Reklo bi se da je jedna od važnijih pouka koju je Kremlj izvukao iz ukrajinskog konflikta na Zapadu prošla skoro neopaženo. Naime, izgledalo je da su gotovo svi pokušaji zbližavanja Evrope s Putinovim Evroazijskim savezom (pod uslovima koje je nametala Moskva) nemogući. Stekao se utisak da Rusija od početka konfrontacije sa Ukrajinom sve više tone u izolacionizam. Da, što se unutrašnje politike tiče to je zaista tačno. Međutim, Rusija je na planu spoljne politike udesetostručila svoje napore da Evropu prekroji po svojoj meri. Kremlj danas čvrsto stoji na stanovištu da se „suverena“ Rusija ne da zamisliti bez „sfere svog uticaja“ koja će se u širokom pojasu prostirati od Lisabona do Vladivostoka. Kremlj hoće da preformatira evropsku svest. Kremlj hoće da natera Evropljane da se odreknu svojih institucija, da čitavoj klasi svojih političara okrenu leđa i tako postanu „putinokompatabilni“. Radi ostvarivanja ovih ciljeva, medijska strategija Kremlja je istovremeno usmerena u tri pravca.
Prvi je konstantno omalovažavanje svega što je zapadno: političara („svi do jednog su korumpirani i nesposobni“), morala („samo blud i sodomija“), demokratije („licemerni igrokaz uz američku muziku“), ljudskih prava („globalna jeres – человекопоклонничество“ kako reče patrijarh Kiril), međunarodnog pravnog sistema („tek fikcija iza koje Amerikanci kriju svoju prevlast“), Evrope (koja „na naše oči propada“), Amerike (koja „već godinama samo šlajfuje“).
Drugi je igra na kartu straha i njegovog neprestanog raspirivanja. Glavni aduti su, naravno, rastuća opasnost od terorizma izazvanog „politikom zapadne tolerantnosti“ i masovni priliv migranata koji ta ista politika „svesrdno podstiče“.
Treći je zbližavanje Evropljana i Rusa na tobože zajedničkim interesima, na terenu zajedničkih objekata mržnje, pre svega mržnje prema SAD. Za sve negativne pojave u savremenom svetu, kao što su na primer islamski terorizam, rat u Ukrajini ili svetska ekonomska kriza, postoji samo jedan krivac – SAD i njeni evropski vazali. Amerika je uvek kriva – i kada je aktivna (intervencija u Iraku), i kada je pasivna (napuštanje Iraka, nastanak takozvanog ISIS-a). Moskva nudi opis proste, crno-bele verzije zbivanja: s jedne strane su zlotvori koji deluju iza kulisa takozvanog važećeg svetskog poretka, a s druge su sile dobra pod rukovodstvom Putina. Tobože on je taj koji se sam samcit suprotstavlja Americi, baš kao što se i Asteriks suprotstvljao Rimskoj imperiji. I ova uprošćena, tipizirana slika junaka iz popularnog stripa zaista ima mnogo sledbenika, uglavnom zahvaljujući društvenim mrežama.
U tome je među evropskim zemljama najdalje otišla Francuska. Na primer, u vreme kada je Nikola Sarkozi bio predsednik, od pomoćnika tadašnjeg premijera Fransoa Fijona smo mogli da čujemo da je „Hodorkovski prosto bandit koji je opljačkao budžet Ruske Federacije“. No ovde je nešto drugo mnogo bitnije. Francuska desnica je vrlo brzo, spremno i do kraja prihvatila svu mržnju koju su ruski državni mediji počeli da emituju prema Ukrajini. Dovoljno je bilo da ruska državna propaganda kijevski Majdan proglasi za američki projekat, pa da se znatan deo francuskih desničara u istom trenutku pretvori u prave pravcate ukrajinofobe.
