Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Sporadične misli o represiji, revoluciji i imaginaciji uz novo izdanje „Utopije“ Tomasa Mora.

Ropstvo

Moja zemlja se ujedinila u jednoj revoluciji i gotovo raspala u drugoj.

Prva revolucija bila je protest protiv ružne, glupe, ali relativno blage društvene i ekonomske eksploatacije. Njen uspeh je gotovo bez premca u istoriji.

Mnogi od učesnika prve revolucije upražnjavali su najekstremniji oblik ekonomske eksploatacije i društvenog ugnjetavanja: bili su robovlasnici.

Druga američka revolucija, građanski rat, bila je pokušaj da se očuva ropstvo. Ona je delimično uspela. Robovlasništvo je ukinuto, ali gospodarska i ropska svest još prožima misli Amerike.

Otpor ugnjetavanju

Philis Wheatley, pesnikinja i oslobođena robinja, napisala je 1774. godine: „U sva ljudska srca Bog je usadio načelo koje nazivamo Ljubav prema slobodi; zato ih tišti Ugnjetavanje i zato žude za Oslobođenjem.“

Istinitost tog načela je neporeciva kao činjenica da Sunce sija. Na njemu počiva sve što je dobro u institucijama i politici moje zemlje.

Ipak, koliko god da volimo slobodu, vidim da strpljivo podnosimo ugnjetavanje i čak odbijamo oslobođenje.

Čini mi se opasnom tvrdnja da je naša ljubav prema slobodi uvek jača od svake sile ili inercije koje nas ometaju da pružimo otpor ugnjetavanju i potražimo oslobođenje.

Ako kažem da snažni, pametni i sposobni ljudi ne mogu prihvatiti ugnjetavanje i da ga ne prihvataju, onda zapravo kažem da su ugnjeteni slabi, glupi i nesposobni.

Kad bi bila istina da superiorni ljudi ne pristaju da ih tretiraju kao inferiorne, iz toga bi sledilo da su ljudi na nižim stupnjevima u društvenom poretku zaista inferiorni: da su superiorni, pobunili bi se; činjenica da prihvataju svoj inferioran položaj znači da su inferiorni. To je udoban tautološki argument robovlasnika, društvenog reakcionara, rasiste i ženomrsca.

Taj argument još truje razmišljanja o hitlerovskom Holokaustu: „Zašto su Jevreji mirno ulazili u vozove“? Zašto nisu „pružali otpor“? Pitanje na koje se – u obliku u kome se postavlja – ne može odgovoriti, pa ga antisemiti mogu upotrebiti da naznače inferiornost Jevreja.

Ali taj argument je drag i idealistima. Mnogi liberalni i umereno konzervativni Amerikanci gaje uverenje da svi ugnjeteni koji nepodnošljivo pate zbog ugnjetavanja moraju biti spremni i orni da se pobune, i da su moralno slabi i iskvareni ako to ne učine.

Kategorično osuđujem kao nečasnu svaku osobu koja sebe smatra rasno ili društveno superiornom u odnosu na drugu osobu ili joj nameće inferioran status. Ali druga je stvar kategorički osuđivati ljude koji prihvataju inferioran status. Ako kažem da su oni nečasni, da moralnost zahteva da se pobune, to me obavezuje da razmotrim njihove mogućnosti izbora; da li tako postupaju iz neznanja ili iz ubeđenja, da li imaju mogućnost da smanje svoje neznanje ili promene svoje uverenje. Kad sve to razmotrim, kako mogu da kažem da s njima nešto nije u redu? Ko čini zlo, oni ili njihovi ugnjetači?

Vladajuća klasa je uvek mala, niži slojevi su veliki, čak i u kastinskom društvu. Siromašnih uvek ima mnogo više nego bogatih. Moćnika je daleko manje nego onih koji se pokoravaju moći. Odrasli muškarci imaju superioran status u gotovo svim društvima, mada su žene i deca uvek brojno nadmoćni. Vlasti i religije, u potpunosti ili delimično, odobravaju i podupiru nejednakost, društveni status, rodnu neravnopravnost i privilegije.

Većina ljudi, na većini mesta, u većini vremena ima inferioran status.

