Republika Srbija izuzetno sporo pristupa Evropskoj uniji. Ova sporost evidentno potiče kako od manjka političke volje da se proces ubrza, tako i od manjka političke i bilo kakve druge volje da se pristupi onim reformama koje ljudi na vlasti smatraju najbolnijima – smanjenje korupcije, uspostavljanje vladavine prava i nezavisnog pravosuđa, slobodan rad medija, i slično. Ne čudi stoga što smo na samom začelju po efikasnosti pristupnih pregovora.
Reklo bi se da je država naročito efikasna u onim delovima „reformi“ koje se tiču ekonomskog i privrednog sektora. To nije čudno jer teret takvih reformi snose isključivo građani, oni koji plaćaju porez, pošteno rade i jedva zarađuju za preživljavanje. Tako smo poslednjih godina bili svedoci raznih reformskih poduhvata u ime pristupanja Evropskoj uniji. Kako je već pojašnjeno, oni ipak imaju malo veze – ili nemaju nikakvih dodirnih tačaka – sa procesom usklađivanja sa pravnim tekovinama EU, u čije ime se samo formalno vrše. Više su naravno usmereni ka postprivatizacionim pljačkama i trci do dna, tom specifičnom oboljenju koje nam je vlast nametnula.
Dokaz da nam ne ide baš najbolje u pregovaranju svakako može biti „muka“ države u oblasti rada, zapošljavanja i socijalne politike – koje spada pod pregovaračko poglavlje 19. Iako je na primer Hrvatska ovo poglavlje otvorila 2006. a zatvorila 2009. godine –pregovori su trajali ukupno oko tri i po godine – u Srbiji nakon gotovo isto toliko vremena od skrining izveštaja (koji je objavljen u aprilu 2016) nije donet čak ni akcioni plan kako će se usaglašavanje vršiti, a koji je od Srbije upravo tim dokumentom tražen.
Imajući u vidu zainteresovanost za ovo pitanje bivšeg i sadašnjeg ministra za rad, ne čudi što stvari izgledaju tako loše. Imajući u vidu regulativu sa kojom se Srbija mora usaglasiti, može se zaključiti da se stvari i namerno rastežu jer će usaglašavanje za nužnu posledicu imati ukidanje nekih nezakonitih praksi države i poslodavaca, kao i izmene radnog prava u korist radnika. Ipak, nakon mnogo otezanja i više (ne)javnih verzija, svetlost dana je ugledala varijanta Akcionog plana koji po prvi put deluje dovršeno i celovito. Reč je o dokumentu iz maja 2019. godine. Nije sasvim jasno iz samog teksta, ali je verovatno da će on i dalje biti podložan promenama, budući da je na nekoj vrsti javne rasprave upućen poziv organizacijama civilnog društva da daju svoja mišljenja i predloge. Njegova suština se međutim verovatno neće menjati, pa je samim tim adekvatan za kraću analizu.
Prema Akcionom planu, Zakon o radu neće biti donet pre kraja 2021. godine. Ovo je i dobra i loša vest. Dobra, pre svega zbog činjenice da se od nosilaca aktuelne politike od svakog novog zakonskog teksta može očekivati samo dalje pogoršanje položaja radnika. Dobra je i zato što su time 2020. i 2021. godina utvrđene kao ključne za sindikate da pripreme svoje pozicije, taktike, crvene linije, kao i argumentaciju kojom će zastupati svaki stav u radnoj grupi u toku pisanja Zakona – vremena dakle ima dovoljno. Loša je naravno pre svega zbog toga što neki pozitivni pomaci koje će država morati da učini prema radnicima, kako bi se usaglasila sa pravom EU, neće biti aktuelni sve do 2022. godine, a u zavisnosti od početka primene novog Zakona o radu i rokova za operacionalizaciju njegovih odredbi kroz podzakonske akte, verovatno ni do 2023. Ko do tada ostane u Srbiji zasigurno će osetiti makar neki boljitak od sprovedene harmonizacije, naročito ako je do tada radio u prekarnim oblicima angažovanja van radnog odnosa.
Zakon o agencijskom zapošljavanju (zadržan je naziv zakona koji suštinski ništa ne znači) biće spreman do jeseni tekuće godine. Na sindikatima je da izdrže u borbi koju vode unutar radne grupe za pisanje zakona i ne popuste pred pritiscima da se izmenama nekoliko odredbi obesmisli relativno dobar zakonski okvir koji je prethodno izrađen. Naravno, kolektivna prava ustupljenih zaposlenih će po svemu sudeći ostati samo nedosanjani san, dok će praksa primene ovog zakona pokazati koliko će domaće agencije moći da ostanu konkurentne u novim okolnostima i da li ćemo uskoro imati kartelsku podelu tržišta između stranih agencija, koja će po pravilu voditi pogoršanju položaja ustupljenih zaposlenih.
Zakon o pojednostavljenom radnom angažovanju sezonskih radnika ostaje na snazi, iako ne samo što nije načinio nikakav pomak u poboljšanju položaja sezonskih radnika, već je doprineo legalizaciji njihovog teškog položaja i uveo usmeni ugovor o radnom angažovanju kao opasan presedan, virus u sistemu koji bi lako mogao da inficira i novi Zakon o radu.
