Pravne nekorektnosti u rehabilitaciji Draže Mihailovića

Detaljna pravna, a ne istorijska ili politička, analiza postupka za rehabilitaciju Draže Mihailovića uslediće, naravno, kada bude bio poznat integralni tekst odluke o rehabilitaciji zajedno sa obrazloženjem u kome će Viši sud u Beogradu reći na osnovu čega je odlučio tako kako je odlučio. Međutim, već sada je, na osnovu usmenog obrazloženja te odluke, moguće ukazati na neke krupne pravne greške koje potpuno izlaze van okvira prava i notornog činjeničnog stanja. Evo o čemu se radi.

Prvo, u članu 10, stav 3. Zakona o rehabilitaciji izričito je propisano da o zahtevu za rehabilitaciju odlučuje „sudija pojedinac“. Takođe, u članu 14. Zakona kaže se da se u postupku o rehabilitaciji odlučuje po pravilima vanparničnog postupka, a u Zakonu o vanparničnom postupku jasno stoji da sve odluke donosi sudija pojedinac.

Uprkos ovako jasnim odredbama Zakona Viši sud u Beogradu odlučio je da u postupku rehabilitacije Draže Mihailovića ne odlučuje sudija pojedinac već veće sastavljeno od troje sudija. A da paradoks bude očigledniji, to nisu, kao što je uobičajeno, bili jedan sudija profesionalac i dvoje sudija porotnika, već troje profesionalnih sudija, što se čini samo u krivičnom postupku i to kada se sudi za najteža krivična dela.

Zbog čega je to učinjeno, zašto je postupljeno suprotno Zakonu i da li to dokazuje da postupak i odluka o rehabilitaciji Draže Mihailovića, po merilima koje je Viši sud primenio na suđenje Draži iz 1946. godine, nisu bili fer i korektni? Da li je ovo namerno odstupanje od zakona učinjeno da bi se pojačao dramski momenat ove predstave i da bi se neupućenima pokazalo sa kojom „ozbiljnošću“ je sud pristupio ovom pitanju?

Drugo, sud je, suprotno članu 18. Zakona o rehabilitaciji, proglasio da protiv njegove odluke nije dozvoljena žalba. Međutim, u članu 18. Zakona jasno se kaže da je protiv rešenja o rehabilitaciji dozvoljena žalba Apelacionom sudu u roku od 30 dana. Neko će reći da je to formalno pravo zato što se tražioci rehabilitacije sigurno neće žaliti na odluku kojom je njihov zahtev prihvaćen. Ali, nije tako. Članom 14. Zakona utvrđeno je da kada se radi o rehabilitaciji lica osuđenih „sudskom ili administrativnom odlukom vojnih i drugih jugoslovenskih organa“, kao što je to slučaj sa Dražom, onda u postupku „obavezno učestvuje Republika Srbija, koju zastupa nadležni viši javni tužilac“. Da li je javni tužilac učestvovao u postupku i da li je njega Oliver Antić isterivao iz sudnice rečima „šta će ovaj ovde“, to je sada drugo pitanje, ali je jasno da javni tužilac ima pravo na žalbu i da mu je to pravo nezakonito uskraćeno.

Inače, u vezi sa pravom na žalbu, koje je navodno uskraćeno Draži Mihailoviću, u javnosti su izrečene različite tvrdnje, od kojih neke deluju i komično. Tako Slobodan Homen kaže (Danas, 15.05) da Draža „nije imao pravo na žalbu“ ali je streljan „pre nego što je odlučeno po žalbi“. Pa po kojoj je to žalbi odlučivano kad nije imao pravo na žalbu? Stvar je u tome što je Draži sudila vrhovna sudska istanca, a kada ona sudi, pravo na žalbu ne postoji kao redovan pravni lek, jer iznad nje nema višeg sudskog organa. Postoji samo pravo da se političkom organu podnese molba za pomilovanje, što je Draža istoga dana i učinio, ali je Prezidijum Narodne skupštine tu molbu odbio.

Ovaj detalj u vezi sa „pravom na žalbu“ i molbom za pomilovanje do sada smo više puta argumentovano objasnili i prosto je deprimirajuće kako ravnogorci uporno ponavljaju svoje tvrdnje kao da im nije podnet nijedan dokaz i argument. A to što je Viši sud u Beogradu prihvatio njihovu neosnovanu tvrdnju i čak uskratio pravo na žalbu protiv odluke o rehabilitaciji, ostaće zabeleženo kao vrhunski pravni nonsens.

