To što je izdavač BeoBook povukao knjigu Dragulj Medine iz prodaje i silno se izizvinjavao muslimanskoj zajednici manje je, u konkretnom slučaju, izraz straha od mogućih posledica – da bi neki fanatizovani musliman mogao da im baci bombu u prostorije, recimo – koliko izraz zbunjenosti i dezorjenitisanosti, kao što je i reakcija javnog mnenja bila neodlučna zbog neshvatanja šta se, u stvari, događa.
Izuzev nekoliko slučajeva, u kojima je bilo jasno da govornik zna o čemu govori, najveći broj reakcija oslanjao se na zdrav razum i manje ili više istančan osećaj kako se treba postaviti u ovakvim slučajevima. Poznavaoci islamskog sveta i religiolozi takođe su ponudili svoje, hajmo reći „stručne“ perspektive, ali se zapravo gotovo ništa nije moglo čuti o univerzalnosti i urgentnosti čitavog sklopa problema koji je, svojom osudom knjige, pokrenuo Mešihat Islamske zajednice u Srbiji.
Najzad, premda ne i na poslednjem mestu, veoma je znakovito što se patriotsko-patrijarhalni blok držao u tolikoj meri suzdržano da, recimo, na sajtu „Nove srpske političke misli“ (ako potpisniku nešto nije promaklo) nijedan tekst nije posvećen rečenom slučaju.
Otkud zbunjenost i „tihovanje“ u našoj, inače, veoma razgalamljenoj javnosti, a naročito zašto se patriote, koje uglavnom o svemu imaju mišljenje, nisu oglasile? Zar ovo nije bila odlična prilika da se pokaže kako su muslimani nalegli po Srbljima, pa su sada, evo, i kulturnu politiku počeli da im kroje? Naravno da je to bila odlična prilika, ali je, istovremeno, bila i zamka, koju je patriotsko-patrijarhalni blok eleganto zaobišao. No, idemo redom.
Zahtevom da se knjiga povuče iz prodaje Mešihat Islamske zajednice direktno je doveo u pitanje sekularni temelj Republike Srbije, odnosno doveo je u pitanje negativno određenje slobode na kome počiva srpski politički model (kao i svi savremeni liberalni ili republikanski modeli demokratije). Jeste srpski model musav, jeste da ga Koštuničin (dobro, i Tadićev) ustav opterećuje protivrečnostima, nepreciznostima i glupostima, ali u osnovi je reč o sekularnom društvu i republikanskom modelu koji počivaju na negativnom određenju slobode.
Negativno određenje slobode kaže da je svako slobodan da čini šta god mu je volja sve dok svojim činjenjem ne ometa isto takvo činjenje drugoga, odnosno dok ne ugrožava njegovu slobodu. Norma, recimo, koja garantuje slobodu veroispovesti negativna je norma, jer ne kaže ništa pozitivno o sadržaju veroispovesti. Možete, dakle, da ispovedate koju god hoćete veru, da verujete u koga god hoćete Boga, u više njih, ili da ne verujete uopšte, vi ćete biti slobodan i ravnopravan građanin zajednice. Dovoljno je znati šta ne smete da radite – ne smete svojom slobodom da ugrožavate slobodu drugog – a šta ćete činiti sa sobom savršeno je vaša, privatna stvar.
Pozitivna sloboda, pak, određuje se izričitim propisivanjem onoga što članovi zajednice moraju da urade, odnosno kako da se ponašaju da bi bili ravnopravnim, odnosno slobodnim pripadnicima dotične zajednice. Recimo, da biste bili ravnopravni sa ostalim Irancima morate ispovedati islam. Da biste bili ravnopravnim građaninom Kine ne smete imati drugih bogova osim komunističke partije Kine. Dakle, u nelibralnom režimu vaša je sloboda unapred definisana onim što zajednica propiše kao dobro zajednice, što znači da je vaš izbor mogućnosti sužen.
Ili drugim rečima, u neliberalnim porecima zagarantovana su grupna prava, dok je suštima liberalnog poretka pravo pojedinca na izbor sopstvenog načina života.
Ova dilema između negativnog i pozitivnog određenja slobode, deo je najznačajnije filozofske rasprave današnjice i najveći teorijski i politički ulog na globalnom planu. Nije svejedno koje će shvatanje slobode prevladati, jer nije svejedno da li slobodu uživamo od glave do pete umotane u hidžab (ženska odeća karakteristična za muslimanski svet) sa dobrim izgledima da, ako muškarci ocene da (im) nismo dovoljno verne, sasvim legalno budemo ubijene kamenjem, kao one nesrećnice u Bredfordu i Mančesteru (Velika Britanija), ili ćemo da mahnitamo po Njujorku kao one četiri lujke iz serije Sex i grad, samo zato što nam se može?
