Foto: Vranjske

Foto: Vranjske

Kada na pitanje o gašenju Vranjskih novina premijerka odgovori da nema dovoljno informacija, to bi se moglo razumeti i kao dragoceni komadić zen mudrosti. Tako je, upravo je u tome problem – što nema dovoljno informacija. A zašto ih nema dovoljno? Upravo zato što se gase ozbiljni mediji koji rade u javnom interesu, mediji poput Vranjskih novina.

Da je ostalo na tome, premijerkina izjava bi se mogla razumeti i kao, doduše suptilan, izraz razumevanja problema. Kada sama premijerka nema dovoljno informacija, kako bi ih mogli imati obični građani i građanke Srbije? Kako ti građani i građanke mogu, bez dovoljno informacija, učestvovati u političkom i društvenom životu? Kako mogu donositi relevantne odluke o ličnom i zajedničkom dobru? Informacije su javno dobro svake demokratije dostojne tog imena. Bez informisanog građanstva, nema demokratije.

Ali, naravno, nije ostalo na tome. Premijerka nastavlja:

„Nisam sigurna na koji način Vlada Srbije može da pomogne, ne znam koliko može sad da dâ subvencije lokalnim medijima.“

Država Srbija, kao što je dobro poznato, daje subvencije mnogim privatnim i drugim akterima. Nekima čak i izvan granica Srbije. Ali ovde nije stvar u tome; od države se za medije koji rade u javnom interesu ne traže subvencije, nego samo pravična raspodela sredstava koja su za to već predviđena.

Kada ovo izgovara, premijerka, naravno, samo ponavlja retorički manevar svog „mentora“. Na pitanje o neisplaćivanju plata i doprinosa radnicima firme „Ratko Mitrović – Niskogradnja“, koja je na tenderu dobila rekonstrukciju beogradskog trga Slavija, on je prošle nedelje izjavio sledeće:

„Zamislite da mi sada jurimo svakog privatnika da li je isplatio platu. Ne može nešto što je nenormalno da pobedi nešto što je normalno. Kakve to veze ima sa svima nama. Grad je platio sve do poslednjeg dinara. Naš je posao da obezbedimo da na tenderu pobedi neko ko je dao najbolju ponudu, šta to nas dalje briga gde i kako ko uzima.“

Šta nas briga.

Izjave premijerke i njenog mentora najbolje odražavaju suštinu izopačenog naprednjačkog razumevanja odnosa privatnog i javnog. Kada je nešto privatno, onda to po premijerki i njenom mentoru ne podleže više nikakvoj javnoj kontroli, svejedno da li je u pitanju privatna firma koja je dobila posao na gradskom tenderu da od javnog novca asfaltira ulice, ili televizija koja je na konkursu dobila javno dobro nacionalne frekvencije, ili sredstva iz gradskog budžeta za podršku medijskim projektima u javnom interesu.

Kako se zove ovaj sistem u kojem svako dobija svoj domen u kojem može da radi šta mu se prohte, svoju prćiju – pa bila to privatna firma za građevinske radove, gradska vlast koja deli novac za medijske projekte, ministarstvo, vlada, funkcija predsednika ili televizija sa nacionalnom frekvencijom? U pitanju je, naravno, feudalizam.

Peščanik.net, 20.09.2017.