Uzroci krize i oporavak
Veliki spor između Kejnza i Hajeka u vreme velike krize tridesetih godina prošloga veka, i kasniji sporovi između zastupnika kejnzijanske i neoklasične makroekonomske teorije, koji traju do danas, nisu u osnovi ideološki, već teorijski i naučni, što će reći da su oko toga šta je uzrok krize i koje mere privredne politike mogu da pomognu da se pokrene privredni rast. Kako bi se mogla predstaviti ključna razlika?
Kejnz je smatrao da slobodna trgovina, slobodno tržište, valjano usmerava i ulaganja i zapošljavanje, ali ne obezbeđuje punu zaposlenost. Nema, dakle, sistemskih promašaja u odlukama preduzetnika i nadnice zaposlenih nisu neusklađene sa njihovom ponudom rada i produktivnošću. No, puna zaposlenost ne mora da bude obezbeđena pre svega zato što nema dovoljno tražnje, dakle nema dovoljno potrošnje i ulaganja, jer se one odlažu, to jest povećana je štednja u likvidnim sredstvima, dakle u novcu. Kako novca ima dovoljno, ali ne i ukupne tražnje, potrebne su povećane javna potrošnja i ulaganja. Ovo drugo u oblastima gde privatni sektor i inače nema interesa ili ima malo interesa da ulaže.
Nasuprot tome, Hajek je smatrao da kriza nastupa usled toga što su neki privredni sektori nesolventni, dakle u njih je ulagano više nego što je opravdano poslovnim rezultatima, to jest ostvareni su značajni gubici. Recimo, ulagano je previše u nekretnine, recimo u stanove, usled čega dolazi do pada njihovih cena i čitav sektor građevinarstva trpi nenadoknadive gubitke, koji se gomilaju u finansijskom sektoru, u bankama, koje se onda suočavaju sa nemogućnošću da naplate kredite – i dolazi do industrijske i finansijske krize.
Kasniji su sporovi, sve do danas, bili u najvećoj meri oko toga da li je tačna Kejnzova tvrdnja da je novca bilo previše ili, kako je Fridman dokazivao i s vremenom ubedio gotovo sve makroekonomiste, premalo, da bi se sada stari spor obnovio usled problema sa kojima se monetarne vlasti suočavaju da pokrenu privredni rast uprkos, kako se čini, značajnom višku likvidnosti, dakle novca. Uz to, nema sumnje da postoje pojedini sektori u kojima dolazi do konsolidacije, a to je svakako slučaj sa globalnim finansijama.
Dakle, postoji i problem nedovoljne tražnje, ali i potreba strukturnih prilagođavanja usled industrijske i finansijske nesolventnosti. Šta bi trebalo činiti u tim okolnostima kako bi se uticalo na privredni oporavak?
Hajekova bi se ocena uzroka privredne krize mogla svesti na to da se nesolventnost ne može rešiti manipulacijom ukupne tražnje, već je potrebno da se izvrši programska i finansijska konsolidacija privrede. Recimo, ukoliko je sektor građevinarstva predimenzioniran, ne pomažu subvencije ni niže kamate na kredite, već je potrebno da se sredstva, kapital i rad, iz tog sektora preseli u neki drugi. To je tržišni proces i on se može olakšati promenama u načinu na koji su ta tržišta regulisana, što je ono na šta se misli kada se kaže da su potrebne strukturne reforme. Dakle, pre svega one koje se odnose na stečaj i preuzimanje preduzeća i na tržište proizvodima, a onda i na tržište rada i finansijskih i drugih usluga.
Kako bismo mogli da znamo da li postoje sektorski problemi ili je naprosto reč o nedovoljnoj tražnji? Jedan test jeste da li u krizi neki sektori prolaze bolje, a neki lošije i da li se neravnomerno smanjuje zaposlenost. Recimo, kod ovog drugog, da li se smanjuje zaposlenost u industriji, uslugama, građevinarstvu, poljoprivredi ili, recimo, i u formalnom i u neformalnom sektoru i da li negde više a negde manje? Jer je moguće da postoji nedostatak ukupne tražnje, a da uz to postoje i nesolventni sektori proizvodnje.
Kada se posmatraju balkanske privrede, pad tražnje, pre svega spoljašnje, je nesumnjiv, jer je u većini njih došlo do značajnog smanjenja priliva stranih finansija i usporen je oporavak izvoza. Uz to, a i usled toga, smanjena je privatna potrošnja, jer se povećava štednja usled potrebe da se preduzeća i domaćinstva razdužuju, ne malim delom prema inostranstvu. Takođe, smanjena je industrijska proizvodnja, a u meri u kojoj se ona oporavlja, stope rasta su niske. Uz to, sledi i značajno i produženo smanjenje javne potrošnje usled potrebe da država štedi i da se razdužuje.