Nije svejedno da li ćemo da fasujemo zatvor kao Orhan Pamuk, zato što smo primetili štogod neprijatno na račun kolektivnog filinga nacije, ili ćemo, kao ona dvojica novinara u neslobodnoj Americi, Bernštajn i Vudvord, da srušimo predsednika.
E sad, šta se dogodilo u Srbiji? Jedna zajednica, islamska, u ime vrednosti koje im, inače, niko ne osporava (naprotiv, Ustav im izričito daje pravo na organizovanje), odnosno njeni predstavnici, dozvolili su sebi da zadru u slobodu drugih, u moju slobodu kao pojedinca, recimo, da čitam šta mi je volja.
Kakvo je bilo obrazloženje takvog zahteva? Proskribovana knjiga vređa osećanja pripadnika Islamske zajednice. Hm, ok, čak je to verovatno tačno, premda bi zanimljivo bilo čuti objašnjenje kako su to povređena osećanja, kako se ta povreda ispoljava, kakve učinke proizvodi, ali državljani Srbije kojima su povređena religijska, dakle kolektivna osećanja – a ovde je reč o kolektivnom osećanju – sa tom povredom, kao kolektivnom, u državi Srbiji ne mogu ništa da učine, jer država Srbija je demokratija građanskog tipa, u kojoj je osećanje privatna kategorija.
Odvojenost javnog i privatnog, pak, uslovom je mogućnosti savremene demokratije zapadnog tipa kojoj, na užasavanje patriotsko-patrijarhalnog bloka, Srbija ipak pripada. Dakle, nijedan musliman u zemlji Srbiji ne mora ni da takne knjigu Dragulj Medine, on/ona ima prava da ne čita tu knjigu, ali ne sme meni, ili bilo kome drugom, da osporava pravo da tu i takvu knjigu čitam, ili je ne čitam.
Šta bi, uostalom, bilo kada bi Patrijarh srpski izjavio da, recimo, Kuran vređa verska ili kakva li već osećanja vernika pravoslavne veroispovesti, te da bi ga trebalo, Kuran, povući iz prodaje, ili tiraž poslati u, recimo, Pećku patrijaršiju? No, to čak ni srpskom kleru, koji se u poslednjih dvadesetak godina više puta proslavio epski nebuloznim izjavama i sumanutim činovima, ne bi palo na pamet, a ne bi mu palo na pamet zato što je, koliko god nevoljno, prihvatio pravila igre države u kojoj živi i deluje.
Utoliko ni Islamska zajednica ne bi smela biti izuzetkom. Utoliko je potez izdavača kukavički, a odsustvo reakcije države nedopustivo.
E sad, šta je uradio izdavač povlačenjem knjige iz prodaje? Uradio je, najpre, ono na šta ima pravo. To je ok. Ali je, istovremeno, meni onemogućio da kupim Dragulj Medine i to zato što se nekome tamo ne sviđa ta knjiga. Izdavač je, dakle, meni uskratio jednu mogućnost, jedan predeo slobode, zato što je tamo neko strogo mrdnuo obrvama, a država, u međuvremenu, nije našla za shodno da nedvosmisleno odreaguje na neustavni, nezakonski zahtev predstavnika Islamske zajedenice.
Zaljučak je da je i država nešto zbunjena. Kako, uostalom, ne bi bila kada joj je prethodna administracija duboko bila zavisna od klerikalogenih supstancija.
U stvari, reč koja se u komentarima na slučaj često mogla čuti je – tolerancija, verska tolerancija. Tolerancija je, naravno, potpuno kul. Ne znam nikoga ko nije za toleranciju. I Karadžić je bio za toleranciju. Ne Vuk, nego Radovan. Problem je samo što to sa tolerancijom ide dosta teško i ako tolerancija nije na neki način institucionalizovana, ako nije stvoren politički i institucionalni okvir za toleranciju, tolerancija se ume savršeno zgodno upotrebiti kao batina velike efikasnosti.
U multikulturalnim društvima – i to je sladak momenat koji neobučeni komentatori neizostavno previđaju – poput, recimo, Otomanske imperije koja je još u ona davna vremena tolerisala ko zna koliko veroispovesti, dominira jedan model, jedna veroispovest, jedan bog, dok se ostali modeli, ostale veroispovesti, ostali bogovi, naprosto, trpe, tolerišu.
