Danas bi borba sa nelegitimnim ograničavanjem slobode govora trebalo da bude laka, jer su mnogi diktatorski režimi prerasli u demokratske. Standardi su dovoljno jasni: podsticanje na zločin mora se smatrati zločinom, ali se protiv uvredljivog govora mora boriti promovisanjem dijaloga – u medijima, putem medijskih etičkih kodeksa i kroz privatne tužbe.
Ovo što sada imamo, uprkos određenom međunarodnom napretku na polju dekriminalizacije povrede ugleda i časti, jeste rastući kazneni trend ubacivanja zabrane govora u nacionalne krivične zakonike.
Jedan od ovih aktuelnih verbalnih delikata jeste krivotvorenje istorije – koje se u pojedinim zemljama vrši prekrajanjem zvanične nacionalne istorije, a u drugima njenom odbranom. Dok turska država krivično goni pisce koji koriste reč genocid kada opisuju pokolj Jermena 1915, Švajcarska je pokrenula tužbu protiv turskog političara, jer je ovaj korišćenje termina genocid nazvao „međunarodnom laži“. Ipak se ispostavlja da je verska kleveta najštetniji restriktivni obrazac u današnjem svetu.
Savet Ujedinjenih nacija za ljudska prava usvojio je 26. marta rezoluciju koja osuđuje „versku klevetu“ kao kršenje ljudskih prava, uprkos zabrinutosti mnogih da bi to moglo da posluži kao opravdanje ograničavanju slobode govora. Savet je usvojio taj neobavezujući dokument, koji je predložio Pakistan u ime islamskih država, tako što su 23 države glasale za i 11 protiv, uz 13 uzdržanih. Rezolucija pod nazivom „Borba protiv klevete religija“ usvajana je, izmenjivana i ponovo usvajana svake godine od 1999. do sada, osim 2006, od strane Saveta Ujedinjenih nacija za ljudska prava i njegovog prethodnika, Komisije Ujedinjenih nacija za ljudska prava. Rezoluciju promoviše Organizacija islamske konferencije, sa javno proklamovanim ciljem da verska kleveta bude proglašena za zločin u što više zemalja, ili da makar podleže pravu na anatemu. Uz ovu kampanju, još od fatve bačene na Ruždija, postoji globalni trend nasilja i autocenzure koji se primenjuje na svako sekularno i umetničko predstavljanje islamskih tema.
Ovogodišnja rezolucija, za razliku od prethodnih, više ne ignoriše član 19, pravo na slobodu izražavanja. Ovo ključno ljudsko pravo sada je dobilo jednu napomenu, kojom se defamacija religija pogrešno izjednačava sa podsticanjem na mržnju i nasilje prema vernicima. To je osnov za ukidanje slobode govora. Rezolucija takođe pokušava da izjednači kritiku religije sa rasizmom.
Sa druge strane, u maglovite okvire defamacije sada spada i „ciljanje“ na verske simbole i vođe od strane medija i interneta. Možda je ovo pre svega diplomatska akcija, ali ona takođe predstavlja i objavu rata medijima dvadeset prvog veka od strane savremenih autokrata.
U rezoluciji ovoga puta nema diskursa prošlosti i prizivanja istorije. Ona se služi jezikom ljudskih prava i prividno ostaje u okviru multikulturalizma liberalne demokratije. Među potpisnicima su zajedno predstavnici iz bivših komunističkih, postkolonijalnih i većinski muslimanskih zemalja. Tek nekolicina njih, uključujući i Južnu Afriku i Indoneziju, mogu se nazvati demokratskim državama sa pluralističkim medijima. Tradicionalno veliki broj uzdržanih, uključujući i države koje garantuju istinsku slobodu govora, čini da se rezolucija vraća na glasanje svake godine.
Ne verujem u tvrdnju da predlagači ove rezolucije predstavljaju kulturološki definisan pokret. Njome se samo opravdava čitava procedura i podcenjuje njen značaj. Pokušaj kriminalizacije klevete religija predstavlja orvelovsku, postmodernu kampanju usmerenu protiv ljudskog dostojanstva, koje navodno štiti.
