Ne da(vi)mo Beograd, 25.4.2017, foto: Sanja Knežević
Pre nekog vremena sam postavila za mnoge provokativno pitanje – da li svi imaju pravo na mišljenje, odnosno da li ono što misle da je mišljenje, zaslužuje tu definiciju. Možda se mnogi koji se bave naukom ili umetnošću o rečima ne usuđuju da daju odgovor, ali ga svakako u sebi znaju: ne, sve što se izrazi kao mišljenje nije nužno mišljenje, i u tome određivanju ulogu ne sme da ima pogrešno, zapravo bolesno zamišljena demokratija, već kvalitet (dorečenost) onoga što je izrečeno, i odnos toga prema proverivim znanjima i činjenicama. Svi, ukratko, nemaju pravo na mišljenje. Sad ću se usuditi da to isto pitanje postavim… osećanjima. Imaju li svi prava na izražavanje osećanja, i kakvu im moć to daje? Povod za to su histerične splitske reakcije na predstavu Olivera Frljića Naše nasilje i vaše nasilje, o kojoj sam pisala oktobra prošle godine u Peščaniku.
U ovome slučaju, čak je i ministarka kulture Hrvatske izrazila svoj stav da, i pored slobode izražavanja, neko može biti uvređen u svojim verskim osećanjima ukoliko dođe u neposredan kontakt sa ovom predstavom, a i šire. U nekadašnjoj Jugoslaviji, u kojoj sam se preko svake razumne mere bavila slobodom izražavanja, nije bilo zakonski definisane cenzure, pa je država/partija sebi pomagala time što je neka grupa iz klasno privilegovane baze – grafički radnici, scenski radnici, različiti izvođači u tehničkom stvaranju dela u nauci i kulturi – reagovala u pripremnoj fazi na delo koje je tu grupu i predstavnike klase u njoj dovelo do spontanog izliva osećanja uvređenosti i otpora, kao i ocene da je delo u pitanju sposobno da naruši društveni sistem i njegove tekovine. Na spontanu reakciju najvažnijeg dela društva onda je morala reagovati klasa koja je kontrolisala represiju i kaznu. Spontano uvređeni radnici obično nisu direktno reagovali unutar ustanove, premda se i to dešavalo, nego su javno obaveštavali ideološki i represivni aparat, koji o tome naravno nije imao pojma (šala), najčešće putem telegrama, koje su mediji objavljivali, tako da je represivni aparat morao reagovati. Rafinirani sistem unutarnje denuncijacije preko radničkog transfera podrazumevao je da su uvređeni pre javne pojave knjige ili predstave delo ne samo videli, nego i dobro razumeli, jer su na svojim radnim mestima stekli dovoljno profesionalnog iskustva: njihova osetljivost odnosila se ne samo na kompetentno tumačenje dela, nego i na razumevanje uloge umetničkog (ili naučnog) dela u društvu. Umeli su, kao, da ocene da je delo u pripremi opasno za slabo (ili suviše dobro) razumevanje drugih, manje osvešćenih, ili onih sklonih zloupotrebi razumevanja. Ova licemerna igra zahtevala je ne malo napora i sredstava. Zato se pred kraj Titovog života i u skladu sa njegovim pozno stečenim severnokorejskim ukusom (verovatno u vezi sa posetom koju je obavio) pojavio jednostavni oblik određivanja neprijatelja odnosno za-protiv, zasnovan na osećanjima. „Voleti Tita“ bila je formula. Nedavno sam gledala TV emisiju dečijeg programa opravdano omiljenog Timoti Bajforda sa kraja sedamdesetih godina: u 30 minuta emisije nije bilo minuta u kojem nije spomenuto Titovo ime. Prvo neki rokeri, koji testerišu o njegovom junaštvu, posle popularna Nela Eržišnik, koja uči decu padežima putem menjanja imenice… Tito. Razumljivo, prva ciljna grupa osećajne politike bila su deca.
