Fotografije čitateljki, Slavica Miletić
Neki srpski teolozi poštuju dobro držanje kardinala Stepinca pred komunističkim sudom. Njih je ličnim zapažanjima i saznanjima identifikovao istoričar dr Aleksandar Raković, u jednom od poslednjih brojeva lista „Pravoslavlje“. Kao redovni saradnik ovog zvaničnog glasila srpske patrijaršije, Raković ima jasan stav u vezi sa kardinalom. Zbog saradnje sa NDH „Stepinac ne treba da bude svetitelj. I tačka“.1 Ali kako to nekim teolozima nije jasno, zabrinut je Raković. Razlog za popustljiv stav ove misteriozne grupe je srpska krivica za ratove devedesetih, nametnuta od strane zapadne Evrope i SAD. Da bi ovu krivicu izbegli, „ambiciozni mladi ljudi iz naše sredine su spremni na sve moguće vrste samopreispitivanja, autocenzure, političke korektnosti i etničke mimikrije. Samo da bi ostvarili međunarodne kontakte… U tom smislu je i otvorenost za Stepinčevo držanje pred sudijama u socijalističkoj državi“.2 „Dobro držanje“ kardinala Stepinca pred komunistima uvek je bilo od ključne važnosti i za Rimokatoličku crkvu u Hrvatskoj kao primer stradanja za veru, ali za Rakovića antikomunistički konsenzus ovde nije dovoljan, i zato on moralno diskredituje – samo njemu znane – neistomišljenike.
Zbog čega su, na srpskoj strani, potrebni zbijanje redova i moralno jedinstvo?
Istoričar Raković je nedavno privukao pažnju knjigom Srbi i religijski intervencionizam 1991-2015. Za profesora bogoslovije Gorana Radenkovića „ova knjiga koja nas zasipa podacima… nam otkriva tananu nit destrukcije i destabilizacije duhovnog prostora Srpske pravoslavne crkve“.3 A u jednom intervjuu Raković kaže: „Mišljenje stranih planera raspada Jugoslavije i njihovih postjugoslovenskih pomagača jeste da razgradnja srpskog i jugoslovenskog prostora ne može biti okončana dok postoji Srpska pravoslavna crkva u sadašnjem jedinstvenom organizacionom obliku“.4 Religiozni intervencionizam protiv Srba vode Rumuni i Bugari (preko svojih pravoslavnih crkava), zatim Albanci na Kosovu (koji pokazuju pretenzije prema srpskim manastirima), kao i Đukanovićev „secesionistički režim“ (podrškom samozvanoj CPC i drugim sredstvima). Situacija nije ništa bolja ni u Makedoniji, gde još traje crkveni raskol, a ni u Hrvatskoj, gde delovi RKC podržavaju takozvanu Hrvatsku pravoslavnu crkvu. Iza agresije na srpski duhovni prostor stoje, na prvom mestu, Amerikanci, dok su Rusi, sa druge strane, nada koja može pomoći u konsolidaciji srpskog prostora. Srbi i Iračani su bili prvi koji su se suprotstavili zapadnom imperijalizmu, tako da „ruska politika prema našem prostoru mora da bude mnogo bolje promišljena“, smatra Raković.5
Nije prvi put da se odnosi između Srpske pravoslavne i rimokatoličke crkve sagledavaju iz konteksta srpskog duhovnog, a zapravo crkveno-etničkog prostora. Nakon posete pape Jovana Pavla II Banjaluci, 22. juna 2003. godine, grupa autora izdala je knjigu O srbofobiji kroz vijekove (Šamac, 2004). U pitanju je srbofobija Vatikana, koja se, misle autori, može pratiti od srednjeg veka sve do raspada Jugoslavije. Cilj knjige je osposobljavanje za stratešku i taktičku „odbranu od svih nasrtaja na Srbe, na njihovo fizičko i duhovno biće“.6 Autori nam objašnjavaju da borbu za životni prostor vode životinje, ali i ljudi. U to su uključene i religijske zajednice, među kojima je borba najsurovija. To je „bespoštedna borba za prevlast“, a rezultat je „da pojedini narodi gube svoju teritoriju“.7 Knjiga se ograničila na raspaljivanje straha od drugih, i nije otkrila borbene taktike pravoslavnih Srba. Danas to nije ni potrebno. Prema podacima Biskupske konferencije BiH, sa prostora Republike Srpske proterano je oko 140.000 rimokatolika. Dok je jedan od branitelja srpskog duhovnog prostora, Radovan Karadžić, prošle nedelje u Hagu osuđen zbog najtežih ratnih zločina i genocida.
Raković je zapravo dobro naslutio kuda vodi rasprava o ulozi kardinala Stepinca za vreme Drugog svetskog rata, ali mu se to ne sviđa. Ne možemo, naime, izbeći načelno pitanje o odnosu crkvenih vlasti – rimokatoličkih i pravoslavnih – prema onim politikama i političkim tvorevinama koje su svoj legitimitet izvodile iz rešavanja tzv. nacionalnog pitanja, naročito u onim slučajevima kada je to značilo pogrome nad drugima. Bilo da se radi o istoriji ili nama bližoj prošlosti. Samo na taj način možemo izaći iz prirodne borbe za teritorije i izgraditi društva zasnovana na moralnim principima.
Peščanik.net, 29.03.2016.
STEPINAC
