafićima i drugim mestima njihovih okupljanja, i odvođenje pokupljenih, uhvaćenih, ulovljenih pravo na liniju fronta, znači zapravo nasilno žrtvovanje tih mladih ljudi jednoj ili drugoj ideologiji, i sa kojima već od početka nemaju ništa, potpuno posvećeni svojim pesmama, igrama, odani proklamovanom zajedništvu i opredeljeni prema modernom svetu, koji nastoje da prenesu i na naše tlo.

Ali umesto toga, usled nastalog haosa i sve većeg ratnog užasa, beže odavde glavom bez obzira, svakim danom sve više njih, direktno u taj svet, dižući ruke od svega ovoga ovde, da bi izmakli hajkama koje se danonoćno vrše na njih, i zato čitavo to nasilje nad mladima, to bacanje mladih na klanicu, predstalja bez sumnje – najveći zločin, naše odvajkada šizofrene istorije.“

Zatim su govorili: Latinka Perović, Filip David, Stojan Cerović, Nenad Prokić, Ivan Vejvoda, Miladin Životić.

Sastanak završen čitanjem raznih saopštenja, protesta i pisama podrške. (Štrajku novinara Drugog programa Radio Beograda).

Opšti utisak: veoma dobar.

Nedostatak: uglavnom su se svi zadržali na istim osnovnim tezama, mada svako na svoj lični način; na opisivanju stanja, dok je manje bilo praktičnih predloga.To je, međutim, opravdano s obzirom da smo se danas prvi put predstavili.

O daljoj taktici, i sadržaju, dogovorićemo se na sastanku kod Radeta, u utorak.

Možda će od danas naš „Krug“ početi normalnije da radi i da lagano hvata svoj ritam i svoje pozicije u intelektualnoj javnosti, makar i preko negativnih određenja prema nama.

Beograd, 15.04.1992.

Telefonski razgovor sa Radetom.

Vedro, svojim najboljim humorom mi čestita rođendan…

Kažem mu: „Pročitao sam Borbu, doneli su tekstove u celini sa Sesije. Odlično izgledaju.“ Kaže, poneće u Ivanjicu i na miru pročitati.

Pomalo zabrinuto mu naglašavam: „Ne znam da li baš dobro činiš što sada hoćeš da ideš u – Ivanjicu?!“

„Da“, kaže spremno, „Razgovaraćemo o tome.“

Očigledno izbegava da razgovaramo preko telefona.

Mislim: trebalo bi da pričeka dok ne vidimo šta će biti sa Kosovom. Ako nastavimo rat i sa njima, najbolje bi bilo ostati u Beogradu; to je, ipak, jedna „džungla“, dok si u malom mestu, daleko od centra, izložen mnogo većoj opasnosti od divljih, osvetničkih, bandi.

Uvek imam na umu sudbinu španskog pesnika Garsija Lorke, koji je ubijen samo zato što je u kritičnom trentku bio u jednom selu, a ne, recimo, u nekom velikom gradu, gde bi ga, verovatno, poštedeli smrti. Mada to nije izvesno, ipak je sigurnije nego biti u zabiti, prepušten na milost i nemilost ubicama.

Videćemo se sutra popodne i o tome razgovarati, mada je njegova odluka čvrsta.

Beograd,16.04.1992.

Rođendani.

Danas je Vera priredila svečanost za mene i Pavla. Juče, 15-og je bio moj rođendan, a sutra 17-og je njen. Uvek izabere dan između ta dva datuma. Uz svečanu trpezu i Pavlove i njene vesele uzvike proslavljamo. Ali sve mi se čini da nije kao prošlih rođendana, ne zbog uvećanog broja naših godina, već zbog nemilih događaja koji nas okružuju. Dok otvaramo Pavlove poklone i dok s Verom razmenjujemo šuškave radosti, nekako je naša veselost napeta.

Nad nama lebdi danonoćni strah, zabrinutost i tamna senka da uporni „pozivari“ ne odvedu Pavla u nepoznato. Ispod naših prozora se noćima kao po nevidljivoj traci valjaju vojni kamion prekriveni ciradama. Kao i mnogi momci sa fakulteta (i iz kraja), Pavle više ne odlazi na koncerte i u kafiće. Ne ide na predavanja; digao je ruke od ispita na Arheologiji. Kuda dalje, pitamo se sve troje, sa oporim ukusom rođendanskog slavlja.

U Verinim očima vidim cakleću vatru. Verujem, ona će nešto smisliti, kao što smišlja i iznenađuje nas ovim vedrim svečanostima. Bljesak iz njenog oka nam vraća raspoloženje i mi dižemo čaše, ne za naše rođendane, već za novu nadu, za mir i spokoj koji noćima sanjamo. Vera, govoreći, tiho, samo za sebe, kao da za sve troje nas ponavlja: „Biće dobro! Biće sve dobro!“ I ja verujem u njeno magično DOBRO!

Žurnal, 03.11.2011.

Peščanik.net, 02.11.2011.

DRUGA SRBIJA