I većina ljudi čak i danas, čak i u „slobodnom svetu“, čak i u Americi, „postojbini slobodnih“, smatra da je takvo stanje stvari – ili bar neki njegovi elementi – prirodno, nužno i nepromenljivo. Po mišljenju većine tako je uvek bilo i zato tako mora biti. To može biti uverenje ili neznanje, a često je i jedno i drugo. Tokom vekova, većina ljudi inferiornog statusa nije imala priliku da sazna da postoji ili da bi moglo postojati drugačije društveno uređenje – da je promena moguća. Samo oni koji su uživali superioran status znali su dovoljno da bi i to mogli znati; a upravo njihova moć i njihove privilegije bili bi ugroženi kada bi se poredak promenio.

Istoriji ne možemo dodeliti ulogu pouzdanog moralnog vodiča u tim stvarima zato što istoriju pišu pripadnici više klase, obrazovani, povlašćeni ljudi. S druge strane, možemo da se oslonimo samo na istoriju i posmatranje današnjih događaja. A oni svedoče da su negodovanje i pobuna retki i da je revolucija čak ekstremno redak događaj. U većini vremena, na većini mesta, većina žena, robova, kmetova, pripadnika nižih klasa, izopštenika iz društva, seljaka, pripadnika radničke klase, većina ljudi koji su definisani kao inferiorni – to jest većina ljudi uopšte – nije se bunila zbog svog statusa prezrenih i ugnjetenih. Ljudi pružaju otpor, da; ali njihov otpor će verovatno biti pasivan ili pritajen, biće deo svakodnevnog ponašanja i zato skoro nevidljiv.

Kada se zabeleže glasovi potlačenih i pripadnika nižih klasa, vidimo da su neki od njih pokliči ili vapaji za pravdom, ali su neuporedivo češći izrazi rodoljublja, klicanje kralju, zaklinjanje da će se braniti otadžbina – svi lojalno podržavaju sistem koji ih je obespravio i ljude koji od toga profitiraju.

Ropstvo ne bi postojalo u celom svetu da su robovi često ustajali protiv svojih gospodara. Većina robovlasnika nije ubijena. Većini su se pokoravali.

Radni ljudi gledaju kako direktori njihove kompanije dobijaju sto puta veće plate od njihove i gunđaju, ali ništa ne preduzimaju.

U većini zemalja žene podržavaju načela i institucije muške superiornosti, pokoravaju se muškarcima, slušaju ih (otvoreno) i brane veru u urođenu sposobnost muškaraca kao prirodnu činjenicu ili versku dogmu.

Muškarci niskog statusa – mladi, siromašni – bore se i umiru za sistem koji ih drži u tom položaju. Većinu bezbrojnih vojnika ubijenih u bezbrojnim ratovima vođenim da bi se održala moć vladara ili religije jednog društva, činili su ljudi koje je to društvo smatralo inferiornim.

„Nemate da izgubite ništa osim svojih lanaca“, ali mi više volimo da ljubimo lance.

Zašto?

Da li ljudska društva neizbežno imaju oblik piramide na čijem je vrhu koncentrisana moć? Da li je hijerarhija moći biološki imperativ kojem ljudsko društvo mora da se pokorava? To pitanje je gotovo izvesno loše formulisano i zato je na njega nemoguće odgovoriti, ali se ono ipak postavlja i na njega se daju odgovori, a oni koji ga postavljaju obično odgovaraju potvrdno.

Ako takav urođeni, biološki imperativ zaista postoji, da li je on jednako imperativan za oba pola? Nema nespornih svedočanstava o tome da postoji urođena rodna razlika koja se ogleda u društvenom ponašanju. Esencijalisti na obe strane te rasprave smatraju da su muškarci prirodno skloni uspostavljanju hijerarhije moći, dok žene prihvataju ili podražavaju takve strukture mada ih ne začinju. Zbog toga će, smatraju oni, izvesno prevladati muški program i najzad ćemo shvatiti da je komandni lanac u kojem „viši“ zapovedaju „nižima“, a moć je koncentrisana u rukama nekolicine, gotovo univerzalni obrazac ljudskog društva.

Antropologija pokazuje da postoje izuzeci od te navodne univerzalnosti. Etnolozi su opisali društva koja nisu imala utvrđen komandni lanac; u kojima moć nije udenuta u kruti sistem nejednakosti već je fluidna, različito se deli u različitim situacijama, funkcioniše po načelu provera i ravnoteža i uvek teži konsenzusu. Opisali su društva u kojima se jedan pol ne smatra superiornim, iako uvek postoji neka rodna podela rada i verovatnije je da će se više ceniti muški poslovi.

