Tržištem protiv tržišta

U svojim tekstovima na Peščaniku od nedelje 16. novembra, Miša Brkić i Mijat Lakićević ponovo su se sasvim opravdano založili za stvaranje okruženja koje će podsticati i podržavati rad malih i srednjih preduzeća. Kao i mnogo puta do sad, oni su jednostavno i uverljivo objasnili zašto su sadašnji uslovi nepovoljni, to jest neizdrživi. Razlog je sledeći: postoji politička odluka da se po svaku cenu sačuvaju velika državna preduzeća. Ta ogromna cena plaća se iz budžeta, a budžet pune porezi koji se razrezuju upravo malim i srednjim preduzećima. Što su velika državna preduzeća u lošijoj poziciji – a to je trend koji je neminovan zbog njihove tromosti i nesposobnosti da se prilagode tržištu – porezi moraju biti veći pa je samim tim i teret na malim i srednjim preduzećima sve teži. Umesto da jednom zauvek okonča agoniju velikih državnih firmi – ili tako što će ih privatizovati ili tako što će ih naprosto ugasiti – rezonuju Brkić i Lakićević, vlast ih uporno održava u životu pod izgovorom da za njih traži prave kupce i na taj način se lažno predstavlja kao čuvar socijalne pravde. Međutim, i rešenje što se ogleda u privlačenju velikih investicija iz inostranstva, opet je lažno i ide na štetu domaćih privrednika.

S jedne strane, očito je da strane investicije ne mogu biti ni blizu tolike da pokrenu domaću privredu, pa je to ključni razlog zašto bi država morala da se okrene investitorima u zemlji. S druge strane, u privlačenju stranih investicija koristi se model podsticaja što opet ugrožava male i srednje privrednike. Podsticaji u vidu oslobađanja od poreza ili obezbeđivanja dela zarada za zaposlene u pogonima otvorenim stranim ulaganjima, takođe su udar na budžet. Najveću štetu od tog udara ponovo trpe mala i srednja preduzeća i to opet u vidu povećanih davanja državi. Dakle, Brkić i Lakićević navode na zaključak da je sve postavljeno naopako i da sa tako naopakom privrednom i poreskom politikom, uz pravnu nesigurnost koja proističe iz notorno zavisnog sudstva, nema nade za domaću privredu, to jest za ekonomski oporavak zemlje. Stvari zapravo stoje još gore kada se ima u vidu da je sve to tako očigledno, pa zaista ostaje nejasno zašto se političari ne rukovode jasnim interesom oporavka i ne primene odgovarajuće ekonomske mere.

O ekonomiji znam nesumnjivo manje i od Brkića i od Lakićevića. Ipak, ovo malo iskustva što sam stekao na tržištu knjiga (koje uzgred rečeno gotovo da i ne postoji), govori mi da su njih dvojica apsolutno u pravu. Sve što su napisali (izuzev crtice o sajmu knjiga) do kraja važi i za onu tržišnu nišu unutar koje i sam pokušavam da opstanem. Zato mi se čini da je na mestu pitanje zašto sve i dalje ide po starom. Da li je domaća politička elita ekonomski tako neuka da ne uviđa ono što golim okom vide i laici poput mene? Da li je reč o destruktivnim osobama što namerno idu i protiv vlastitih i protiv interesa čitavog društva? Da su odgovori na oba pitanja pozitivni, to bi bila dobra vest, jer bi se onda znalo i rešenje za problem s kojim se već decenijama suočava domaća privreda. Stvari su, međutim, mnogo strašnije od toga.

Brkić i Lakićević problem predstavljaju tako da na njihovoj slici jasno vidimo s jedne strane domaće privrednike koji se ponašaju racionalno i teže da zadovolje svoje interese, pa tako posredno i opšti interes zajednice. Ti mali i srednji preduzetnici vode računa sami o sebi, za razliku od velikih državnih firmi ne parazitiraju na grbači države, i uz sve to putem poreza toj istoj državi omogućavaju da funkcioniše. Za uzvrat bi ta država, makar iz krajnje sebičnih interesa u vidu poreza, morala da im garantuje stabilno i povoljno okruženje za rad, ali to ne čini. Tako na drugoj strani imamo političare koji ne samo što ništa ne znaju nego još i iracionalno seku upravo granu na kojoj sede. Drugi deo slike nije tačan. Ne samo da domaći političari održavanjem uspostavljenog ekonomskog poretka ne ugrožavaju sopstvene pozicije već, naprotiv, oni krajnje racionalno štite postojeće stanje jer iz njega izvlače najviše koristi za sebe. To znači da na slici nemamo racionalne aktere s jedne i destruktivne ludake s druge strane. Naprotiv, na slici imamo dve grupe aktera od kojih se svaka ponaša racionalno i nastoji da štiti vlastite interese (sve i ako nam neki od njih, poput predsednika vlade, deluju krajnje iracionalno). Jasno je koja je grupa jača a čiji će interesi trpeti štetu. Jasno je i da čitavo društvo trpi štetu zbog ispunjavanja partikularnih interesa jedne grupe (političke elite), ali to nije dovoljno da zaključimo da imamo posla sa ludacima.

