Vladimir, Rusija, foto: Konstantin Novaković
Odmah po podizanju optužnice protiv Kirila Serebrenikova, ministar kulture Vladimir Medinski – misleći na odluku koja je doneta davne 2011. godine, to jest pre nego što je on postavljen na mesto ministra – oštro je kritikovao program svog ministarstva za trošenje budžetskih sredstava za finansiranje pozorišnih projekata. „Mi smo odlučili da ukinemo podršku programa ‘Platforma’“ – prkosno je izjavio Medinski. Posle te izjave, svakom zainteresovanom građaninu Ruske Federacije se neizostavno nameće i sledeće pitanje: a koje to programe i projekte ministar Medinski smatra važnijim od podrške vodećim ruskim pozorišnim rediteljima svetskog glasa?
Spisak ministrovih prioriteta vi možete naći na sajtu Ministarstva kulture, u rubrici „državne narudžbine“ (Госзаказы). Ako zavirite na ovaj sajt, saznaćete da je ministru Medinskom od podrške Serebrenikovu važnije finansiranje „događaja duhovnog karaktera u inostranstvu“ za koje je povodom Dana Rusije izdvojeno 69 miliona rubalja (lot #0173100007716000215). Ili, recimo, „aktivnosti Ruskog duhovno-kulturnog centra u Parizu“ – 62 miliona rubalja, isplaćenih po ugovoru od 11.08.2017, i još toliko (znači novih 62 mln.rub.), isplaćenih nakon četiri dana. Zatim, podrška Danima ruske duhovne kulture u Francuskoj (35 mln.rub.) i finansijska pomoć konferenciji pod nazivom „Nove maršrute religioznog turizma“ – samo 4 miliona rubalja.
Međutim, to ni izbliza nije sve. Jedan od nesumnjivo najaktivnijih „trošadžija“ budžeta Ministarstva kulture za vakta ministra Medinskog je „Pravoslavna enciklopedija“, višetomno štampano izdanje u redakturi lično patrijarha Kirila. Izdavač je (pun naziv) Crkveno-naučni centar „Pravoslavna enciklopedija“ – sinodalni ured Ruske pravoslavne crkve. Ukupni troškovi ovog izdavačkog poduhvata prevazilaze i najfantastičnije pretpostavke. Nižu se datumi i brojevi državnih narudžbina, isplate u milionima rubalja, što na kraju u zbiru iznosi celih 135 miliona rubalja, i to samo po ugovorima iz 2016. i 2017. godine.
A ranije? Pa bilo je toga i ranije i kratka šetnja po sajtu clearspending.ru pomoći će nam da vidimo i ostale ugovore na osnovu kojih je od trenutka dolaska gospodina Medinskog na mesto ministra, dakle od 2012. pa do danas, na ovaj za Rusiju životno važan duhovni projekat, Ministarstvo kulture potrošilo još oko 270 miliona rubalja.
Ako je neko pomislio da se budžetsko finansiranje ovog projekta tu i završilo, prevario se. Treba reći i to da Ministarstvo kulture nije jedina državna ustanova koja je shvatila da bez Pravoslavne enciklopedije njoj prosto nema života. Na sajtu clearspending.ru, vi ćete naići na ogroman spisak budžetskih ustanova koje redovno kupuju ovaj važan kulturni produkt.
Među stalnim kupcima, važno mesto zauzima moskovski Gradski sekretarijat za obrazovanje. Pod rubrikom „udžbenici“, ova budžetska ustanova na Pravoslavnu enciklopediju svakih par meseci uredno troši po 1.620.000 rubalja. Pravoslavnu enciklopediju jako voli da kupuje i Centralna univerzalna naučna biblioteka A.N. Nekrasova. Ova obrazovna ustanova je na enciklopediju potrošila 1.260.000 rubalja u aprilu 2016, 1.260.000 rubalja u novembru 2016. itd.
Ima i onih koji su se znatno manje „isprsili“. Na primer, tokom 2015. godine, Kurski, Tverski i Toljatinski univerziteti su Pravoslavnu enciklopediju kupovali u lotovima po 64.800 rubalja svaki. Permski univerzitet je 2016. u jednom navratu kupio lot od 108 hiljada rubalja, Kubanjski 129 hiljada, a Moskovski arhitektonski institut se 2016. provukao sa samo 54 hiljade rubalja.
I uopšte, sve u vezi sa ovim epohalnim delom je krajnje čudno.
