Zamislite da sleti vanzemaljac na našu malu plavu planetu, nauči par jezika ili uključi universal translator, i krene u misiju istraživanja i pokušaja razumevanja naše civilizacije. „Ok, vaši naučnici su za poslednjih sto godina shvatili i objasnili nuklearnu fisiju, teoriju relativiteta, i proces evolucije kroz prirodnu selekciju, skoro dešifrovali ljudski genom i napravili ogromne pomake na polju informacione tehnologije?“, pita zbunjeni Alien. „Pa, da. Baš smo ponosni na to!“, kaže Čovek. „Ali, u isto vreme, ogromna većina vas moral i ustrojstvo vašeg društva ne bazira na saznanjima i rezultatima istraživanja moderne nauke, već na pustinjskim tekstovima napisanim pre dve hiljade godina, i poštuje čudno obučene ljude sa keratinskim izraslinama na licu koji vam pričaju da postoji život posle smrti, da ćete goreti u kazanu vrelog ulja ako se parite kako nije propisano u tim tekstovima, i da je vaša planeta stvorena za 6 dana??“, šokirano će vanzemaljac. „Pa, da. Baš smo super, a?“
No, ne morate da budete vanzemaljac – ako napravite samo mali iskorak (ka zdravom razumu) iz unapred serviranih shvatanja šta je „normalno“ a šta nije, i pogledate celu situaciju sa strane, ovaj paradoks zaista pobeđuje na takmičenju u ludosti u Ludogradu. Kako je moguće da, makar u poslednjih sto godina, tako očigledan napredak ljudske misli i suštinskog razumevanja sveta oko nas nije uticao na propast i nestajanje svih onih sumanutih zabluda kojima religije i dan danas uspešno zaluđuju 86 odsto ljudske populacije?
Siromaštvo, neobrazovanost, strah. Ovo „sveto trojstvo“ je magična formula koja omogućava svim religijama da i dalje, čak bez nekih velikih problema, podjarmljuju i zaluđuju ljude. Ova tri zla, protiv kojih se verske organizacije deklarativno bore, zapravo predstavljaju osnovni izvor njihove moći i uticaja. No, retko kad ćete čuti nekog predstavnika verske organizacije da vam to baš direktno kaže, mada sledeći primer pokazuje da to nije i nemoguće.
Moj drug Shawn, u Srbiji zvani Šone, inače Amerikanac indijskog porekla i ateista, je imao u Njujorku jednu bivšu devojku koja je bila posvećena vernica (namerno neću da kažem koje veroispovesti, da me posle opet ne bi optuživali da sam islamofob). I sve je bilo ok, dok ona jednog dana nije izašla pred njega sa ultimatumom: „ako hoćeš da ovo bude ozbiljna veza, ti moraš da pređeš u moju veru!“. E, sad, ne znam kako se tačno „prelazi“ u bilo koju veru ako si ateista, ali Šone ne bude lenj, i kaže – ok, hajde idemo zajedno u tvoj verski objekat da vidimo kako to ide. I ode Šone u verski objekat, i svešteno lice mu kaže: „Pa to je vrlo jednostavno, samo za početak dođi na našu besplatnu versku nastavu!“, a Šone replicira: „Ali šta da radim na verskoj nastavi kad ne verujem u boga?“, na šta će svešteno lice smireno: „Ma, nemoj ništa da brineš, samo dođi, a mi ćemo te već indoktrinirati!“
Iako ovo na prvi pogled izgleda kao pajtonovski skeč, ako malo razmislite shvatićete da se izjave i onih visoko pozicioniranih, lukavijih i „obrazovanijih“ sveštenih lica zapravo svode na istu poentu – samo vi budite glupi („ovca“, „pastva“, „stado“), i biće sve ok, mada je izbor reči možda malkice suptilniji nego kod Šonovog nesuđenog „duhovnog oca“.
Naravno, Balkan ne bi bio ono što jeste da nemamo i lokalni šlag dodat na tortu cele ove priče o broju vernika i metodama njihove „regrutacije“. Naime, procenat neobrazovanih i siromašnih ljudi na ovom području jeste karikaturalno visok, a razloga za strah ima i previše, ali je i pored toga šokantan podatak da se na prethodnom popisu, 2002. godine, čak 95 odsto građana Srbije izjasnilo kao religiozno, što nas stavlja rame uz rame sa zemljama kao što su Iran ili Saudijska Arabija. No, pitanje je da li je i u kojoj meri ovaj podatak tačan, s obzirom na činjenicu da se na Balkanu religioznost, tj. pripadnost verskoj zajednici, i etnička pripadnost mešaju, naravno vrlo planski i vrlo tendenciozno. Ajan Hirsi Ali piše kako je „bila šokirana kada je, došavši iz Somalije, u izbegličkom kampu u Holandiji srela devojku iz Bosne koja se predstvljala kao muslimanka, a nije nosila maramu, čitala Kuran ili znala šta znači Bism’Allah Al-Rahman Al-Raheem. Bilo je očigledno da ona islam ne shvata kao religiozno verovanje nego kao neku vrstu etničke pripadnosti. Nisam to razumela“. Ili kako je to nedvosmisleno rekao Patrijarh Pavle: „Biti Srbin znači biti obavezno pravoslavac… Srbin ne može biti ateista… Srbin nekršten ne biva“ (Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, 1998, prema pisanju lista Vreme, decembar 2002.).
Ovaj stari politički projekat izjednačavanja religije i etničke grupe, vaskrsnut u vreme Miloševića, je upravo rezultirao pomenutom cifrom od 95 odsto ljudi koji nisu razumeli kako mogu da budu „i Srbi i ateisti“, pa su se mahom izjašnjavali kao pravoslavni vernici. S obzirom na to da ni jedna vlast posle 2002. nije pokazala bilo kakvu želju da ovu prevaru razobliči, edukuje „stado“ i dobije uvid u stvarno stanje na terenu, nisam siguran da će rezultati predstojećeg popisa biti išta drugačiji. No, svakako ću zahtevati svoje pravo da se izjasnim kao ateista.
Peščanik.net, 17.09.2011.