Takođe, pad zaposlenosti je prisutan u gotovo svim sektorima, ne samo u formalnoj, već i u neformalnoj privredi. To, takođe, ukazuje na probleme sa ukupnom tražnjom. Ipak, pojedini sektori su u gorem položaju od drugih. Industrijska proizvodnja, onoliko koliko je postojala, ne oporavlja se i posle veoma značajnog pada na početku krize, a isto važi i za građevinarstvo. A značajni su problemi i u uslugama, i kod velikih i malih i srednjih preduzeća. O javnom sektoru da se i ne govori. Uz to, rastu nenaplativa potraživanja preduzeća, što ugrožava finansijsku stabilnost. Ovi se problemi ne mogu rešiti ni povećanom javnom potrošnjom, a ni selektivnim subvencijama.
Kako uticati na oporavak privrede? Kada je reč o fiskalnoj politici, dakle o uticaju na ukupnu tražnju, smanjenje poreskog tereta uz povećana javna ulaganja bi trebalo da imaju povoljan uticaj na potrošnju i privatna ulaganja. Kada je, pak, reč o strukturnim reformama, uklanjanje nesolventnih preduzeća, javnih i privatnih, trebalo bi da oslobodi značajna sredstva za poboljšanje likvidnosti i povećanje proizvodnje. Uz to je potrebna i konsolidacija u finansijskom sektoru, budući da će morati da se suoči sa značajnim gubicima. Ove strukturne promene zahtevaju da se ne ograničava i zapravo da se poveća uloga tržišta. Potrebne su, dakle, mere liberalizacije, oko čega bi zapravo trebalo da se slažu i kejnzijanci i neoliberali.
Novi magazin, 07.12.2012.
Evropska i druge unije
Da li Evropska unija stabilizuje ili destabilizuje svoje države članice? Uzmimo primer Španije i Katalonije. Pri eventualnoj odluci o secesiji, nije nevažno da li bi Katalonija izgubila članstvo u Evropskoj uniji ili ne. Predsednik Evropske komisije Barozo je nedavno dao izjavu koja bi se mogla shvatiti tako da bi Španija zadržala članstvo u Evropskoj uniji, a osamostaljena Katalonija bi morala da pregovara sa Unijom o članstvu. Jasno je, u tom slučaju, da bi bila potrebna saglasnost Španije da bi se Katalonija učlanila. Barozo je istom prilikom još rekao da bi za secesiju Katalonije bilo nadležno ne samo špansko, već i međunarodno pravo. No, naravno, Španija bi se pridržavala sopstvenog ustava, koji ne predviđa mogućnost izdvajanja neke od federalnih jedinica. Usled toga, katalonski glasači bi na referendumu, ukoliko je Barozovo tumačenje tačno, odlučivali ne samo o osamostaljenju od Španije, već i o izlasku iz Evropske unije. Ukoliko do ovoga drugoga drže, privlačnost secesije bi mogla da bude za toliko umanjena. U tom slučaju bi, dakle, Evropska unija doprinosila stabilnosti svojih država članica.
Uzmimo potom za primer Škotsku. To je složeniji slučaj usled toga što ne postoji spor između Vestminstera i Edinburga oko toga da li Škotska ima pravo da se izdvoji iz Velike Britanije i Ujedinjenog kraljevstva ako to želi. Svejedno, nije nevažno da li bi morala da pregovara sa Briselom o ponovnom učlanjenju. Opet, to bi podrazumevalo i dodatne pregovore sa vladom u Londonu, što bi u najmanju ruku moglo da produži čitav proces. Naravno, drukčije bi stajale stvari ako bi vlada Velike Britanije raspisala referendum o napuštanju Evropske unije, jer bi u tom slučaju Škotska, ako bi se izdvojila, mogla da pretenduje na to da nasledi članstvo Ujedinjenog kraljevstva. U ovom slučaju, Evropska unija dvostruko stabilizuje ovu ujedinjenu državu, jer bi eventualni secesionizam bilo kog dela mogao da ima neželjene posledice; vodio bi u određenom smislu ishodu koji je suprotan od cilja kome se teži.