Prvo što mi pada na pamet je činjenica da je Biblija jedna od ne mnogih knjiga koja se u svetu već dugo vremena nudi besplatno. Na zapadu će vas u sobama gotovo svih hotela sačekati primerak Biblije. A razlog je prilično jasan. Autorska prava na gotovo sve hrišćanske tekstove su odavno istekla. Pa čak i da nije tako, teško da će bilo koji savremeni izdavač umeti da pronađe nekog od potomaka apostola Jovana i uruči mu honorar za objavljivanje Jevanđelja njegovog pretka. I, naravno, sve to ako zanemarimo pitanja oko faktičkog autorstva koja su u velikoj većini slučajeva i dalje otvorena.
Slučajno se desilo da poslednjih nekoliko godina posvećujem mnogo više vremena izučavanju istorije hrišćanstva nego svom novinarskom radu. I zato, s punom odgovornošću smem da tvrdim sledeće: potpuno odsustvo problema autorskih prava i uporan trud kako drevnih, tako i savremenih prozelita, danas, u takozvanom veku interneta, učinili su da biblistika postane jedna od retkih naučnih oblasti čiji se izvori mogu izučavati ne izlazeći iz veb mreže.
Želite da čitate Bibliju na ruskom? Izvolite. Ona vam je bez bilo kakvih ograničenja dostupna na sajtu patriarchia.ru. Istina, kvalitet sinodalnog prevoda je ispod svake kritike, ali, ruku na srce, ni Vulgata se nije proslavila. Treba vam Novi zavet na grčkom? Nema problema. Internet sajt superbook.org vam stoji na usluzi, i to s prevodiocem sa grčkog ako niste uvereni u svoje znanje jezika drevnih Jelina.
Na sajtu biblehub.com vi možete pročitati mazoretski tekst Tore i Tanaha napisan na starohebrejskom jeziku, i to u obe varijante, i po alepskom i po lenjingradskom kodeksu. Možete pročitati i veliki broj najrazličitijih komentara poznatih teologa poput Alberta Barnsa, Žana Kalvina, Johana Petera Langea, Adama Klarka, Džona Nelsona Darbija, s prevodom na bilo koji jezik, uključujući i amharski. Ako vam je po volji, tamo možete naći i integralnu verziju Septuaginte.
Na internetu, osim već navedenog, vi možete naći ogromne kolekcije tekstova, od Vaznesenja Isaije do Koptske apokalipse Petra, od Knjige Baruhove do Trimorfne Protenoje iz takozvane „biblioteke Nag Hamadi“, od Marka Minucija Feliksa do prepiske Pilata i Tiberija izloženih na sajtovima earlychristianwritings.com, earlyjewishwritings.com, gnosis.org, sacred-texts.com, newadvent.com i mnogim drugim.
Nedostaju samo tekstovi zaštićeni kopirajtom, kao što su, na primer, nedavno objavljeni gotovo celokupni rukopisi pod nazivom Dela Filipova, spisi koje je Fransoa Bovon pronašao u grčkom manastiru Ksenofont na Svetoj Gori ili pak oni sasvim egzotični poput priče o tome kako je apostol Petar preobratio imperatora Nerona u hrišćanstvo, a koja je sačuvana (navodno) samo na arapskom jeziku.
I razume se, nijedan od ovih sajtova nije državni. Recimo, sajt fouthcentury.com u potpunosti opslužuje Luteranski koledž iz Viskonsina, a po količini materijala najobimniji katolički sajt newadvent.com vodi i finansira jedan čovek – Kevin Najt. Ovi ljudi, razne organizacije i volonteri ulažu svoje vreme, znanje i često prilično veliki novac u objavljivanje tekstova na orginalnom jeziku, na prevode, komentare i podrobna, visoko profesionalna tumačenja i uputstva za lakše snalaženje.
I bez obzira na to što su svi ti ljudi iskreno i ozbiljno predani veri, nikome od njih ni na kraj pameti nije da na svojim sajtovima primenjuje cenzuru. Njima je apsolutno tuđa ideja da sa svojih sajtova brišu ranohrišćanski spis Pistis Sofija samo zato što su ga napisali prokleti gnostici ili da žestoko osuđuju „Sirmijumski simbol vere“ (Fotin Sirmijumski), proglašavajući ga za lukavo rovarenje mrskih arijanaca.
Nažalost, na fonu bogate i raznolike ponude sa zapada, ruski segment „biblijskog interneta“ poražava svojim opskurnim siromaštvom. Većina ruskih pravoslavnih sajtova se i danas bori protiv arijanske jeresi. Oni su ostali zaglavljeni otprilike u onom vremenu kada je na Baruha Spinozu bačena anatema zbog njegove sumnje da je lično Mojsije napisao Toru. A enciklika Divino Afflante Spiritu kao da ih je potpuno zaobišla. Da podsetim: bio je to poziv pape Pija XII upućen prvenstveno njegovim biskupima, a potom i svim ostalim zainteresovanima za novi precizniji prevod Biblije (da, one već pomenute Vulgate) na latinski. O kvalitetu prevoda na ruski, bolje da i ne govorim. Nikome ne bih mogla da preporučim da, recimo, Filona Aleksandrijskog ili Atanasija Velikog čita na ruskom.
