Povrće istine

 
Ovaj članak je zapravo samo izgovor da prikažem jedan sjajan film o povrću.

Ali želim i da pokažem kako se savremena nauka radikalno promenila na način koji nismo u potpunosti shvatili.

Kako se od perspektivnog neverovatnog novog sveta budućnosti pretvorila u snažnu konzervativnu snagu koja zadržava napredak i ne dozvoljava ljudima da se pomaknu.

U svemu tome i povrće ima čudnu ulogu.

 

 
Postoje dva paralelna naučna univerzuma. Jedan je stvarni svakodnevni naučni rad, strpljivo istraživanje svih činilaca sveta i povremena neverovatna otkrića.

Drugi je uloga nauke u imaginaciji javnosti – i njen snažni efekat na to kako milioni običnih ljudi doživljavaju svet.

Ova dva sveta često teku paralelno – kad nam naučnici iz prvog sveta omoguće da zavirimo u njihova neverovatna otkrića. Ali ponekad se dogodi da se ova otkrića – i ono što obećavaju – pomešaju sa drugim društvenim i političkim idejama. Onda nauka postaje nešto drugo.

Ovo se na dramatičan način dogodilo u drugoj polovini dvadesetog veka. Nauka je dosta uznapredovala u Drugom svetskom ratu i ambiciozni naučnici su posle rata obećali da mogu da izgrade novi svet.

Ali već od 70-ih godina postalo je jasno da postoje nepredviđene posledice. Počelo je sa hemijskim zagađenjem – naročito kad je od DDT-a počela da umire divljač. Ali poverenje u optimističku viziju nauke slomila je nuklearna energija – katastrofom na „Ostrvu tri milje“ u Sjedinjenim Američkim Državama 1979. godine.

Njeno mesto je zauzelo nepoverenje u zamisao da nauka i tehnokratski eksperti mogu da stvore bolji svet. Evo jednog dobrog primera ovog novog raspoloženja. Ovo je miting protiv nuklearne energije održan u Njujorku posle „Ostrva tri milje“.

Džejn Fonda se pojavljuje u ulozi slavne ličnosti – a njen intervju dobro sažima novo raspoloženje. Sviđa mi se i protestna pesma na kraju.

„Dajte mi samo neumornu snagu vetra
Dajte mi utešni sjaj prirodne vatre
Ali molim vas sklonite taj vaš atomski otrov“

Ako su naučnici bili naivni – naivna je i ova reakcija.

Možda sama nauka nije bila kriva – već način kako su je izvitoperili i korumpirali ekonomski i politički zahtevi koji su pred nju postavljeni.

Ovo je insert iz jednog mog filma koji govori o tome šta je krenulo naopako u izgradnji prvih velikih nuklearnih reaktora. Film pokazuje kako su firme koje su ih gradile – kao što je General Electric – bile izložene velikom ekonomskom pritisku i političkim zahtevima zbog Hladnog rata. A tehnolozi koji su osmislil ove džinovske sisteme znali su koliko su oni rizični.

Zatim je došlo do katastrofe u Černobilju 1986. Nagomilano nepoverenje u veliku nauku je eksplodiralo – i nauka je postala problem. Više nije bila rešenje.

Jedan čovek je odlično artikulisao takav novi pogled na nauku. To je bio nemački politikolog Urlih Bek, koji je baš pred černobiljsku eksploziju objavio knjigu pod nazivom Rizično društvo. Posle ove nesreće knjiga je privukla pažnju javnosti i od tada vrši neverovatan uticaj na društveno i političko razmišljanje na zapadu.

 

 
Ova knjiga je značajna zato što je izložila nov način posmatranja sveta. Bek kaže da naučnici i tehnolozi kroz velike projekte ne grade novu sjajnu budućnost. Ni sami ne znajući, rade nešto upravo suprotno – kreiraju nove opasnosti za svet.

Bek je upotrebio reč rizik. Po njemu, naučnici „proizvode rizik“.

Nekada su za ljudska društva rizik predstavljale prirodne katastrofe – poput zemljotresa i vulkana i oluja. Ali sada rizik potiče od ljudske genijalnosti i ambicije. Mnogi izumi imaju nuspojave potencijalno opasne po svet – kao što su nuklearno zagađenje i ekološke katastrofe.