Danas je situacija na tržištu osećanja neuporedivo bogatija i luđa: od reklama do predsedpremijera, svi se pozivaju na svoje i tuđe emocije. Od onih koji su takvi, pa moraju da biju sve oko sebe i da posle plaču na sudu ako ih slučajno osude, a i mame im plaču, do onih koji na najvišim položajima stalno nešto osećaju kod sebe i drugih, recimo ljubav prema narodu, ljubav prema Isusu, itd. Problem je u tome što je lična, intimna, privatna ljubav prema svemu sličnome potpuno zapostavljena, jer postoji samo ona koja se javno može iskoristiti i manipulisati, uz najveću sreću nosilaca ljubavi, naročito ako se pojave na televiziji. U poređenju sa ovom ljubavlju, koja ima za cilj pre svega skidanje glava onih koji ne vole, identitarni grč nekog bota koji bi da svoje verbalne izlučevine prikaže kao misao, izgleda naivno i patetično. Jer, kakva god da je, prisvojena mislenost je sopstvena, a osećanja su opšta, najbolja kada ih delimo, ne znajući i ne pitajući se o čemu govorimo. Nelagodnost aktivista koji su kupili ulaznicu da vide Frljićevu predstavu, i onda se našli u njima stranom prostoru koji je zahtevao drugačije ponašanje, odlično je opisao Dragan Markovina. Logično, jer njihova želja nije da se suoče sa delom i osude ga po nekakvom modelu koji im je protumačio partijski sekretar, nego da tule protiv bilo čega što je natuknuo lokalni župnik, a za njim i sve drugo što se oglašava, zaljučno sa ministrima i više. Osećanja su najkraći i najjeftiniji put za usmeravanje rulje u akciju protiv nekoga, zloupotreba u najjasnijem obliku. Odgovor splitske publike u pozorištu, dečija pesma, u tome kontekstu izgleda kao najbolje rešenje.
Sećam se perioda gubljenja prijatelja, u drugoj polovini osamdesetih: uzaludan posao, obeležen dugim raspravama u kojima bi novi pristaša kolektivne svesti i nacionalnih vrednosti, pritisnut argumentima, na kraju obično rekao da ne ide drugačije, jer on/ona „tako oseća“. U takvim sam trenucima znala da je sagovornikova kasa kliknula, da zna svoju cenu i da bilo kakav dalji razgovor nema smisla: kupljen si, precrtan, ćao. Paradoksalno, iskorišćavanje osećanja, koje, u istorijskoj proveri, uglavnom vodi u Kristalnu noć, logore i ostrva-zatvore, može u današnje doba biti i dobra privremena strategija – posebno kad se baci u lice manipulatorima osećanjima. Protesti protiv diktature u Srbiji su takav primer. Zahtevi su kasnili, nisu ujednačeni, dobrim delom ih uopšte nema, na sveopšte očajanje mogućnih simpatizanata, koji bi voleli da se na ulici čuju njihovi savršeno racionalni i dobro utemeljeni zahtevi, svakodnevno izricani u prostoru između keve u kuhinji i balkona za pušače. Neki zahtevi su najbolji ako su, bar neko vreme, skriveni, i ako se po ulicama izražavaju osećanja, koja onda neke konačno inspirišu da razmišljaju. U svetu u kojem su naša osećanja svakodnevno iritirana, korumpirana komercijalizacijom, trenirana na laž sebi i na manijakalno bavljenje sobom, malo nedokučivih osećanja na ulici može biti lekovito. Šetajte svoje kuce po ulicama sa osećajima koji se još nisu izrekli, dopustite da vam „pjesmom kažu“, ćutite malo i mislite. Feeeeelings, tralalala feeelings…
Peščanik.net, 27.04.2017.
Srodni linkovi:
Viktor Ivančić – Službenica Trećeg Reicha u hrvatskoj vladi
Svetlana Slapšak – Zašto ste uopšte došli u pozorište?
IZBORI I PROTESTI 2017.- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Nežne fašističke dušice - 12/04/2024
- Dubravkin rođendan - 27/03/2024
- Beskonačni 8. mart - 08/03/2024