Barozu je pitanje o tome da li se članstvo u Uniji nasleđuje postavio predstavnik italijanske Severne lige, tako da bi se moglo razumeti da bi se isto pravilo odnosilo na sve separatističke politike. Kako je u više slučajeva Evropska unija popularnija od sopstvene države, moglo bi da se zaključi da sve dok je tako Unija deluje stabilizujuće na svoje države članice. Dodatan činilac je članstvo u monetarnoj uniji. Separatističke zemlje obično ne bi htele da evro zamene sopstvenim novcem. I mada bi posle secesije bilo moguće nastaviti sa korišćenjem evra kao sopstvenog novca, članstvo u monetarnoj uniji bi bilo izgubljeno, što znači da bi se izgubile usluge Evropske centralne banke. Na taj način, čak i evro deluje stabilizujuće na zemlje članice.
Da li se isto može reći i za zemlje koje nameravaju da zatraže članstvo u Evropskoj uniji? Ovde imamo, možda, dva slučaja. Jedan čine srednjoevropske i južnoevropske države, osim onih koje čine drugi slučaj, a to su jugoslovenske zemlje.
Zašto nacionalizmi nisu balkanizovali zemlje u kojima je propao jedan ili drugi tip totalitarizma? Istorijski posmatrano, balkanski nacionalizmi nisu zloćudniji od, recimo, srednjoevropskih, ali ipak propast sovjetskog totalitarizma nije izazvao nasilne sukobe, čak i u slučajevima, primera radi Čehoslovačke, gde je došlo do dezintegracije federalne države. Takođe, zašto su izbegnute autoritarne alternative, u kojima istorija ne oskudeva, čak i u balkanskim zemljama kao što su Rumunija, Bugarska i Albanija? Čak i u ovoj poslednjoj, čije je učlanjenje u Evropsku uniju još uvek vremenski prilično udaljeno, intervencija predstavnika Unije je stabilizovala državu, koja je inače u jednom času bila na ivici građanskog rata. U svim drugim slučajevima se može tvrditi da je postojao značajan stabilizujući uticaj interesa za pristupanje Evropskoj uniji. NATO je bez sumnje učinio svoje, ali članstvo u kolektivnom sistemu odbrane nikako nije bilo dovoljno, a u nekim slučajevima nije bilo ni neophodno da bi se očuvala unutrašnja stabilnost država sa značajnim nacionalnim manjinama i potencijalnim graničnim sporovima.
No, stabilizatorska uloga Evropske unije nije neograničena. Da bi je bilo, potrebno je da zemlje članice, ili one koje bi da se učlane, teže da pristupe Uniji. Ukoliko to nije slučaj, moguća je jugoslovenska balkanizacija. Štaviše, Evropska unija može da deluje destabilizujuće, ako jedan deo zemlje teži članstvu, a drugi ne. Jugoslovensko raspadanje sadrži zapravo bar tri različita primera. Prvi je odbacivanje evroatlantskih integracija kako bi se ostvarili teritorijalni interesi. Drugi je razlaz Srbije i Crne Gore koji liči na onaj Češke i Slovačke, uz posredovanje Evropske unije. I treći je sadašnje dvoumljenje između integracije i odustajanje od nje. U ovom poslednjem slučaju, Unija ne može da stabilizuje Srbiju. Jednom je izbor bio da se integracijom sačuva Jugoslavija. Druga dva puta da se obezbedi zajedništvo kao ono između više zemalja u Evropskoj uniji, ne samo između Češke i Slovačke. Na zemlje koje žele da ostanu izvan Unije, ona nema instrumente da deluje stabilizujuće. Što znamo iz jugoslovenske istorije.
Novi magazin, 01.12.2012.
Održivost
Kada se govori o tome da je neka zemlja blizu bankrotstva, na šta se u stvari misli? Na održivost zaduživanja države ili privrede. Šta je održivost?
Uzmimo primer: jugoslovenska kriza sa početka osamdesetih godina prošloga veka. Usled povećanja troškova zaduživanja u inostranstvu, izazvanog pre svega time što je Volker, tadašnji guverner američke centralne banke, povećao kamate kako bi obuzdao ubrzanu inflaciju, jugoslovenska se privreda suočila sa nemogućnošću da finansira svoje strane dugove, pa stoga i tekuće deficite u razmeni sa inostranstvom. Tadašnji strani dug verovatno nije prevazilazio trećinu bruto domaćeg proizvoda (BDP), ali je deficit na tekućem računu bilansa plaćanja bio veoma visok. Usledili su pregovori sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF) i čitava decenija pokušaja razduživanja, uz restrukturiranje dugova, da bi se fiksiranjem kursa i liberalizacijom krajem 1989. i tokom 1990. konačno izišlo iz stanja produženog bankrotstva, karakterisano nestašicama, ograničenjima, niskim ili nepostojećim privrednim rastom i značajnim povećanjem stope nezaposlenosti. Strani dug je na kraju, pred raspad države, bio mali, ali su svi drugi problemi, pre svega oni u javnim finansijama, bili veliki.
