U pitanju je sticaj okolnosti ili sudbina. U poslednje vreme u Evropi su se rasplamsale dve opasne krize. Jedna se tiče Grčke, čija bi ekonomska katastrofa mogla dovesti do evropskog i čak međunarodnog finansijskog sloma. Druga se tiče Ukrajine, gde bi ruska invazija mogla dovesti do evropskog i čak međunarodnog rata. One su veoma različite, ali u jednom su slične: obe zavise od odluka i diplomatije nemačke kancelarke Angele Merkel.
Kako se to dogodilo? U slučaju Grčke, to nije teško razumeti. Njene ekonomske nevolje delom su rezultat njene pogrešne odluke da svoju slabu ekonomiju podvrgne pravilima evrozone. Nemačka je najveća, najbogatija i najdinamičnija ekonomija evrozone. Njeni poreski obveznici podržavaju evropske institucije koje pokrivaju grčki javni dug, a njene banke poseduju najveći deo grčkog privatnog duga. Kad Nemačka kaže da neće dopustiti Grčkoj da menja uslove pod kojima dobija pomoć, svi slušaju. U poslednjoj rundi pregovora poslušala je i Grčka, uprkos protestima svojih građana.
Slučaj Ukrajine je dosta različit. Od drugog svetskog rata Nemačka nema ozbiljnu spoljnu politiku i nema diplomatski kadar naviknut da rešava spoljnopolitičke krize. Ona nema ni vojsku vrednu pomena: na nedavnim NATO vežbama nemačke trupe su bile toliko loše opremljene da su umesto sa puškama vežbale sa drškama od metli.
Kad Nemci govore o odbrani niko ih ne shvata ozbiljno, a naročito ne ruski predsednik.
Ukrajinska kriza je zapravo izbila zato što su Ukrajinci demonstrirali – i rizikovali svoje živote – u nadi da će se približiti Evropskoj uniji. Međutim, iako Unija teoretski ima spoljnu politiku, u praksi ona jedva da postoji, i zbog toga što ju je Nemačka prvo oslabila a sada je ignoriše. Ali i bez Evropske unije Nemačka je mogla formirati zapadnu kontakt grupu za Ukrajinu – uključujući Sjedinjene države i možda Britaniju, Francusku, Poljsku ili Holandiju – koja bi imala stvarnu odbrambenu sposobnost i stvarnu spoljnopolitičku snagu.
Umesto toga, Nemačka dominira u pregovorima sa Rusijom zato što Merkel misli da ukrajinsku krizu može da reši ličnim kontaktima sa Vladimirom Putinom. Posle desetak telefonskih poziva kojima nije postigla ništa, odletela je u Minsk vukući sa sobom francuskog predsednika kao neku vrstu smokvinog lista, da dogovori prekid vatre, što takođe nije uspelo. Umesto toga, “separatisti” su uz rusku podršku pokrenuli novu ofanzivu i zauzeli grad Debaljcevo.
Umereno ponašanje Merkel i možda to što je žena, učinili su da se moć Nemačke lakše toleriše. Ali moć Nemačke je bila prihvatljiva i zato što se ispoljavala u dogovoru sa drugima. U vreme stvaranja evrozone prećutno se prihvatalo da će je voditi Nemačka i Francuska, u saradnji sa ostalim članovima. Ali od finansijske krize 2009. Italija, Španija i Francuska su oslabile, a Nemačka je počela da dominira finansijskom politikom evrozone zato što to niko drugi nije mogao. Očigledno niko nije bio sposoban da pomogne ni u rešavanju evropske bezbednosne krize. Odjednom smo se obreli u svetu u kome Nemačka direktno pregovara sa Rusijom, Francuska je preslaba, Britanija zatvorena u sebe, a Sjedinjene države nezainteresovane.
Rizici su visoki i za Nemačku i za sve ostale. Ako se grčka finansijska kriza završi bankrotom i Grci se povuku iz evrozone, zaziranje od Nemačke može prerasti u zaziranje od svih evropskih institucija za koje se misli da ih vode Nemci.
Rizici u Ukrajini su još veći. Merkel je preuzela isključivu odgovornost za sporazum o neuspelom prekidu vatre, a nema plan B. Samo je nagovestila svoj predlog: Ukrajina može da odustane od istočnih provincija, da oko njih izgradi “berlinski zid” demilitarizovane zone, učvrsti svoje granice i tako kupi vreme da ponovo izgradi svoju državu. Ali da bi taj plan funkcionisao na duži rok, zapad bi morao da pomogne Ukrajini kao nekad Zapadnoj Nemačkoj: da je ojača ekonomski, politički i vojno i odvrati Rusiju od nje.
Trenutno ne postoje naznake da bi Nemačka ili bilo ko drugi bio spreman da to učini. Ukrajina će izgubiti kontrolu nad Dombasom, svojim industrijskim središtem koje će pripasti proruskim pobunjenicima, koje Rusija može upotrebiti za dalju destabilizaciju ukrajinske države, možda za zauzimanje još teritorija, možda da ugrozi NATO. Ruskog predsednika sputava loše stanje ruske ekonomije – ali zahvaljujući grčkoj krizi i evropska ekonomija može postati takva. Ako ove dve krize svoj vrhunac dostignu istovremeno, trenutak neočekivane nemačke slave mogao bi da se ispostavi kao još jedan trenutak nemačkog hibrisa.
The Washington Post, 20.02.2015.
Preveo Branislav Dujmić
Peščanik.net, 07.03.2014.
UKRAJINA
