Ilia Shalamaev, Twin owls
Stvarno me interesovalo da pročitam prikaz sabranih dela prerano umrlog psihijatra Dušana Kecmanovića, čemu je novo Vreme posvetilo čak četiri strane, pre nego što odlučim da li da kupim ovo, za naše uslove ipak skupo izdanje. Nisam u stvari odmah videla da je prikaz potpisao Bazdulj i da je u njemu, kao i obično, pisao uglavnom o sebi.
O Kecmanovićevom kapitalnom delu koristio je sintagme “tehnički raskošno uređena knjiga”, “luksuzne i tvrde korice” i “elegantna kutija” (u kojoj se prodaje knjiga), zatim kad sa ambalaže pređe na sadržaj govorio je o “pitkoći jezika”, pa o jeziku koji “vibrira”, o “stilu koji je eruditski ali i lako prohodan”, pa onda opet o jeziku koji je”znalački i stručni” (sic!), da bi poentirao ocenom o drugom tomu da je to “roman na dlanu”, a celokupno izdanje “čista književnost” sa setom se prisećajući da je ipak pisana “daleko od zavičaja”.
Pored ovih brojnih banalnosti Bazdulj dobar deo teksta posvećuje rešavanju misterije nepostojećeg heremeneutičkog koda, citirajući kome se sve zahvalio Kecmanović na kraju svog predgovora, pa nekim postupkom valjda literarne forenzike otkriva da se sa njima autor sigurno već bio dogovorio da mu pišu pogovor, kad je završio knjigu, a pre no što je iznenada umro. Nije da je važno, ali možda su autori pogovora odabrani baš zbog toga što im se Kecmanović u predgovoru zahvalio, a možda se stvarno i dogovorio sa njima, ali se pitam koja je vrednost ove vrste informacija na ivici kafanskog tračeraja i kakvo saznanje na osnovu toga stičemo o Kecmanovićevom delu?
Središnji deo prikaza Kecmanovićeve četiri knjige Bazdulj posvećuje sebi svojstvenoj kritici jednog nekadašnjeg autora Peščanika, koji nema ama baš nikakve veze ni sa ovim izdanjem, ni sa njegovim autorom. Ovoga puta je to Saša Ćirić i njegov prikaz romana Ota Horvata a u hrvatskom nedeljniku srpske manjine Novosti. Ni Saša Ćirić, ni Horvat, ni Novosti ne spominju Kecmanovića niti imaju ikakve veze sa njim, ali Bazdulj ipak misli da je u redu da u sred svog prikaza grubo izvređa Ćirića, nazivajući ga “zloćudno tupim” i “moralno tupim” kao i “beskrajno odvratnim”, podsmevajući se njegovim godinama “u cvetu mladosti, u kasnim tridesetim” kritikujući ga zbog (prema Kecmanovićevom terminu) “inverznog etnonacionalizma”.
O psihologiji etonacionalizma Kecmanović je opširno pisao; između ostalog se i zato interesujem za njegovo delo. “Inverzni etnonacionalizam” je, kako sam shvatila, neosnovana mržnja prema sopstvenom “narodu”, ili “autošovinizam” kako je Ćirjaković pre neku nedelju pohvalio Bazdulja da je skovao i u diskurs uveo tu reč. Nisam sigurna ni da je taj inverzni etnonacionalizam, sa naučne tačke gledišta, toliko rasprostranjen da bi mogao spadati u psihološke pojmove (ali za to ću ipak morati da kupim knjige i da se uverim); takođe bih se zaklela da sam termin autošovinizam čula i pročitala dosta puta, uglavnom oko anticionista i Hane Arent, tako da mi je teško da poverujem da je Bazduljev. A i da jeste, kakve sve to veze ima sa četvorotomnim dokumentom o životu i radu jednog od najznačajnijih psihijatara bivše Jugoslavije, o čemu je Vreme imalo želju da piše?
U iščekivanju pravog osvrta na delo Dušana Kecmanovića, preostaje mi samo da ponovo čitam njegov intervju dat Slobodanki Ast 2002. godine, kad je Vreme još bilo Vreme:
“Ja sam u knjizi obrazložio zašto mislim da nema i ne može biti kolektivne krivice. Narod, etnonacionalni kolektiv nije kriv zato što su neki njegovi pripadnici počinili zločine. Ali je narod odgovoran zbog toga što je svojim glasom izabrao i podržao režim koji je u njegovo ime – podstakao i organizovao vršenje zločina. Narod mora biti apsolviran od krivice, ali ne može biti apsolviran od odgovornosti”. Ostatak na http://www.vreme.com/cms/view.php?id=316727.
Peščanik.net, 15.02.2015.
Srodni link: Biljana Srbljanović – Odgovor Muharemu Bazdulju