Ali osnovna razlika između zapadne i naše širokogrude pravoslavne duhovnosti je u tome što predstavnicima tog iskvarenog merkantilnog zapadnog sveta ni na kraj pameti nije da rezultate svog duhovnog truda naplaćuje iz državnog budžeta, i to dva puta: prvi put kroz obimne dotacije, a drugi put tako što ga prodaje onima koji od tog istog budžeta žive. Državne narudžbine opijuma za narod i realizacija tog istog proizvoda na teret državnog budžeta je čisto ruski know-how.
I sad, zanimljivo bi bilo saznati i koja su to znanja (u poređenju s dostignućima savremene biblistike) koja nam na račun našeg zajedničkog budžeta nudi Pravoslavna enciklopedija?
Da mnogo ne lutamo, kliknimo na prilog koji stoji direktno na naslovnoj stranici internet sajta ove enciklopedije. To je prilog o Presvetoj Bogorodici. Iz njega ćemo saznati kako je glas o tome „da Joj se bliži kraj ovozemaljskog života Presveta Bogorodica primila od arhangela Gavrila. Ona je ovu vest s velikom radošću prihvatila: čekao Ju je skori susret sa Sinom Svojim“. Takođe ćemo saznati da joj je „kao znamenje Njenom Uspenju, arhangel uručio smokvinu grančicu ubranu u rajskom vrtu koja je svetlela nezemaljskim sjajem“. Zainteresovani čitalac može saznati i da se „posle silaska svetog Duha, Presveta Bogorodica među hrišćanima mnogim svojim čudesima proslavila“, da joj je žrebom pripalo da u Gruziji propoveda Jevanđelje i da su se „na samrti Presvete Bogorodice, silom Božjom, bez obzira u kojoj se zemlji nalazili, u Njenoj kući svi apostoli odmah okupili. Samo je apostol Toma zakasnio“.
A može li se znati iz kojeg kanonskog jevanđelja su autori ovog teksta iscrpli sve ove dragocene podatke? Ah, da, iz „Predanja o Uspenju Presvete Bogorodice“.
A gde su ostali izvori. Gde je prepiska Bogorodice sa Ignjatijem Antiohijskim vođena na latinskom, na jeziku koji ni ona ni Ignjatije nisu znali? Kako to da su sastavljači ovog teksta zaboravili da pomenu priču o tome da je, kada je Presveta Bogorodica apostolima počela da kazuje tajnu o rođenju Hristovom, iz njenih usta sunuo plamen kadar da spali čitav svet? Kako to da su propustili Salomu, sumnjičavu rođaku koja se usudila da nakon porođaja Presvete Bogorodice proveri njeno devičanstvo i od čega joj se ruka istog trenutka osušila.
Svi ovi zanimljivi podaci mogu se naći u izvorima ništa manje verodostojnim od „Predanja“. O prvom nam govori lično apostol Vartolomej u svom apokrifnom jevanđelju poznatom i pod nazivom „Pitanja Vartolomeja“, a o druga dva lično Isusov brat Jakov u svom jevanđelju o detinjstvu i mladosti Presvete Bogorodice i događajima u vreme i posle Hristovog rođenja, takozvanom „Protojevanđelju Jakovljevom“.
Ukratko, eto šta nam naše Ministarstvo kulture i naši popovi prodaju za budžetski novac.
Kao što sam već pomenula, ruska biblistika u odnosu ne samo na protestantsku, već i na katoličku, zaostaje najmanje nekoliko vekova. A šteta. Jer sudeći po satu na ruci patrijarha Kirila i luksuznom voznom parku njenih sveštenika, Ruska pravoslavna crkva je prilično bogata organizacija. I zato mislim da bi bilo veoma pohvalno ako bi ona, u ovoj takozvanoj eri sveopšte kompjuterizacije, smogla snage da napravi jedan besplatan ruskojezični internet sajt poput onog earlychristianwritings.com i na njemu izloži pristojne prevode apokrifnih i biblijskih tekstova, teološka znanja kojima danas vlada bilo koji prosečan student nekog protestantskog koledža.
Umesto toga, Ruska pravoslavna crkva na početku XXI veka objavljuje knjigu u kojoj nam se sasvim ozbiljno raspreda priča o tome kako je apostol Toma zakasnio na sahranu Presvete Bogorodice. I radi publikovanja i prodaje ovog, za biblistiku „dragocenog“ štiva, ona se ni malo ne libi da zavuče ruku u državnu riznicu i da za milione dolara olakša naš budžet.
Новая газета, 30.08.2017.
Preveo Haim Moreno
Peščanik.net, 04.09.2017.