Svet je okrenut naglavačke. Pravu pretnju ljudskoj egzistenciji više nije predstavljala priroda – već ljudska nauka i tehnologija koje su dovoljno jake da unište prirodu i čitavu planetu. I nije im se nazirao kraj – bila je to nova i rastuća opasnost.

To znači – tvrdi Bek – da će se uloga čitave politike neminovno promeniti. Nekada je glavni cilj političara bio da stvore ravnopravnije društvo. Nadalje više neće biti tako. U novom „društvu rizika“ njihov glavni cilj biće stvaranje bezbednosti.

Bek nije mnogo birao reči:

Dok utopija o jednakosti sadrži obilje sadržinsko-pozitivnih ciljeva koji se odnose na društvene promene, utopija o bezbednosti ostaje karakteristično negativna i defanzivna. Ovde, u principu, nije više reč o tome da se postigne nešto „dobro” nego još samo o tome da se spreči ono najgore.

San klasnog društva je da svi hoće i treba da učestvuju u podeli kolača. Cilj rizičnog društva je da svi treba da budu pošteđeni od trovanja.^[1]

Ovo je napisano 1986 – i vrlo je dalekovido. Taj kratki pasus otprilike opisuje današnje raspoloženje u našem društvu. Svet u kome pojedinci neprekidno vagaju rizike u svom životu, dok se od političara očekuje da sve buduće rizike i opasnosti predvide i izbegnu.

I svi dižu ruke od ideje stvaranja ravnopravnosti, omogućavajući tako širenje nejednakosti.

Bekova knjiga je izvanredna – jer dolazi sa liberalne levice. Pa ipak je njegova osnovna poruka da, suočeni sa ovim novim potencijalnim rizicima, moramo da napustimo političku ideju progresa i društvene reforme – i da umesto toga stisnemo zube i pokušamo da predvidimo sve opasnosti koje možda vrebaju iz mraka.

Da budemo pošteni prema Beku, on je u knjizi neodređen po pitanju prirode pesimističkog i anksioznog društva koje će nastati iz ovog novog pristupa. Ali kaže da je takvo društvo neizbežno. I to je na neki način veoma pošten prikaz onoga što se desilo sa liberalnim svetonazorom krajem 80-ih – koji se povukao u sumorni pesimizam gde se na razvoj događaja reaguje jedino sa: „gospode bože“.

Mislim da je u pitanju činjenica da bejbi bumeri više nisu mladi, i pošto su otkrili da ne mogu da se suoče sa činjenicom svoje smrtnosti, počeli su da projektuju svoje strahove na ostatak društva. Ali ljudi poput Beka su ovo nekako transformisali u veliku pesimističku ideologiju.

 

 
Ovo je insert iz jednog odličnog dokumentarca snimljenog tokom dešavanja 1986, koji dramatično pokazuje koliko smo tada imali drugačiji stav prema riziku. Na snimku je grupa sovjetskih tehnologa koji su posle nesreće dobrovoljno ušli u razoreni reaktor u Černobilju.

Snimak je neverovatan, jer su svi oni znali da će umreti. Njihova zaštita od radijacije – kao što se vidi u filmu – bila je minimalna. Sastojala se od oblepljivanja rukava i nogavica i ničeg više. Ali ušli su jer je to bio jedini način da saznaju kako da obuzdaju katastrofu.

Film je vrlo potresan jer su u pitanju ljudi iz starijeg sveta. Za njih je rizik irelevantan. Oni su verovali u nešto mnogo veće – važnije od njihovih života. Tu je i neverovatna kamera na daljinsko upravljanje – postavljena na dečji tenkić – koja sjajno snima.

Ideja o rizičnom društvu bila je snažna kritika savremene nauke i tehnologije. Jer upravo su ove oblasti – tvrdi se u knjizi – bile glavni krivci za stvaranje rizika.

Ali ova ideja je ujedno omogućila nauci da sebi izmisli novu ulogu. Jer su na scenu stupili novi naučnici koji su tvrdili da znaju kako da analiziraju opasnosti – i predvide rizike. Oni neće pokušavati da izgrade blistavu novu budućnost, već će osigurati svet tako što će prepoznati opasnost pre nego što ona nastupi.

Ovo je bio početak moderne nauke koja sada prožima savremeni svet i čije pune razmere, čini mi se, još uvek nismo u potpunosti shvatili. Ona je postala ključna za najrazličitije oblasti – od medicine i javnog zdravlja, preko klimatskih promena, finansija i socijalne države – pa čak do predviđanja terorizma i kriminala.