Iz ugla vlasti koja pretenduje na apsolutnu moć, dakle ovdašnje vlasti, razgranata mreža samostalnih i od države nezavisnih privrednih aktera predstavlja noćnu moru. S njima se stalno mora pregovarati, oni se ne mogu uceniti, njima se ne mogu lako nametati za njih neprihvatljive odluke. Primer štrajka advokata odlično pokazuje na šta bi to ličilo da je cela privreda strukturirana po uzoru na advokatsku komoru i kolika snaga bi bila na strani privrednika da su u stanju da organizuju svoje poslove i štite svoje interese kao što to rade advokati. Iz ugla vlasti koja, da ponovim, sanja o apsolutnoj moći (i nad sudovima), a ne o njenoj podeli, advokati zaista deluju kao košmar. Iz ugla takve vlasti, idealna su velika državna ili privatna preduzeća, što da ne i karteli, dakle krupni akteri koji mogu da uspostave i održavaju monopol. To smanjuje broj aktera s kojima mora da se pregovara; prljave ruke i jednih i drugih – i vlasti i tih krupnih privrednika, domaćih ili stranih, privatnih ili državnih, svejedno – olakšavaju dogovor i ustupke; međusobna zavisnost garantuje poštovanje dogovora.

Povrh toga, uspostavlja se i efikasna kontrola nad ono malo samostalnih privrednika, jer sav posao pre ili kasnije završava u okrilju velikih kompanija. Tako se selekcija poželjnih poslovnih partnera lako koristi za disciplinovanje svih koji imaju ambiciju da samostalno posluju. Iz ugla vlasti, to je savršen poredak. U takvom poretku poželjni su i kriza i oskudica, jer sve aktere još više čine zavisnim od vlasti. Iz tog ugla konačno, jasno se vidi da kriza društva nikako ne mora da znači i krizu države, to jest vlasti. Naprotiv, što je kriza veća, poluge moći deluju efikasnije. Ne moramo uzimati primere afričkih država da bismo ilustrovali jedan takav odnos: sasvim neopravdano, neke države iz, recimo, podsaharskog regiona nam i dalje deluju kao naša nezamisliva budućnost. Dobar primer su i zemlje Latinske Amerike. (O razlozima privrednog zaostajanja i jednih i drugih radoznali čitalac može se obavestiti i u zanimljivoj knjizi Zašto narodi propadaju. Poreklo moći, prosperiteta i siromaštva Darona Asemoglua i Džejmsa A. Robinsona, čiji prevod je ove godine objavila beogradska izdavačka kuća Clio.)

Hoću da kažem da problem u Srbiji nije ekonomske prirode nego političke. Pozivanje na razum i ekonomske interese, što Brkić i Lakićević izvanredno rade, naprosto nije dovoljno. Budući da je u pitanju isključivo politički problem, rešenja se moraju tražiti pre svega u domenima kulture i obrazovanja. Moraju se ukinuti kao neosnovane legitimacijske matrice, a one su isključivo nacionalističke, na kojima se politička elita održava i uspešno štiti svoje partikularne interese na štetu društva. Čak i kada ta elita govori o tržištu i kada pokušava da ga uspostavi, to je ona vrsta tržišta koja će ugušiti tržište o kome govore Brkić i Lakićević. Sajam knjiga je odličan primer za to.

***

Tržište knjiga u Srbiji danas se svodi na nekoliko knjižarskih lanaca i manje od deset nezavisnih knjižara. Izvan Beograda i Novog Sada knjižara praktično i nema. Ovde sam već govorio o tome, pa ću sad samo ukratko podsetiti: na tom tržištu „takmiči“ se par stotina izdavača. Godišnje se proizvede nekoliko hiljada knjiga. Donedavno, najveći novac na to tržište se slivao iz pravca države. Istina je da se ne mogu dati precizni podaci, jer ih naprosto nema. Zato se zaključci o obimu tog tržišta formiraju posredno, recimo preko podataka na internet strani Narodne biblioteke, pogotovo onih koji su u vezi sa „redovnim“ godišnjim otkupom knjiga za biblioteke. Ako se pogleda kako se razvija to tržište knjiga, jasno se uočava težnja ka ukrupnjavanju aktera – nekoliko lanaca knjižara u kojima knjige prodaje nekoliko velikih izdavača, u čijem su vlasnišvu i ti lanci knjižara. I o tome sam ovde pisao, pa ne moram to dalje da objašnjavam. Usredsredimo se na sajam knjiga u Beogradu, kao mesto koje je Lakićević označio kao paradigmu poželjnog tržišta. To je, razume se, do kraja pogrešna predstava o sajmu.