Danas u Francuskoj vladaju dva oblika prilično žestoke i nedvosmislene ukrajinofobije. Jedna se javnosti predočava u takozvanim „pristojnim kalupima“, u formi koja ipak poštuje pravila pristojnosti i koju mi redovno srećemo na stranicama Le Figaro: „Rusija bez Ukrajine nije imperija; ona bez nje prestaje da bude prepreka hegemoniji SAD“ – piše Adrien Dezuin. „Orijentišući se na zapad, Ukrajina je sebe odrezala od svog istočnog okruženja, a da u isto vreme sebi nije obezbedila integraciju sa Zapadom. Ukrajina je posle Majdana ostala izolovana, bukvalno nasukana u političkom plićaku gde joj sledi sigurna propast. Sve u svemu, tresla se gora – rodio se miš. Pune dve godine nakon odlaska Viktora Janukoviča, Ukrajinom vlada haos. Krediti MMF-a i Evropske unije su pokradeni i bankrot Ukrajine je praktično neminovan.“ Nas podsećaju da su „pod dirigentskom palicom Američkih jastrebova, mnoge evropske zemlje izrazile veliki entuzijazam povodom nove ukrajinske revolucije“. A Savije Moro, bivši desantni oficir a danas biznismen koji živi u Rusiji i koji važi za velikog poklonika Putina, dakle on tvrdi da je Ukrajina „banana-republika“ i uz to nikada ne propušta priliku da izjavi kako je „Ukrajina već mrtva“.
Uporedo sa ovom „pristojnom“ ukrajinofobijom, imamo i onu zaista odurnu, krajnje vulgarnu, koja se širi po društvenim mrežama, a ton joj zadaju plaćeni botovi i spin majstori Kremlja. Na primer AgoraVox, francuskojezični veb-sajt koji sebe proglašava za građanski medij, o Viktoriji Nuland piše sledeće: „Ovo je poruka Evropljanima koji razumeju o čemu se radi. Ova žena s očima boje čelika, navodno obična i dobronamerna činovnica Stejt departmenta koja velikodušno deli kolače učesnicima kijevskog Majdana, zapravo je aktivni ekgzekutor koju su Ban Ki Mun i ostali činovnici OUN snabdeli dovoljnom količinom vazelina da bi sve vas, vaše predsednike i monarhe, vaše kancelare i deputate mogla da j… kada se njoj to prohte“. A evo kako francuski publicista Erik Zemur izražava svoju „zabrinutost“ za Ukrajinu: „Himera jedinstvene Ukrajine još uvek daje znake života i tu iskasapljenu nakazu od države Evropa još uvek pokušava da spase. Njen leš još uvek tu i tamo pomalo mrda – ali neće još dugo.“ U isto vreme, proruski orijentisani stanovnici Donbasa kod Zemura izazivaju isključivo simpatije i razumevanje: „Oni nemaju ni najanju nameru da flertuju sa Zapadnom Evropom. Oni znaju da je ona osuđena na propast, da je to teritorija koju iznutra razjeda multikulturalizam, bezbožništvo i agresivni homoseksualizam.“
I nije samo o Ukrajini reč. Svedoci smo toga kako su se povodom skorašnje rusko-turske svađe francuski mediji okomili na Tursku. Recimo francuski ekonomista Žak Sapir piše: „Što se ove poslednje (leto 2015) izbegličke krize tiče, jasno je da je ona u znatnoj meri vezana za želju turskih vlasti da izvrše snažan pritisak na Evropsku uniju… Francuska vlada je više nego ikad dosad dužna da se oštro distancira ne samo od Turske, već i od NATO-a. Ovaj vojni savez današnja vlast Francuske može koristiti samo kao zaklon iza kojeg će sakrivati svoju neodgovornu politiku.“ I na kraju bi trebalo pomenuti i uporno diskreditovanje nemačke kancelarke Angele Merkel – tog glavnog bauka Evrope koji kruži nad zidinama Kremlja – medijsku aktivnost kojom se konstantno podriva franko-germanska osovina kao osnova Evropske unije.