Tu tolerancija nije tek tako stvar dobre volje – kada bi bila stvar dobre volje krvi bi bilo do kolena, tako to ide sa dobrom voljom kolektiviteta – nego stvar nadmoći jedne varijante u odnosu na druge. Tu onaj koji ima nadmoć trpi, toleriše ove druge. Ovi drugi, pak, i nemaju naročit izbor, pa i oni moraju da trpe. Nemoj da dovodiš u pitanje vrhovni autoritet zvaničnog boga, pa ću ti dopustiti, ako hoću, da veruješ u svoga boga.
Svako multikulturalno društvo slobodu određuje pozitivno, dakle propisuje šta je vrhovno dobro i koja veroisposvest ima prednost nad drugiom veroispovestima. Odnosno, multikulturalni model dopušta grupna prava.
Dakle, odgovor na zahtev predstavnika Islamske zajednice nije tolerancija – tolerancija je, naime, već upisana u liberalno-demokratski model time što imaš tolerisati sugrađane, odnosno time što im ne smeš zadirati u prava – nego odbijanje takvog zahteva, jasno odbijanje takvog zahteva.
Društvo se, što reče Mišel Fuko, mora braniti. Šta, naime, ako jednoga dana neki pripadnici muslimanske zajednice, poput onih u Bredfordu i Mančesteru u Velikoj Britaniji, odluče da neverne žene kažnjavaju po šerijatskom pravu, pa ih utamane kamenjem? Da pognemo glave i kažemo, ok, to je njihovo pravo, tako nalaže njihov partikularni interes? Zar je Holandija trebalo da stane posle gnusnog zločina nad režiserom Van Gogom ili da pisci prestanu da pišu posle fatve koja je bačena na Ruždija?
Ako smisao suverenosti ima još nekog smisla, onda ga ima na ovom terenu. Ako je nešto potrebno hitno promišljati, onda je to ovaj problem koji otvara slučaj Medina.
Uostalom, Žak je Derida u jednoj od svojih poslednjih knjiga bio sasvim nedvosmislen kada je napisao da je najhitniji zadatak Evropljana, danas, promišljanje islama, ali ni jednim gestom Derida nije doveo u pitanje negativno određenje slobode.
Strah od islama se, naravno, sjajno može instrumentalizovati, Buš mlađi se tu pokazao istinskim majstorom i svojom upravo nesuvislom politikom pre, a naročito posle 11. septembra uspešno je uzdrmao liberalno-demokratske temelje Amerike koristeći islam kao strašilo, ali stvar je upravo na drugoj strani od one na kojoj je Bušova administracija: ne dozvoliti strahu da parališe impuls za slobodom.
Najzad, zašto se patriotsko-patrijarhalni blok ovdašnji tako značajno ućutao? Zbog jednog zanimljivog paradoksa: patriotsko-patrijarhalni model zastupa upravo isti onaj pogled na svet kao i Muamer Zukorlić. Sve je tu: grupna prava, tolerancija, arhi-neprijatelj koji se velikodušno toleriše i čuva za ne daj bože, ista ideja da se svima nametne jedan pogled na svet, ista suštinska netrpeljivost prema drugome i drugačijem, ista retorika (u detaljima blaža, ali u osnovi ista), ista kulturna politika, ista beda i isti jad.
To je ono kad Nikolić i Vučić nose kompjutere predstavnicima islamske zajednice. To je to napadno pokazivanje ljubavi u koju, naravno, ne veruje niko, ali se svi prave da je tako. To je dokazivanje tolerancije koja je spalila dve preostale džamije u Srbiji (pa šta, i oni su nama na Kosovu spalili crkve!). To je taj nepodnošljivi govor u prvom licu množine, to bedno, skrivajuće „mi“ koje potpisnike tekstova patriotsko-patrijarhalnog bloka oslobađa odgovornosti od rečenog, a istovremeno huška na neka druga „mi“, znajući, u međuvremenu, da jedino tako, proizvodeći neprijatelje i loveći veštice, to naše „mi“ može da preživi kao „mi“.
To je strah od „ja“ koje ne prihvata „mi“. To je taj erotski kolektivni filing koji se nalazi silno uvređen sadržinom neke knjige, ili drugačijim pogledom na svet. To je to preteće i razarajuće neznanje koje širi strah.
Zato patriotsko-patrijarhalni blok tako smerno, tako tolerantno muči, zagledan u sopstvene cipele, ili pupak.
Peščanik.net, 23.08.2008.
NAŠ TERORIZAM