Fotografije čitateljki, Slavica Miletić
Ovih dana se ekonomske teme teško probijaju do javnosti, a nešto više pažnje na sebe uspeli su da skrenu proizvođači voća, pre svega kupina, a onda i šljiva. Priča je u osnovi ista – (pre)rodilo, pa em je cena niska, em ni po toj niskoj ceni kupci, a to su pre svega vlasnici hladnjača, neće da otkupe sve raspoložive količine. A neće, jer, kažu hladnjačari, u hladnjačama još imaju prošlogodišnjeg roda. Muka gde god se okreneš.
Ova priča je tradicionalno agrarna – kad rodi ne valja, jer je niska cena, a kad ne rodi opet ne valja, jer nije rodilo – ali ima i svoju univerzalnu dimenziju: ona je samo još jedna ilustracija već oveštale istine da u savremenoj (kapitalističkoj) ekonomiji nije glavni problem proizvesti nego – prodati.
Zato će, kaže se dalje u tim vestima, proizvođači morati da razmisle o – preradi. Zar već nisu, nameće se pitanje, ali dobro, da u to ne ulazimo. Moraće, dakle, da počnu da proizvode slatka, džemove, sokove, rakiju, sušeno voće… Prerada, međutim, samo na prvi pogled rešava problem. Za to su vam najpre potrebne pare za investicije u opremu, a kad to nabavite, i napravite, i proizvedete, i to opet treba – šta? Prodati, naravno. A to onda traži pakovanje, dizajn, marketing, brendiranje proizvoda što sve opet (poprilično) košta. A uspeh ne garantuje.
Sve ovo u stvari samo govori koliko je privredna delatnost teška, složena, zahtevna i – visoko rizična. I svega ovoga treba da se sete svi koji na ovaj ili onaj način, za ovo ili ono, traže pare od države. Jer država, da bi nekome dala, treba najpre od nekog drugog te pare da uzme. A nema od koga drugog nego od voćara, povrtara, rudara, mašinbravara, električara, elektroničara… A svi oni se svakoga dana takmiče u konkurenciji koja je tako oštra da je olimpijska za nju – praktično ništa.
Pa ipak, kada oni, u toj i takvoj svetskoj konkurenciji, osvoje neku medalju, kod kuće ih ne čekaju ni fanfare ni kamere, niko ih ne pita kako su taj uspeh postigli, niti se mladim generacijama oni preporučuju kao ljudi na koje bi trebalo da se ugledaju. Recimo, kad smo već u agro-industrijskom kompleksu, biznismen ovdašnji, već gotovo zaboravljeni Vaso Lekić je sa svojom „bakinom tajnom“ osvojio čitav niz zlatnih i srebrnih medalja na međunarodnoj sceni, ali zbog toga nije dobio nikavo nacionalno priznanje. Niti je kuvanje pekmeza proglašeno sportom, pardon granom od nacionalnog značaja, kao što, recimo, Aleksandar Šoštar predlaže za vaterpolo nakon osvajanja zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Riju. Ne radi se, naravno, o titularnom priznanju, nego o materijalnom finansiranju. Pri tome je posebno zanimljivo da se nekad slavni golman a danas sportski funkcioner poziva na iskustvo Mađarske, koja je vatepolo uvrstila u pet „nacionalnih sportova“. Zanimljivo je to zato što uprkos tome – ili možda baš zbog toga – na nedavnoj Olimpijadi Mađarska u vaterpolu nije postigla nikakav značajniji uspeh. Čak je ostala iza i jedne malene Crne Gore.
Država, dakle, ne treba da finansira vrhunski sport i profesionalne sportiste. Ona treba, gotovo bi se moglo reći – mora, da napravi bazene tako da svako dete u Srbiji nauči da pliva. I atletske staze – da nauči da trči. U stvari, isti princip (treba da) važi i za privredu. Na državi je da – od poreza koje prikupi – napravi bazen i atletsku stazu, drugim rečima dobru klimu i jasna pravila da svako lako može da se otisne u biznis. A posle, ako neko odluči da postane vrhunski igrač, koju god sportsku, tj. privrednu, naučnu, umetničku… disciplinu da odabere, neka to radi o svom ili o trošku onih koji su voljni da to dobrovoljno finansiraju. A ne o trošku poreskih obveznika. Biće više i Lekića i Štefaneka. A manje Vučića.
Peščanik.net, 30.08.2016.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Putinovo „paljenje Rajhstaga“ i Vučićevo pumpanje srpstva - 29/03/2024
- Pretnja mirom: Srbi, Rusi i Kant - 22/03/2024
- Željko Obradović, državni neprijatelj - 23/02/2024
