Foto: Predrag Trokicić
Aleksandar Vučić je presudio: SNS na svom računu ima čist novac koji dobija od države i SNS ne pere pare. Onih 12.000 neobičnih donacija u istim iznosima, u tri izborna ciklusa, 135 sumnjivih slučajeva na koje je Agenciji za borbu protiv korupcije ukazivala Uprava za sprečavanje pranja novca, desetine primalaca socijalne pomoći koji su se našli na spisku donatora, iskazi ljudi sa spiska koji su novinaru Birna svedočili da im je iz SNS-a dat gotov novac da ga uplate kao privatnu donaciju – sve to je vrhovni sudija Vučić u svojoj briljantnoj završnoj reči sveo na „neku ženu koja je uplatila 19.000 dinara“. Svima koji su nezadovoljni presudom propisao je pravni lek: neka se bave onima koji dobijaju milione od tajkuna. Ako ne znaju ko je u ovoj sezoni „The Tajkun“, neka proguglaju ko tvrdi da mu prete hapšenjem ukoliko se kandiduje.
Tužilaštvo se sada našlo pred složenim, ali ne i teškim izborom – može da istraži kako se finansirala SNS, može da pusti policiju da nekoliko godina prikuplja dokaze (kao što Ministarstvo rada evo već tri godine ispituje one socijalne slučajeve koji su donirali SNS-u iznose u visini jednogodišnje socijalne pomoći) i da sačeka da se sve zaboravi – ili može da istraži ono što je stvarno bitno: kako se finansiraju oni koji nisu vlast. Jer poznato je da je najveći interes skrivenih donatora da utiču na opoziciju i tako omoguće sebi povlastice koje opozicija može da im pruži.
Ako nekom nije jasno kako se to radi, mehanizam je predstavljen u slučaju Vulin. Njemu za odbranu nisu bili potrebni ni advokat ni Vučić. Ono, jeste Vučić utvrdio da Vulin nije ukrao ništa kao ministar, ali nije zaključio da su Vulinove pare čiste (iako su postojale indicije da potiču od države, kao i SNS-ov novac). Tu fazu odbrane preuzelo je tužilaštvo. Prema navodima Krika, tužiteljki je bio dovoljan razgovor sa Vulinovom suprugom da se uveri da im je novac zaista pozajmila tetka i da nije unet u Srbiju već ga je tetka imala ovde: „Činjenica da Uprava za sprečavanje pranja novca nije evidentirala transakciju od 205.000 evra i da priznanica u kojoj je konstatovano da je Nataša Vulin pozajmila novac nije potpisana od strane lica koje joj predalo novac, ne ukazuje na sumnju na poreklo novca… Bez obzira na to što lice koje je dalo pozajmicu ima prebivalište u Kanadi, ne znači da će novac koji se daje na ime pozajmice biti transferisan iz mesta gde zajmodavac živi, odnosno da ne poseduje određena novčana sredstva i na teritoriji Republike Srbije.“
S obzirom na to da je pitanje stana rešeno, nema potrebe da se bavimo ni nabavkom kamera na Kosovu: „Kako je u toku provera utvrđeno na koji način je isplaćen deo kupoprodajne cene za stan i garažu, navodi izveštaja Agencije u kojima se iznose podaci objavljeni u sredstvima javnog informisanja nisu posebno razmatrani“. U skladu sa vučićevskom logikom: „mi od države legalno dobijamo mnogo novca, zašto bismo krali“, tužilaštvo zaključuje da nema potrebe ispitivati sumnjivi milionski posao sa nabavkom kamera, jer Vulin nema šta da krade od države kad mu novac daje ženina tetka.
Tužilaštvo u celoj stvari nije dozvolilo ni da mu neke druge činjenice ometaju tokove misli i istrage, kao na primer Vulinova tvrdnja da je novac unet u zemlju u više tranši. Armirana tvrdnjom da je sve što je on rekao istina i ništa drugo do istina. Tetke mi.
Onaj neupućeni čitalac sa početka teksta, što je guglao ko je Tajkun i čudi se kako to funkcionišu policija i tužilaštvo u ovoj zemlji, možda bi obrazloženje za neka od tih čuda našao u istraživanju koje je predstavilo Udruženje tužilaca i zamenika javnih tužilaca – 80% zamenika tužilaca u anonimnoj anketi potvrdilo je da su bili ili jesu pod uticajem političara. Uticaj se najčešće manifestuje kroz medijski pritisak (44%) i neformalne sugestije nadređenih (34%). Postoje znači opcije da sami pročitaju presudu vrhovnog sudije i članova njegove porote u novinama, ili da im nadređeni na času morala i informisanja ispriča šta je pročitao i kako je to protumačio.
Za one uporne, pokazuje istraživanje, tu je policija – više od 40% zamenika se našlo u situaciji da policija ne želi da postupi po njihovom nalogu, jer je dobila suprotan nalog od svog nadređenog u policiji.
Pred ovakvim ilustracijama funkcionisanja pravne države i organa koji treba da je štite, postavlja se pitanje ima li mesta za gotovo benigni primer kršenja Zakona o javnim preduzećima iz Niša. Nekoliko dana pre imenovanja direktora, procurila je informacija da je SNS odlučila ko će biti direktori, bez obzira na to što je konkurs praktično bio okončan i što je Komisija već rangirala kandidate. I zaista, gradsko veće je u tri slučaja ignorisalo rang listu i odlučilo da postavi vršioce dužnosti, iako zakon propisuje da nadležni organ (gradsko veće) „priprema predlog akta o imenovanju prvog kandidata sa rang liste“ i dostavlja ga, radi usvajanja, organu jedinice lokalne samouprave nadležnom za imenovanje direktora (skupštini grada). Samo još jedno bezakonje u dugačkom nizu. Ili dokaz da je gradonačelnik Niša naučio lekciju kada je vrhovni komandant vikao na njega pred kamerama – volja, a ne zakon, mora se sprovoditi.
Dobro, kazaće neko, zašto mračiš, znamo mi to dobro. Znamo i da zaštitu od ovakvog pravnog bezakonja možemo da tražimo od na primer Ustavnog suda, koji je svojevremeno, umesto da presudi o ustavnosti Zakona o privremenom uređivanju načina isplata penzija, raspredao o tome koliko ima penzionera kojima penzije nisu umanjene i o „realnim ekonomskim prilikama“. Ili od Upravnog suda, koji će doneti presudu koju je nemoguće sprovesti.
Sve ove slike ne treba shvatiti kao deo argumenta da zbog toga što u Srbiji ništa ne funkcioniše treba otići ili ćutati. Naprotiv, treba insistirati, podnositi prijave, tražiti obrazloženja, ponavljati pitanja, raspravljati se. To svedoči o tome da se vlast sve više zapliće u nagomilanu paučinu laži, neispunjenih obećanja, direktnih suočavanja sa dokazima nepočinstava i teškoćama da zapuši sve rupe. Treba pomoći svima u obogaljenim, pogaženim, izmrcvarenim institucijama, organima – u policiji, tužilaštvu, sudovima, nezavisnim i regulatornim telima, da pod izgovorom pritiska javnosti pokušaju da rade svoj posao i raskrinkaju sve ulizice, beskičmenjake i nametnute cenzore.
Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.
Peščanik.net, 19.10.2017.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Zlatko Minić (see all)
- Ko je tipovao Srbiju - 25/03/2024
- Ne slažem se sa pitanjem - 14/02/2024
- Zločin i uređenje - 15/01/2024
