Porez na siromaštvo

Skoro svakodnevno slušamo, gledamo i čitamo o našem budžetskom deficitu i o različitim načinima njegovog prevazilaženja. Zapravo, čini se da je pitanje krpljenja rupa u budžetu jedno od ključnih pitanja kojima se naše društvo bavi, ako ne od izbijanja svetske ekonomske krize, onda sasvim sigurno od formiranja aktuelne Vlade. Sa stanovišta poštovanja dostojanstva građana i građanki, ljudskih prava i smanjenja siromaštva u koje se svi zaklinju, radi popunjavanja budžetskih rupa do sada je doneto nekoliko u najmanju ruku spornih odluka – uveden je „solidarni porez“, smanjene su penzije i uveden je obavezni društveno korisni rad za sve radno sposobne korisnike novčane socijalne pomoći. O ovim „reakcijama“ na praznu budžetsku kasu dosta se pričalo u javnosti. Jasno je da kritike nisu uspele da odvrate vlasti od sprovođenja ovih, kako ih nazivaju, bolnih mera od kojih će nam svima biti bolje, ali makar su se čuli neki disonantni tonovi. Međutim, jedna od mera koja je uvedena sa istim ciljem nije stigla dalje od margine.

Pitanje naravno nije nimalo marginalno, a odnosi se na svojevrsno oporezivanje siromaštva koje je u pravni sistem Republike Srbije uvedeno nakon poslednjih izmena Zakona o porezima na imovinu jula prošle godine. Izmenama ovog Zakona došlo je i do jedne „male“ promene kojom je propisano sledeće:

Porez na imovinu iz člana 1. tačka 1) ovog zakona (u dalјem tekstu: porez na imovinu), plaća [se] na nepokretnosti koje se nalaze na teritoriji Republike Srbije, i to na: 2) pravo zakupa stana ili stambene zgrade konstituisano u korist fizičkih lica, u skladu sa zakonom kojim je uređeno stanovanje, odnosno socijalno stanovanje, odnosno zakonom kojim su uređene izbeglice, za period duži od jedne godine ili na neodređeno vreme;

Da se đavo zaista krije u detaljima vidi se upravo iz ovih izmena čl. 2 pomenutog Zakona. Samo devet reči dovoljno je da iz zemlje u kojoj nema poreza na siromaštvo Srbija olako sklizne u zemlju koja je jedinstvena po tome što je oporezovala socijalno stanovanje i stanovanje izbeglica, odnosno oporezovala svoje socijalno najugroženije građane i građanke.

Sreća u nesreći je da još uvek imamo Ustav i da smo još uvek zemlja potpisnica brojnih međunarodnih ugovora kojima se garantuju ljudska prava, pa ovo rešenje možemo da uporedimo sa nekoliko ustavnih garancija koje su značajne za vladavinu prava i demokratska društva koja imaju neki odnos prema onome što najčešće zovemo „socijalnim pitanjima“.

Porez na siromaštvo vs. socijalna pravda

Oporezivanje socijalnog stanovanja i stanovanja izbeglica u apsolutnoj je suprotnosti sa načelom kojim se navodi da je, između ostalog, Srbija zemlja socijalne pravde, kako to garantuje već prvi član Ustava.

Uz sve teškoće definisanja šta se sve podrazumeva pod pojmom socijalne pravde, posebno u okolnostima u kojima živimo, uopšteno govoreći može se reći da socijalna pravda znači da imamo društvo u kom postoje jednake mogućnosti za razvoj i ostvarivanje ljudskih prava svih pojedinaca, bez obzira na njihovo poreklo, nacionalnost, boju kože, rasu, versko opredeljenje ili neka druga lična svojstva. S druge strane, onih devet reči koje su promenile smisao i domašaj spornog člana Zakona o porezima na imovinu dovele su do toga da upravo oni koji su najgore prošli u raspodeli društvene moći bivaju opterećeni porezom upravo zbog tog svog svojstva. Po sistemu – mi imamo preča posla, krpimo budžetske rupe. Neko bi to nazvao i diskriminacijom.

Ratovi, tranzicija, privatizacije, ekonomski sunovrat i ostale nesreće koje su umnogome odredile živote svih nas koji živimo u Srbiji, uticale su i na to da neki naši sugrađani zapadnu u stanje socijalne i stambene ugroženosti, u kom više nisu sposobni da se sami izbore sa problemima koje imaju. Upravo zbog toga oni su i kažnjeni posebnim porezom – porezom na siromaštvo koji moraju da plaćaju ako uopšte uspeju da dođu do socijalnog stana ili da izađu iz kolektivnog centra. Dakle, kada posle prikupljanja tone dokumenata i različitih potvrda i godina čekanja uspeju da dođu do socijalne pomoći, a kasnije i postanu zakupci socijalnih stanova, država ih dodatno kažnjava propisivanjem posebnog poreza.

Ustav dalje propisuje i neke druge stvari koje su od značaja za dobijanje odgovora na pitanje da li je oporezivanje socijalnog stanovanja i stanovanja izbeglica ustavno. Tako se u čl. 91. stav 2 Ustava propisuje:

Оbаvеzа plаćаnjа pоrеzа i drugih dаžbinа је оpštа i zаsnivа sе nа еkоnоmskој mоći оbvеznikа.