Kao što vidimo, uvozni oblici mržnje mogu biti isto toliko opasni kao i domaći. Pristupanje „ruskoj partiji“ umnogome podseća na stupanje u sektu čiji su adepti spremni da poveruju u bilo kakvu budalaštinu i dalje je šire. Mržnja ume da bude moćno oružje u rukama onih koji su spremni da ga iskoriste. Sovjetska propaganda je u svoje vreme bila prilično ograničena time što se trudila da SSSR prikazuje u što privlačnijem, u što pozitivnijem svetlu. A putinska propaganda, budući da je u celosti zasnovana na poricanju svega što je na Zapadu usvojeno kao pozitivno, tih problema nema. Osim toga, ona se i ne trudi da se bilo kome dopadne i zato je ona kudikamo efikasnija.
Ova uporna i izuzetno skupa kampanja zaglupljivanja, demoralizacije i opšte dezorijentacije koju već godinama, i kod kuće i na Zapadu, vodi ruska propaganda, jasno govori o njenim ciljevima i ambicijama. Tu tako otrovnu ravnodušnost prema istini koja je vrlo karakterisitična za praktično sve državne medije u Rusiji, neophodno je rasprostraniti i na Zapadnu Evropu. Pod vidom borbe za „političku korektnost“ i protiv „jednoumlja“, kremaljska propaganda nameće antikonformistički konformizam, nešto kao odraz zapadnog „jednoumlja“ u ogledalu, odnosno običaj da se svakodnevno rutinirano žigoše globalizacija, američka prevlast, briselska birokratija, islamizacija itd. I što je najgore, ova propaganda podstiče odsustvo bilo kakvih civilizovanih medijskih pravila. Može se govoriti i pisati bilo šta – sve je dozvoljeno. Kako reče istoričarka Sesil Vesi, danas na Zapadu, a posebno u Francuskoj, ova nova „dripačka kultura“ privlači sve one koji su „već umorni“ od blagodeti zapadne civilizacije i njenih ograničenja, te je tako i jedan lik kao što je Limonov, postao markantno ovaploćenje svih njihovih fantazama. Paradoks ruskog diskursa je u tome što apelujući na „tradicionalne vrednosti“, savremena ruska propaganda reanimira duh evropskog bunta iz ’68, ali u formi radikalnog nihilizma. Limonov je za to prosto idealan primer.
Da li bi trebalo da se plašimo ovog psihološkog rata koji Moskva vodi protiv Evrope? Metodi koje sam opisala, u Rusiji su već tokom prvih meseci Putinove vladavine bili uspešno isprobani. Mi se još uvek dobro sećamo niza događaja koji su sledili nakon sumnjivih eksplozija i rušenja stambenih zgrada u septembru 1999, koje su bez ijednog pravog dokaza pripisane Čečenima, a potom i panike koju je ovaj događaj izazvao. Tada je Rusija stupila u novi čečenski rat koji je za razliku od onog prethodnog bio vrlo popularan, a Putin je, zahvaljujući imidžu vladara čvrste ruke, pobedio na predsedničkim izborima. Istog trenukta je u Rusiji učinjen snažan zaokret ka starim imperijalističkim i šovinističkim idejama. Ruski građani su se u toku samo par meseci dobrovoljno odrekli teškom mukom osvojenih sloboda i tada još uvek krhkih demokratskih instutucija koje su mukotrpno građene u godinama vlasti Borisa Jeljcina. Isti taj scenario Kremlj pokušava da primeni i u Evropi, nadajući se da će pod istom zastavom „borbe s terorizmom“ uspeti da izvrši uspešnu putinizaciju Starog kontinenta.
Autorka je istoričarka, profesorka na pariskoj Sorboni, specijalista za Rusiju i Sovjetski Savez.
Fransoaz Tom, Grani.ru, 17.06.2016.
Preveo Haim Moreno
Peščanik.net, 24.07.2016.
UKRAJINA