Godinu za godinom, Savet Ujedinjenih nacija za ljudska prava omogućava dvostruku pobedu represivnim vladama zemalja predlagača. Time se jača kontrola govora kroz kulturne tabue i zakone o bogohuljenju u njihovim zemljama. Istovremeno se iznuđuje međunarodno priznanje tim vladama da su baš one promoteri tolerancije.
Razumljivo je zašto se mnoge demokratske zemlje nadmeno uzdržavaju od glasanja i svake godine dopuštaju da ih nadglasa Organizacija islamske konferencije. Konačno, od Islamske revolucije i globalnog debitovanja Al Kaide, oni koji se zalažu za represivnu ideju klevete religija rečnikom ljudskih prava po definiciji se smatraju umerenim snagama, u poređenju sa džihadistima koji ta prava otvoreno odbacuju. U tom smislu, Savet Ujedinjenih nacija za ljudska prava svojom popustljivošću pokušava da pomogne umerenim vladama u borbi protiv sopstvenih ekstremista, koji ih optužuju da nisu istinski čuvari vere.
Pamtim ovakve igre iz doba komunističkog jednopartijskog sistema, gde se pluralizam ogledao u frakcionaškim borbama unutar partijskog politbiroa. Ta tehnika se zvala „preuzimanje s leva“, i podrazumevala je često ponavljanu scenu, u kojoj su pragmatičniji partijski lideri izgovarali propisane dogmatske slogane pokušavajući u stvari da zauzdaju tvrde staljiniste. To se nikada nije završavalo samo pričom; uz to su uvek išle nove mere protiv slobodnih mislilaca, pretresi stanova i podizanje optužbi, da bi se pojačao utisak posvećenosti umerenog dela partije vođi i krajnjem cilju. Ova taktika pomalo podseća na politiku zapadnih umerenih partija, koje pristaju na antiimigracione mere kako bi sprečile rastuću popularnost ksenofobičnih partija koje predlažu – antiimigracione mere.
Time se možda pomaže partiji, ali se nikada ne umanjuju restriktivne mere. Evo šta se stvarno dešava kada se primene uslovi Saveta za ljudska prava.
U Azerbejdžanu, jednoj od država predlagača rezolucije, dva novinara su 2007. osuđena na zatvorske kazne. Rafik Tagi, novinar intelektualnog mesečnika Senet, osuđen je na tri, a Samir Sadagatoglu, urednik tog lista, na četiri godine zatvora, zbog navodnog „raspirivanja verske mržnje“ u filozofskom eseju objavljenom 2006. godine. Zapravo, u tom eseju se porede evropske i islamske vrednosti, u pomalo samokritičnom tonu (pominju se „mi i oni“). Glavna teza bila je bezazlena, dobronamerna i uljudna. Ličila je na sličnu poruku o sličnoj temi, „razum i vera“, iz čuvenog govora Pape Benedikte XVI, održanog u Rozenbergu iste godine. Po mom sudu, tekst je bio čak i blaži, jer nije bilo vizantijskih citata kojima se Muhamed optužuje za prisilno pokrštavanje. U tekstu čak nije ni spomenuto nasilje.
Iranski veliki ajatolah Fazel Lankarani je bacio fatvu na ta dva novinara. Iranski verski aktivisti su se odazvali tako što su pokrenuli kampanju zastrašivanja domaćih novinara. Zločin dvojice novinara bilo je klevetanje (sopstvene) religije i, po istom članu, raspirivanje verske mržnje (usmerene ka njima samima, nameće se zaključak). Pa ipak su se na optuženičkoj klupi našli novinari, a ne oni koji su im pretili nasiljem.
Iranski ajatolah koji ih je fatvom osudio na smrt nikada nije optužen za podsticanje nasilja, ni u Azerbejdžanu ni u Iranu. Štitio ga je status branioca vere.