Ali sve su to društva koja opisujemo kao „primitivna“ – tautološki jer smo već uspostavili vrednosnu hijerarhiju: primitivno = nisko = slabo, civilizovano = visoko = moćno.

Mnoga „primitivna“ i sva „civilizovana“ društva su strogo raslojena; velika moć je data nekolicini, a mala ili nikakva većini. Da li je održavanje institucija društvene nejednakosti zapravo motor koji pokreće civilizaciju, kao što tvrdi Lévy-Strauss?

Ljudi koji imaju moć bolje se hrane, bolje su naoružani i bolje obrazovani, i zato su sposobnoji da ostanu na tom položaju, ali da li se time može dovoljno objasniti sveprisutnost i trajnost ekstremne društvene nejednakosti? Činjenica da su muškarci nešto krupniji i mišićaviji (doduše i malo kratkovečniji) nego žene izvesno nije dovoljno objašnjenje za sveprisutnost rodne nejednakosti i njeno nastavljanje u društvima u kojima veličina i mišićavost nemaju veliki značaj.

Kada bi ljudska bića mrzela nepravdu i nejednakost kao što mi kažemo i mislimo da ih mrzimo, da li bi ijedno Veliko carstvo i ijedna Visoka civilizacija trajali duže od 15 minuta?

Kad bismo mi Amerikanci mrzeli nepravdu i nejednakost onako strasno kao što kažemo da ih mrzimo, da li bi ijedna osoba u ovoj zemlji bila gladna?

Očekujemo pobunjenički duh od onih koji nisu imali mogućnosti da nauče da je pobuna moguća, a mi privilegovani stojimo skrštenih ruku i u tome ne vidimo nikakvo zlo.

Imamo razloga da budemo oprezni, da budemo mirni, da ne talasamo. Mentalni i moralni pomak od poricanja nepravde do svesti o nepravdi ponekad se skupo plaća. Moje zadovoljstvo, stabilnost, sigurnost, lična osećanja mogu postati žrtve sna o opštem dobru, ideje o slobodi koju možda neću doživeti, ideala pravde koji možda niko nikad neće ostvariti.

Mahabharata se završava rečima: „Ni na koji način ne mogu postići cilj koji je van mog domašaja“. Verovatno je da je pravda, ljudska ideja, cilj izvan ljudskog domašaja. Ide nam od ruke izmišljanje stvari koje ne mogu postojati. Možda se sloboda ne može osvojiti pomoću ljudskih institucija, ali mora ostati osobina uma ili duha koja ne zavisi od okolnosti, kao dar milosti. To je (ako dobro razumem) religijska definicija slobode. Tišti me to što omalovažavanje rada i okolnosti koje je u njoj sadržano podstiče institucionalne nepravde i čini dar milosti nedostupnim. Dvogodišnjem detetu koje umre od gladi, batina ili bombe nije garantovan pristup slobodi niti ikakav dar milosti u bilo kom smislu koji sam u stanju da razumem.

Sopstvenim naporima možemo da postignemo samo nesavršenu pravdu, ograničenu slobodu. Što je bolje nego ništa. Hajde da se čvrsto držimo tog načela, ljubavi prema slobodi o kojoj je govorila oslobođena robinja i pesnikinja.

Osnova za nadu

Pomak od poricanja nepravde do priznanja nepravde ne može se poništiti.

Vaše su oči videle ono što su videle. Kad vidiš nepravdu nikad ne možeš iskreno poreći ugnjetavanje i braniti ugnjetača. Ono što je ranije bila lojalnost, sad je izdaja. Odsad si, ako ne pružiš otpor, saučesnik.

Postoji, međutim, međuprostor između odbrane i napada, prostor fleksibilnog otpora, prostor otvoren za promenu. Nije ga lako naći niti je lako na tom mestu živeti. Mirotvorci koji su pokušali da tamo odu na kraju su panično odjurili u Minhen.

Čak i ako dođu na taj teren, možda im niko za to neće biti zahvalan. Čiča Toma, junak romana Harriet Beecher Stowe, rob koji se hrabro trudio da ubedi svog vlasnika da promeni odnos prema robovima i odlučno odbijao da bičuje druge robove, na kraju je sam nasmrt izbičevan. A mi ga uporno koristimo kao simbol udvorne kapitulacije i servilnosti.