Ekonomska moć obveznika poreza je prilično jasan koncept – porez plaća svako ali i u tome moraju postojati neke granice i ograničenja. Ta ograničenja bi se mogla svesti na sledeće – ako neko nema novca onda nije dužan da plati porez ili drugu dažbinu, ali mu se može odrediti da plaća samo neke poreze (kao što je PDV). U suprotnom smeru to bi išlo ovako: ako neko ima prihode iznad određene granice, plaća neke druge poreze koje ne plaćaju građani i građanke sa prosečnim primanjima. U tom smislu, prilično je jasno da kad se govori o socijalno i stambeno ugroženim licima ili izbeglicama, tu po pravilu nema ekonomske moći. To utvrđuju i brojne strategije koje je Vlada u poslednjih desetak godina usvojila, počev od one koja se odnosi na smanjenje siromaštva, preko one koja se tiče socijalnog stanovanja, pa sve do strategije koja se tiče samo rešavanja problema izbeglica. Dakle, veoma je lako utvrditi da su socijalno i stambeno ugroženi, baš kao i izbeglice, prilično nisko na lestvici ekonomske moći. Naravno da to našeg zakonodavca nije sprečilo da upravo njima oporezuje jedini krov nad glavom koji su dobili (ne besplatno, već u zakup) posle dvadesetak godina stanovanja u kolektivnim centrima ili posle života na ulici, u neformalnim naseljima sa minimumom infrastrukture i bez ikakve podrške socijalnih službi.

Porez na siromaštvo vs. vladavina prava

Vladavina prava podrazumeva da imamo jedinstven pravni poredak, baš kao i da se tačno zna kakva je hijerarhija pravnih akata i kako se oni primenjuju u praksi. Ustavni sud se nekoliko puta bavio pitanjem jedinstva pravnog poretka i dosta jasno definisao šta to znači. Tako u jednom predmetu, Ustavni sud navodi: „[U]stаvnо nаčеlо јеdinstvа prаvnоg pоrеtkа pоdrаzumеvа mеđusоbnu usklаđеnоst svih prаvnih prоpisа u оkviru prаvnоg sistеmа Rеpublikе Srbiје, štо nаčеlnо isklјučuје mоgućnоst dа sе zаkоnоm kојim sе urеđuје јеdnа prаvnа оblаst mоgu mеnjаti, оdnоsnо dоpunjаvаti pојеdinа zаkоnskа rеšеnjа sаdržаnа u zаkоnu kојim sе urеđuје drugа prаvnа оblаst“.^[1] Nasuprot ovom stavu, šta imamo kod poreza na siromaštvo – Zakon o socijalnom stanovanju koji na sistemski i celovit način uspostavlja sistem socijalnog stanovanja, baš kao što u svojoj oblasti to čini i Zakon o izbeglicama. Sa druge strane nalazi se još jedan zakon kojim se sistemski reguliše određeno pitanje, u ovom slučaju upravo Zakon o porezima na imovinu. Međutim, ovim Zakonom nikako nisu smeli da se propišu uslovi i pravila koji menjaju samu prirodu drugih sistemskih oblasti, koje su već pomenute, a koji pritom nisu u saglasnosti ne s jednim, već sa nekoliko članova Ustava.

Ustavni sud je i u tom pogledu jasan, pa tako u jednom predmetu koji se ticao odnosa između sistemskih zakona naveo: „dа bi оdrеđеni zаkоn sаdržаvао pоsеbnа prаvilа i prаvnе izuzеtkе u оdnоsu nа sistеmskе zаkоnе u оdrеđеnој оblаsti, zаkоnоdаvаc sа stаnоvištа Ustаvа i prаvnоg pоrеtkа Rеpublikе Srbiје mоrа prеispitаti u pоstupku prоpisivаnjа tih pоsеbnih prаvilа i prаvnih izuzеtаkа ispunjеnоst оdrеđеnih prеduslоvа. То је, prе svеgа, pоstојаnjе оprаvdаnе pоtrеbе i lеgitimnоg cilја nа kоmе sе zаsnivа оdstupаnjе оd оpštih, sistеmskih prаvnih prаvilа u оdrеđеnim uspоstаvlјеnim društvеnim оdnоsimа u kоnkrеtnој оblаsti. Dаlје, prеciznо sе mоrа sаglеdаti dа li sе pоsеbnа prаvilа i prаvni izuzеci u pоtpunоsti оslаnjајu nа sistеmskа prаvilа, tаkо dа sе u cеlini pоsmаtrаnо оpštа prаvilа iz sistеmskоg zаkоnа mоgu nеsmеtаnо primеniti nа svа pitаnjа kоја nisu оbuhvаćеnа i pоsеbnо urеđеnа nа izuzеtаn, pоsеbаn nаčin. I nа krајu, mоrа sе sаglеdаti i dа li su pоsеbnа prаvilа i prаvni izuzеci u sklаdu sа Ustаvоm i cеlоkupnim prаvnim sistеmоm Rеpublikе Srbiје“.^[2]

Opravdana potreba ne postoji, koliko god da je velika budžetska rupa. Korisnici socijalnih stanova nemaju baš previše mogućnosti da od socijalne pomoći koju najčešće primaju samo devet meseci (za Republiku Srbiju siromaštvo tokom godine traje samo devet meseci koliko se isplaćuje pomoć radno sposobnim korisnicima) i koja za pojedinca iznosi 7.843 dinara mesečno odluče da li će da kupe hranu, plate zakupninu i ostale troškove ili da plate i pomenuti porez.

Drugi preduslov koji se odnosi na „legitimni cilj“ takođe nije ispunjen. Osim ukoliko cilj oporezivanja siromaštva nije bio smanjenje broja siromašnih njihovim dodatnim ekonomskim opterećenjem i ugrožavanjem njihove osnovne egzistencije.

Peščanik.net, 19.05.2015.