Naučnici i tehnolozi traže obrasce, spojeve i korelacije u ogromnoj količini podataka. Nauka je u svest stanovništva ulazila uglavnom posredstvom redovnih izveštaja koji otkrivaju podudarnosti između bolesti i ljudskog ponašanja. Novinari to obožavaju – meni se posebno dopao onaj naučni izveštaj u kome se tvrdi da se od hrkanja dobija rak.

 

 
Ali ta nauka nema jake korene. Upravo ova potraga za korelacijama omogućila je naučnicima da dokažu kako postoji veza između pušenja i raka. To je naučno istraživanje koje je promenilo svet – i spaslo milione ljudi od prerane smrti.

Takav rad je omogućio modernoj nauci da se obnovi u drugačijem obliku – i ponovo postane centralna za naše društvo – jer nas je sada upozoravala na opasnosti. Što je dobro.

Ali takav naučni pristup ima jednu slabost koja omogućava širim društvenim i političkim silama da je usmeravaju i njome manipulišu.

Ako tražite korelacije, često nemate predstavu zašto se nešto dešava – već samo znate da su dve stvari nekako povezane. Otud i upozorenje, „korelacija ne znači kauzalnost“.

Naučnici to vrlo dobro znaju – i uvek vrše unakrsne provere da vide da li je korelacija stvarna ili lažna, uzimajući u obzir sve promenjive. Traže skrivene faktore koji bi mogli da budu stvarni razlozi zašto se nešto događa i pokušavaju da prilagode podatke. Za ove skrivene faktore imaju dobar naziv – „rezidualni varijabilitet“.

Ali problem je u tome što oni uvek pokušavaju da zamisle šta bi mogle da budu skrivene promenljive – a izbor onoga što možete i ne možete zamisliti neminovno podleže širem društvenom i političkom svetonazoru.

Što nas dovodi do povrća.

Pre sedam meseci pojavio se jedan naučni izveštaj koji jasno ilustruje tu opasnost.

Napisali su ga istraživači sa Univerzitetskog koledža u Londonu, i reč je o tome da ljudi koji dnevno pojedu sedam ili više porcija voća i povrća – umesto preporučenih pet – žive duže. Ne samo malo duže, jer kako je jedan od autora izjavio, efekat je „zaprepašćujući“.

U izveštaju se tvrdi da ako pojedete pet porcija voća i povrća dnevno, smanjujete rizik od smrti za 29%, ali ako pojedete sedam ili više porcija rizik je 42% manji.

Naravno, izveštaj je naišao na veliki odjek u javnosti – i neki su govorili da treba promeniti nacionalne zdravstvene preporuke. Evo nekih televizijskih i novinskih reportaža.

Ali ako pažljivije pogledamo taj izveštaj, pojavljuju se dve iznenađujuće stvari.

Prvo, podaci nisu dovoljno ubedljivi da podrže zaključke istraživača. U pitanju je, kako mi je rekao jedan naučnik koji nije povezan sa izveštajem, više verovanje nego naučno dokazani zaključak.

I drugo, naučnici koji su radili ovo istraživanje su možda ignorisali jedan drugi – i sasvim drugačiji – zaključak na koji ovi podaci ukazuju: ukoliko želite da živite duže, trebalo bi da promenite društvo.

Istraživači su iskoristili podatke iz zdravstvenog ispitivanja Engleske. Svake godine, nasumično odabranoj grupi ljudi postavljaju se pitanja o njihovom životu – a jedan deo ove ankete posvećen je tome koliko su voća i povrća ispitanici pojeli u proteklih dvadeset četiri sata.

Istraživači su uzeli odgovore iz jedne takve ankete od pre dvanaest godina i uporedili deo o voću i povrću sa tim ko je umro u proteklih dvanaest godina. I to je u suštini bilo sve. Izveštaj se zasniva na tome šta je šezdeset petoro ljudi reklo da je pojelo jednog davnog dana.

Pitao sam profesora Toma Sanders, nutricionistu sa Kraljevskog koledža u Londonu, za njegovo mišljenje o istraživanju na kome se izveštaj temelji.

Bio je prilično oštar. Podaci su sumnjivi, kaže on, jer ne može da se utvrdi da li su ispitanici lagali. Dobro je to ilustrovao – Muškarci lažu o pušenju. Žene lažu o povrću.