Kad se divimo herojski uzaludnom prkosu, nipodaštavamo strpljivi otpor.

Na pregovaračkom terenu, gde strpljenje daje plodove, stajao je Gandhi. Tamo je, s teškom mukom, dospeo i Lincoln. Biskup Tutu, pošto je na njemu godinama izvanredno časno živeo, video je kako se njegova zemlja, koliko god nespretno i neizvesno, kreće ka tom tlu nade.

Gospodarev alat

Audre Lord kaže da gospodarevu kuću ne možemo srušiti gospodarevim oružjem. Razmišljam o toj moćnoj metafori i pokušavam da je razumem.

Radikali, liberali, konzervativci i reakcionari smatraju da ovladavanje gospodarskim znanjem nužno rađa svest o ugnjetavanju i eksploataciji i subverzivnu želju za jednakošću i pravdom. Zato liberali podržavaju besplatno opšte školovanje, državne škole i slobodne rasprave na univerzitetima, a reakcionari im se, iz istog razloga, suprotstavljaju.

Čini se da nam metafora Audre Lord kaže da je obrazovanje nebitno za društvenu promenu. Ako ništa što je gospodar koristio ne može biti korisno robu, onda se mora napustiti ovladavanje gospodarevim znanjem. Tako najniža klasa mora iznova izumeti društvo, doći do novog znanja kako bi postigla pravdu. Ako to ne učini, revolucija neće uspeti.

To zvuči ubedljivo. Revolucije uglavnom ne uspevaju. Ali meni se čini da njihov neuspeh počinje onda kada se pokušaj građenja kuće u kojoj svi mogu živeti pretvori u pokušaj da se prigrabe sve testere i čekići, da se postave barikade pred alatnicom starog gospodara i da se svima drugima zabrani pristup. Pored toga što kvari, moć izaziva i zavisnost. Rad postaje uništavanje. Ništa se ne gradi.

Društva se menjaju nasilno i bez nasilja. Nova vizija društva je moguća. Građenje je moguće. Koji alat za građenje imamo osim čekića, eksera i testera – obrazovanja, učenja da mislimo, veštinâ učenja?

Postoje li zaista oruđa koja nisu pronađena, koja moramo da izmislimo kako bismo izgradili kuću u kojoj želimo da žive naša deca? Možemo li da krenemo od onog što sad znamo ili nas to što znamo sprečava da naučimo ono što treba da znamo? Da bismo naučili ono čemu mogu da nas uče obojeni, žene i siromašni, da bismo stekli znanje koje nam je potrebno, moramo li da zaboravimo sve znanje belih, muškaraca i moćnih? Moramo li zajedno sa sveštenstvom i falokratijom odbaciti i nauku i demokratiju? Da li ćemo onda pokušavati da gradimo bez ikakvog alata osim svojih golih ruku? Metafora je bogata i opasna. Ne mogu da odgovorim na pitanje koje postavlja.

Samo u utopijama

Pošto nudi nagoveštaj zamišljene alternative „načinu na koji sad živimo“, moja fikcija se može nazvati utopijskom, ali se ja i dalje opirem toj reči. Mnoga od mojih izmišljenih društava izgledaju mi kao poboljšanja, u ovom ili onom pogledu, našeg sopstvenog, ali mislim da je utopija odveć krupno i odveć kruto ime za njih. Utopija i distopija su intelektualna mesta. Pišem iz strasti i želje za igrom. Moje priče nisu ni zloslutna upozorenja ni uputstva šta treba da radimo. Mislim da su one najčešće komedije manira, podsećanje na bezbroj puteva kojima se uvek vraćamo na manje-više isto mesto i veličanje te beskonačne raznovrsnosti izmišljanjem još nekih alternativa i mogućnosti. Čak i romani Čovek praznih šaka i Stalno se vraćajući kući, u kojima sam, metodičnije nego obično, izložila neke varijacije o upotrebama moći – meni draže od onih što preovlađuju u našem svetu – čak i ti romani su pokušaji subverzije i, u isti mah, izlaganje ostvarivog društvenog plana koji bi jednom zasvagda okončao nepravdu i nejednakost.