Tu je sada to pitanje održivosti javnog duga. To je dug države, domaći ili strani, koji nastaje usled deficita u konsolidovanom budžetu, dakle ne samo u vladinom budžetu, već i u lokalnim budžetima i u fondovima (penzijskom, zdravstvenom, za nezaposlene). U slučaju jugoslovenske krize, javne su obaveze rasle usled produžene privredne krize, koja se ogledala, između ostalog, u niskoj stopi privrednog rasta i u značajnom povećanju nelikvidnosti, što je, uz rast socijalnih obaveza, vodilo rastu javne potrošnje koju je bilo sve teže finansirati iz poreza, čak i uz sve veće oslanjanje na inflaciju. Konačno su tadašnje republičke vlasti potrošile i devizne rezerve i deviznu štednju.
To su primeri neodrživosti stranih i javnih dugova. Pod neodrživošću se misli na takvo povećanje ovih dugova da ili nema para da se oni finansiraju ili nema spremnosti da se dugovi vraćaju. Do neodrživosti u smislu nemogućnosti finansiranja dolazi ukoliko dug teži da raste brže od BDP, to jest od ukupnog dohotka, jer se on iz njega vraća. Ukoliko, recimo, privreda ima godišnji deficit na tekućem računu bilansa plaćanja više od 10 posto BDP, što je slučaj Srbije ove godine, a BDP se ne povećava ili je rast spor, strani će se dug povećavati brže od ukupnog proizvoda privrede, iz kojeg je te dugove potrebno vraćati. Čak i ako se deficit na tekućem računu finansira stranim ulaganjima, nezavisno da li je reč o prodaji imovine ili ne, povećavaće se obaveze prema inostranstvu, koje će postati neodržive ukoliko nema odgovarajućeg privrednog rasta. U nekom će trenutku biti potrebno da se ostvare suficiti u razmeni sa inostranstvom kako bi se strani dugovi vratili. To podrazumeva značajno smanjenje potrošnje, slično kao u slučaju kada je zaduživanje domaćinstva ili preduzeća veliko, a rast dohodaka ili prodaje mali ili nikakav, usled čega je potrebno smanjivati potrošnju, plate i zaposlenost. Jasno je da će postojati granica dokle se potrošnja može smanjivati ili dokle će dalje smanjivanje potrošnje biti prihvatljivo. To je ta granica održivosti, u ovom slučaju stranih dugova, kada će se pokrenuti neki postupak bankrotstva, dakle pregovaranja o tome da se teret otplate dugova olakša. U tome je MMF od koristi, jer uglavnom zbog toga i postoji.
Sličan je slučaj sa javnim dugovima, o kojima se sada posebno mnogo raspravlja. Ukoliko su fiskalni deficiti, dakle razlike između javne potrošnje i javnih prihoda, veliki a privredni rast spor ili nikakav, i stoga se javni dug povećava brže od rasta BDP, jasno je da je reč o neodrživom razvoju, što će reći da se u nekom času obaveze po javnom dugu neće moći ili se neće hteti ispunjavati. Ovo će postati jasno i po tome što će kreditori zahtevati značajno više kamatne stope na nova zaduženja usled povećanog rizika da im se novac neće u celini vratiti. Tako da fiskalne vlasti neće moći da novim zaduživanjima finansiraju stara, jer će javni dug rasti po kamatnoj stopi koja će biti veća od stope privrednog rasta, što je drugi način da se kaže da je reč o neodrživom povećavanju javnog duga. Recimo, ako je kamatna stopa na zaduživanje u evrima između 6 i 7 posto, što je slučaj sa većinom balkanskih privreda, a rast BDP u evrima sporiji od toga, što je svakako slučaj sa većinom ovih privreda, ne samo trenutno nego sva je prilika i sledećih nekoliko godina, usled potrebe da se razdužuju – to jasno pokazuje da je dodatno zaduživanje neodrživo. Zapravo, kreditori koji zaračunavaju tolike kamatne stope time zapravo sugerišu da ne očekuju da povrate sav svoj novac. Dakle, računaju sa nekim procesom bankrotstva u budućnosti.
Šta je pouka? Najpre, izbegavati velike deficite u razmeni sa inostranstvom i velike fiskalne deficite, a potom voditi privrednu politiku koja potpomaže relativno brz privredni rast. Ukoliko se, međutim, nagomilaju strani i javni dugovi, valja očekivati da će povratak na ubrzani privredni rast potrajati, jer je proces razduživanja obično spor a nije uvek održiv.
Novi magazin, 14.12.2012.
Peščanik.net, 20.12.2012.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