Sajam knjiga u Beogradu zapravo razara tržište knjiga u Srbiji. On to radi na više načina. Na tom sajmu knjiga, u samo nedelju dana, ostvaruje se promet koji možda prelazi i trećinu ukupnog godišnjeg prometa u knjižarama. To proizvodnju knjiga tera da se sva usmeri samo ka sajmu. Najveći broj izdavača najveći broj knjiga objavi upravo pred sam sajam. To je kampanjski posao, u kome se svi raspoloživi resursi koriste samo nekoliko meseci pred sajam, dok se veći deo godine ne radi ništa. Svest o tome da se novac može uzeti samo na sajmu, dalje tera izdavače da znatno snize cene svojih knjiga, a najčešće da ih u stvari prodaju ispod ekonomski opravdane cene. Tako sajam posredno obezvređuje robu koja se tu iznosi i urušava knjižare koje nikako ne mogu prodavati knjige za tako mali novac. Zbog tolikog prometa na sajmu, knjižare – pogotovo one u manjim mestima – ostaju bez zarade, pa su se sve na kraju i ugasile. Zbog načina na koji je organizovan, sajam favorizuje velike i komercijalne izdavače: to su, naravno, isiti oni koji su i vlasnici lanaca knjižara, čime se efikasno istiskuju mali i srednji knjižarski preduzetnici.

Sve do ovde, nema se sajmu i tržištu koje tu deluje šta zameriti. Ako ljudi hoće da kupuju knjige samo nedelju dana godišnje, ako im nije teško da iz svojih mesta dođu u Beograd da bi knjige kupili, ako ne žele takozvane „ozbiljne“ knjige nego samo „komercijalnu“ štampanu robu, neka bude tako. Ako izdavačima nije teško da iz svojih mesta dolaze u Beograd (istina, sve ih je manje izvan Beograda i Novog Sada, pa sajam tako posredno doprinosi i inače jakoj centralizaciji ovog posla), ako im se isplati da svoje knjige prodaju ispod cene, neka bude tako. Jedini je problem što je sve to moguće upravo zbog novca kojim država podupire sajam i takvo poslovanje.

Izdavači na sajmu ne plaćaju ekonomsku cenu prostora koji iznajmljuju. Dobar deo posetilaca na sajam stiže prevozom koji plaćaju lokalne samouprave. Država finansira i programe koji se odvijaju na sajmu. Država na kraju i promoviše taj sajam, dakle ulaže sredstva u njegovu reklamu. Dakle, u tržišnom uspehu sajma veliki je udeo države. Zabavno je to što taj uspeh u stvari znači krah tržišta knjiga, dakle krah koji se događa pod pokroviteljstvom države. Naravno, ne može se kriviti samo država, umnogome je stvar i do izdavača koji na sajam izlaze (i sam u tome učestvujem, pa znam o čemu govorim). Novac koji izdavači plate sajmu – iako plaćaju ispod cene – bio bi dovoljan da održava mrežu knjižara po Srbiji. Dakle, izdavači bi pametnije uradili da taj novac sakupe i time finansiraju ponovno otvaranje knjižara u više gradova, nego što ga ostavljaju sajmu. Ako se tome doda i novac od prodaje, koji bi se preusmerio u te knjižare, to bi bilo dovoljno za podizanje novog, efikasnijeg i razuđenijeg tržišta knjiga. To se naravno neće dogoditi iz svih onih razloga koje sam već naveo. Na kraju, da li se izdavači i knjižari ovde suočavaju sa očigledno lako rešivim ekonomskim problemom? Naravno da ne. Problem je pre svega politički i kulturni.

U zaključku, samo bih još više da istaknem kulturnu dimenziju problema. Knjige se ne kupuju nasumice. Čitav obrazovni sistem predstavlja određenu pripremu „potrošača“ koji će izaći na tržište knjiga. Pod obrazovnim sistemom ovde ne računam, naravno, samo škole, ali škole ipak i dalje imaju najveći udeo u oblikovanju čitalaca/potrošača. Drugi faktor je dominantna kultura, koja se formira i van sistema škola. Dominantna kultura u Srbija danas jeste ona koja je ustoličena devedesetih, a institucionalizovana dvehiljaditih. Kada na tu kulturu i „potrošače“ koji su se unutar nje formirali naslonite takozvano slobodno tržište knjiga, vi ste u stvari cementirali jedan obrazac koji se sada reprodukuje na tri nivoa – škola, mediji, tržište. Drugim rečima, to „slobodno“ tržište kretaće se krajnje neslobodnim kanalima što su ih prokopale škole i mediji, a finansijeri tih radova su naravno vlast i političke elite koje se na vlasti smenjuju. Stoga to nije i ne može ni biti samo ekonomski problem, o čemu je ovde takođe bilo reči. U ozdravljenju domaće privrede mora se krenuti od obrazovanja i politike (pre svega u njenom osnovnom konstitucionalnom smislu), e da bi se na kraju stiglo i do tržišta.

Peščanik.net, 18.11.2014.