Ali daleko važnija je činjenica, kaže on, da su oni možda pogrešno protumačili podatke. Moguće je da činjenica da neki anketirani žive duže nije direktno povezana sa jedenjem voća i povrća. Možda je konzumiranje više voća i povrća nešto što se praktikuje među višim društvenim slojevima.

A ljudi iz višeg društvenog staleža obično žive duže – zbog najrazličitijih faktora, poput pristupa boljoj zdravstvenoj zaštiti kroz čitav život, manje stresa, života u prijatnijem i manje zagađenom okruženju. Dakle, zbog svega što se obično dobija ako imate više para i više slobode.

Skrenuo sam pažnju profesoru Sandersu da su istraživači naveli kako su u izveštaju „podatke prilagodili prema drušvenim staležima“. Ali on je to odbacio – rekavši da su korišćeni podaci „izuzetno slabi“ a ponegde i nepostojeći.

A ako pročitate izveštaj, pronaći ćete i uzgredno priznanje da je jedna od najdramatičnijih korelacija – da ljudi koji jedu konzervirano umesto svežeg voća umiru ranije – možda rezultat nekog sasvim drugog faktora.

 
Koliko nam je poznato, nijedan drugi naučni rad ne pokazuje ovaj rezultat. Ovo bi mogao biti rezultat varijabilnosti, na primer, (nedovoljnog) pristupa svežim namirnicama u nerazvijenim područjima ili među ljudima već lošeg zdravstvenog stanja ili napornijeg načina života. Ovi varijabilni aspekti nisu obuhvaćeni prilagođavanjem u našoj analizi: dodatno prilagođavanje sa drugim društveno-ekonomskim ili nutricionim merenjima moglo bi da pokaže da je taj navodni efekat rezultat variljabiliteta.

 
Nema ničeg lošeg u zdravoj ishrani. I vrlo je razumno redovno jesti voće i povrće.

Ali ovde je u pitanju nešto drugo. Naučnici koji stoje iza ovog izveštaja igraju na naš strah i poručuju nam da moramo da jedemo zdraviju hranu kako ne bismo prerano umrli. A zapravo, podaci možda ukazuju na nešto sasvim suprotno.

Da se prerano umiranje može izbeći tako što će se društvo restrukturirati tako da suromašni imaju pristup ne samo boljoj hrani – nego i drugim prilikama koje uživaju bogatiji. Reč je o nizu društvenih faktora poput zdravstvene zaštite, stanovanja, obrazovanja, društvene izolacije, stresa, nezaposlenosti i rizičnih zanimanja. Sve ove stvari takođe utiču na to koliko dugo ljudi žive.

Okriviti voće i povrće za sve to prosto nije pošteno.

Nauka i naučnici zaslužni su za razne divne stvari. Ali kada zadru u socijalni i politički svet, najčešće se povijaju onako kako ideološki vetar duva.

Nekada se to odražavalo u podršci političarima koji su pokušavali da prošire svoju vlast postavljajući društvo na nove osnove. Sada – u doba individualizma – odražava se u tome što nas drže u mestu, promovišući zamisao da samo treba da se usredsredimo na sebe i svoje telo. I da ne razmišljamo o širim problemima rastuće nejednakosti i nepravde koje takav stav prate.

Naučnici kažu – samo pojedi još jednu bananu ili kupus i bićeš dobro. Sve svaljuju na izolovanog pojedinca.

Takvi izveštaji – a ima ih mnogo – drže nas zatvorenim u anksioznosti „rizičnog društva“. Iako je prava istina da ćete verovatno živeti duže ako se povežete i upotrebite tako dobijenu kolektivnu snagu za promenu društva. Što bi moglo da bude i zabavnije od brojanja voća.

Kao protivotrov – evo jednog lepog filma o povrću. U pitanju je dokumentarac iz 1972. o takmičenju uzgajivača praziluka u Njukaslu. Film je potpuni kemp – silni muškarci raspravljaju o dužini i prečniku svog praziluka.

I to se svodi na statistiku i brojke – jer će se pobednik utvrditi merenjem. Ali u ovom slučaju ne radi se o strahu od smrti. Radi se o ponosu i slavi povrća – među ljudima koji vrlo nezdravo žive. Dok razgovaraju o svom voljenom povrću, ne ispuštaju cigaretu i piće.

Adam Curtis, bbc.co.uk, 10.10.2014.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 19.10.2014.