U oblasti socijalnog dijaloga, osim najavljenih Zakona o osnivanju evropskih radničkih saveta i Zakona o učešću zaposlenih u odlučivanju u evropskom društvu i evropskoj zadruzi (što je direktna posledica harmonizacije sa pravom EU) nisu predviđene spektakularne novine. Čini se da država potpuno ignoriše činjenicu da je socijalni dijalog faktički mrtav, pa se tako priprema samo „šminkanje“ Zakona o socijalno-ekonomskom savetu.
Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova, koji se može okarakterisati kao propis sa najvećim neiskorišćenim potencijalom u sistemu radnog prava (što je posledica namernog lošeg normiranja ove oblasti) prema Ministarstvu za rad funkcioniše savršeno, pa ga u narednom periodu izgleda ne bi uopšte trebalo menjati.
U oblasti bezbednosti i zdravlja na radu, najavljen je novi zakon (čija radna verzija koja je na javnoj raspravi trpi velike kritike i koji nije usaglašen sa sindikatima) uz bezbrižnu konstataciju da je i bez njega harmonizacija uglavnom već sprovedena. To što se zakon ne primenjuje i što je u pitanju gorući problem koji u bukvalnom smislu odnosi desetine života godišnje, iz Akcionog plana se ne može percipirati kao relevantna činjenica.
U oblastima inpekcije rada i zapošljavanja Akcioni plan ne sadrži konkretnu normativnu akciju, već u prvom slučaju politički korektne konstatacije uz priloženu statistiku, a u drugom apologetski pristup koji bi valjda trebalo da nas ubedi da ništa ne treba menjati u sistemu zapošljavanja, uz aktivno ignorisanje apsolutno svih problema koji postoje u obe oblasti. Slična sudbina je snašla i oblasti socijalne inkluzije (u kojoj inače gotovo ništa nije urađeno, odnosno ne vide se efekti sredstava koja su potrošena), osoba sa invaliditetom, zabrane diskriminacije (gde je kao jedina mera predviđeno usvajanje Zakona o rodnoj ravnopravnosti) i socijalne zaštite (u tabeli sa merama koje će biti preduzete pominju se izmene i dopune postojećeg, a ne donošenje novog Zakona).
Kako oceniti Akcioni plan za poglavlje 19? Slično kao i drugi poduhvati države u oblasti harmonizacije, čini se da je u oblasti rada, zapošljavanja i socijalne zaštite ovaj proces prihvaćen kao nužno zlo, koje se mora odraditi ali koje će se prolongirati koliko god je to moguće. Otuda je verovatno zato Ministarstvu za rad trebalo tri ipo godine da napiše tekst koji na kraju izgleda kao da je napisan za mesec dana (naročito fascinira neformalni jezik i korišćenje nepravničkih termina, kao i kolokvijalno objašnjavanje određenih pojmova, uz neizbežne tehničke greške kao što je pisanje engleskih naziva EU propisa ćirilicom). Svrha postojanja Akcionog plana se dakle iscrpljuje u ispunjenju forme. Nema naznaka da će se aktuelne politike menjati, naprotiv utisak je da će se one samo modifikovati u najmanjoj nužnoj meri kako bi se udovoljilo usaglašavanju sa evropskim propisima, a da se pritom što manje izmene osnovni principi nezaštićenosti i obespravljenosti radnika. Jedna od najvažnijh izmena, koja je nužna i koja je najavljena samim Akcionim planom, svakako se tiče konačnog obračuna sa modalitetima rada van radnog odnosa, koji su u Srbiji uređeni jedinstveno nepovoljno po radnike. Ovo će na primer značiti da će obavljanje privremenih i povremenih poslova biti deo radnog odnosa, što bi trebalo da podrazumeva značajno kvalitetnije uslove rada za nekoliko stotina hiljada ljudi koji danas rade u ovom eksploatatorskom obliku angažovanja. Osim ukoliko se ne desi klasičan politički manevar koji ne bi čudio – da se rad van radnog odnosa uredi kvalitetnije, ali da pritom sam radni odnos dalje izgubi na kvalitetu, kako bi se održao trend jeftine radne snage. I naravno, može se očekivati i naš zakonodavni specijalitet koji je više puta patentiran poslednjih godina – podregulacija (pisci Akcionog plana bi verovatno napisali: ostavljanje „rupa“ u normiranju) i što dvosmislenije odredbe, kako bi se omogućile njihove dalje zloupotrebe. Sve u svemu, Akcioni plan ne donosi ništa novo i revolucionarno – revoluciju ćemo izgleda morati sami da pokrenemo, i to onu stručnu kako bi što kvalitetnije pomogli sindikatima prilikom stvaranja novog Zakona o radu i drugih najavljenih propisa. Inače nam ni Evropa neće pomoći – i Brisel se zadovoljava ispunjenjem forme kada mu to odgovara, što je u prošlosti već pokazao na primerima prijema u članstvo Bugarske, Rumunije i Hrvatske.
Peščanik.net, 03.07.2019.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