Po mom mišljenju, nije važno ponuditi određenu nadu u bolje već, nudeći zamišljenu ali ubedljivu alternativnu stvarnost, rasteretiti sopstveni um, a time i um čitalaca, od lenjog, malodušnog mišljenja da je način na koji sada živimo jedini način na koji ljudi mogu da žive. Upravo ta inercija omogućuje nepravednim institucijama da neometano nastave ono što rade.

Fantastika i naučna fantastika po svojoj prirodi nude alternative sadašnjem stvarnom svetu čitalaca. Mladi uglavnom vole takve priče zato što ih njihova snaga i žudnja za iskustvom navode da rado prihvataju alternative, mogućnosti, promenu. Pošto su došli dotle da se plaše čak i zamišljanja istinske promene, mnogi odrasli ljudi odbijaju svaku imaginativnu književnost i ponose se time što ne vide ništa izvan onog što već znaju ili misle da znaju.

Ipak, kao da se plaše sopstvene subverzivne moći, naučna fantastika i fantastika često su bojažljive i reakcionarne u domenu društvene inventivnosti, te se fantastika čvrsto drži feudalizma, a naučna fantastika vojne i imperijalne hijerarhije. I jedna i druga obično nagrađuju svog junaka ili junakinju samo za izvanredne muške podvige. (Tako sam i ja godinama pisala. U Levoj ruci tame moj junak nije rodno određen, ali njegova junačka dela su isključivo muški podvizi.) Posebno u naučnoj fantastici često srećemo ideju o kojoj sam govorila, naime da je svako ko ima inferioran položaj, a ne buni se bez prestanka i ne pokušava da se dočepa slobode smelim i nasilnim postupcima, ili dostojan prezrenja ili prosto zanemarljiv.

U tako pojednostavljenom svetu, rob koji nije Spartak je niko i ništa. Takvo gledište je surovo i nerealističko. Većina robova, većina potlačenih ljudi, deo su društvenog poretka koji, upravo zbog toga što su izloženi ugnjetavanju, ne mogu čak ni da opaze kao nešto što se može promeniti.

Korišćenje uobrazilje predstavlja opasnost za one koji profitiraju od postojećeg stanja stvari zato što ima moć da pokaže da takvo stanje nije večno, nije univerzalno i nije nužno.

Pošto ima stvarnu, mada ograničenu moć da dovede u pitanje ustanovljene institucije, imaginativna književnost ima i odgovornost koja ide uz moć. Pripovedač je onaj koji govori istinu.

Tužno je što se mnoge priče koje bi mogle da ponude istinitu viziju zadovoljavaju rodoljubivim ili verskim banalnostima, tehnoloških čudesima ili jalovim maštarijama jer se pisci ne trude da zamisle istinu. Moderna crna antiutopija samo izokreće banalnosti i koristi sirće umesto saharina, ali i dalje izbegava suočavanje s ljudskom patnjom ili autentičnom mogućnošću. Imaginativna fikcija kojoj se divim pokazuje alternative postojećem stanju, čime ne samo dovodi u pitanje sveprisutnost i nužnost postojećih institucija već i proširuje polje društvene mogućnosti i moralnog razumevanja. To se može činiti naivnim tonom nade, kao u prve tri sezone serije Zvezdane staze ili složenim, prefinjenim i dvosmislenim misaonim i tehničkim konstrukcijama kao što su romani Philipa K. Dicka ili Carol Emshwiller; ali suština je očigledno isto – poriv da se promena učini zamislivom.

Nećemo upoznati sopstvenu nepravdu ako ne možemo da zamislimo pravdu. Nećemo biti slobodni ako ne zamislimo slobodu. Od onog koji nije imao priliku da zamisli pravdu i slobodu kao dostižne ciljeve, ne možemo zahtevati da radi na njihovom ostvarenju.

Ova razmišljanja bez zaključka želim da završim i krunišem rečima pisca koji je uvek govorio samo istinu, i to uvek mirno, Prima Levija koji je proveo godinu dana u Aušvicu i znao šta je nepravda:

„Uspinjanje privilegovanih, ne samo u logoru već u svakom ljudskom suživotu, uznemirujuća je ali nezaobilazna pojava: samo u utopijama toga nema. Dužnost je pravednog čoveka da vodi rat protiv svih nezasluženih privilegija, ali ne smemo zaboraviti da je to rat bez kraja.“

Verso, 24.01.2018.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 24.02.2018.