Treće, pristalice rehabilitacije su tokom postupka tvrdile da su na osudu Draže uticali politički faktori te da je presuda zasnovana na ideološkim i političkim razlozima. Viši sud je prihvatio ovu kvalifikaciju, ali će biti zanimljivo utvrditi da li je za to imao neke dokaze i argumente ili se oslonio samo na gole tvrdnje pristalica rehabilitacije. Naravno, uverljivih dokaza za to nema, ali stvar je u tome da su sva suđenja u svetu posle Drugog svetskog rata bila politička suđenja u smislu da su politički faktori zahtevali da se ta suđenja održe. To pre svega važi za suđenje nacističkim vođama u Nirnbergu koje je bilo posledica političkog dogovora Čerčila, Ruzvelta i Staljina da se pravno gone ratni zločinci, o čemu je čak i Generalna skupština OUN, kao politički organ, usvojila Deklaraciju i obavezala svoje članice da sude ratnim zločincima. Štaviše, ovim političkim stavovima pridružila se i kraljevska vlada u Londonu koja je 1. avgusta 1944. usvojila Deklaraciju u kojoj se kaže:

„Sva zla, koja su neprijatelji i njihovi pomagači učinili u našoj zemlji, smatramo za teški zločin, koji mora biti primjerno kažnjen. Sve one, koji su na bilo kojem dijelu naše zemlje javno ili prikriveno surađivali s neprijateljem, osuđujemo jer su tim učinili najteži zločin izdajstva prema narodu i njegovim svetinjama. Oni će biti predani narodnom sudu kao izdajice.“

Dakle, da je suđenje Draži bilo plod ovakve političke volje stvorene u celom svetu, to nije sporno. Ali nema nijednog materijalnog dokaza da su se politički faktori mešali u rad sudskog veća i da su uticali na odluku suda, kao što je to u postupku rehabilitacije učinjeno na najgrublji način – slanjem na suđenje savetnika predsednika Republike.

Sasvim odvojeno od ovog pitanja jeste pitanje da li su vlasti tadašnje FNRJ eventualno pogrešile što su Dražu svrstale u red saradnika okupatora i tako ga nevinog osudile. Ali, Viši sud u Beogradu je jasno rekao da se u to pitanje uopšte nije upuštao i da nije zbog toga poništio presudu Draži, već samo zato što je ona doneta iz ideoloških i političkih razloga i što nije imao fer suđenje.

Četvrto, u članu 2 stav 2 tačka 2 Zakona o rehabilitaciji propisano je da se ne mogu rehabilitovati lica koja su sudovi i drugi organi DFJ i FNRJ „proglasili da su ratni zločinci, odnosno učesnici u ratnim zločinima“, kao što je to slučaj sa Dražom, osim ako sud u postupku rehabilitacije utvrdi da ta lica nisu izvršila ratni zločin ili učestvovala u njemu. Ali, i ovde je Viši sud izričito rekao da se nije bavio materijalno-pravnom stranom stvari i nije utvrđivao da li je Draža bio ratni zločinac ili ne, tj. da li je on opravdano ili neopravdano bio proglašen takvim.

Kod opisanog stanja stvari, tj. u situaciji kada sud krši zakonski nalog da prethodno utvrdi da li je Draža bio ratni zločinac ili ne, u kom slučaju kvalifikacija Draže kao ratnog zločinca i dalje važi i nije ničim osporena, Viši sud nije smeo da rehabilituje ratnog zločinca pa ma kakvi proceduralni propusti da su napravljeni i ma koliko to suđenje bilo političko i nekorektno. Jednostavno, zabrana rehabilitacije ratnih zločinaca je toliko nedvosmislena da se može otkloniti samo preciznim utvrđenjem da to lice nije počinilo ratni zločin, što u ovom slučaju nije ni utvrđivano niti utvrđeno.

Konačno, ukoliko je tačno, kako su mediji preneli izjavu predsednika sudskog veća, da će odlukom o rehabilitaciji biti rešeno da se Draži Mihailoviću vrate „građanska prava“, takva formulacija nema smisla i nije na zakonu osnovana. Nosilac građanskih prava može biti samo živa osoba i nije jasno šta će građanska prava nekome ko više nije u životu. Uostalom, Zakon o rehabilitaciji uopšte ne govori o građanskim pravima, mada i formulacija koju Zakon koristi, tj. da se odlukom o rehabilitaciji poništavaju pravne posledice osude, takođe nema mnogo smisla. Jer, kako se može poništiti to što je neko usled osude lišen života? Očigledno, ova formulacija nema pravno već samo retoričko, odnosno ideološko-političko značenje.

Dakle, ovo su samo neke od grubih povreda zakona učinjenih odlukom suda o rehabilitaciji Draže Mihailovića zbog kojih će ta odluka pre ili kasnije morati da bude poništena.

Peščanik.net, 22.05.2015.

REHABILITACIJE U SRBIJI