Slični primeri se mogu pronaći i u nemuslimanskim zemljama, od kojih su sve, uzgred budi rečeno, članice OEBS-a, a neke od njih i članice Saveta Evrope. Obaveze koje proističu iz članstva u prvoj organizaciji i standardi ove druge zabranjuju krivično gonjenje po osnovu „verske klevete“. Ali pod okriljem rezolucija Saveta za ljudska prava (i zloupotrebom činjenice da u Evropi nema odlučnog protivljenja tim rezolucijama), kriza koja je nastala posle slučaja danskih karikatura iskorišćena je za borbu protiv kritički nastrojenih medija i novinara.
U Rusiji je 15. februara 2006. vologdski list Naš region objavio kolaž karikatura u sklopu članka koji se bavio ovim globalnim sporom. Ubrzo zatim, vlasnik je odlučio da zatvori novine, kako bi ublažio sudske posledice. Tužioci su smesta pokrenuli tužbu protiv urednice, Ane Smirnove, za „raspirivanje verske mržnje“. U aprilu 2006. ona je kažnjena novčanom kaznom od 100.000 rubalja (oko 3.000 dolara) i dvogodišnjom uslovnom kaznom. Srećom, mesec dana kasnije sud Vologdske oblasti ukinuo je presudu, uvaživši njenu žalbu. Srećnog kraja očigledno ne bi bilo da su novine i dalje izlazile. Potpuno ista priča se ponovila u Volgogradu: izdavač lista Gorodskie vesti odlučio je da zatvori novine pošto ga je pokrajinski ogranak vladajuće partije, Ujedinjene Rusije, optužio da širi mržnju i poziva na nasilje. Tužba je zatim povučena. Povod za tužbu bila je nevina, zaista miroljubiva karikatura četiri lika: Mojsija, Isusa, Muhameda i Bude. Prikazani su kako gledaju televiziju i brinu, jer vide demonstrante različitih veroispovesti kako jedni druge vređaju. „Nismo vas ovako učili“, kaže jedan od proroka.
U Belorusiji, Aleksandar Zdvižkov, urednik opozicionog glasila Zhoda, osuđen je 18. januara 2008. na tri godine robije zbog raspirivanja verske mržnje. Njegove novine su zatvorene u martu 2006. samo zato što je postojala namera da se u njima objave neke karikature. Zdvižkov je pobegao u inostranstvo, ali je uhapšen po povratku, pa konačno oslobođen pošto mu je Vrhovni sud smanjio kaznu sa tri godine na tri meseca, koja je već odslužio.
Od početka krize sa karikaturama, pojavila se još jedna kaznena moda, koja je takođe inspirisana rezolucijama Saveta za ljudska prava: ekstremistički paket. U Rusiji (koja je to i smislila), Belorusiji, Kazahstanu, Kirgistanu, Moldaviji i Tadžikistanu, zakonodavci su ubacili versku klevetu u inače legitimne zakone protiv podsticanja nasilja, dodavši i zabranu „uvredljive kritike“ vladinih tela i zvaničnika. Ovaj krivični koktel predstavlja se kao pojačani oblik borbe protiv nikada precizno definisanog stava – ekstremizma. Tu se takođe naziru obrisi zapadnjačkih propisa o terorizmu, što pomaže u odbrani od potencijalne kritike. Ali dok je zakonodavstvo na zapadu kritikovano u domaćim krugovima zato što omogućava nelegitimno krivično gonjenje zbog političkih stavova, istočni ekstremistički paketi stvoreni su upravo sa tim ciljem. I koriste se, posebno kao osveta za neželjeno izveštavanje o kršenju ljudskih prava na području severnog Kavkaza.
Sada i Slovačka planira da uvede svoj „antiekstremistički paket“, navodno u cilju borbe protiv terorizma. Irska – koja je inače dekriminalizovala klevetu – sprema se da uvede novi zločin, „blasfemičnu klevetu“, navodno u skladu sa ustavnom odredbom iz tridesetih godina prošloga veka. Da li je previše smelo tvrditi da se tu radi o implicitnom, možda čak i nesvesnom, uticaju kampanje Saveta za ljudska prava?
Kada sam ranije spomenuo pretnju nasiljem, mislio sam na uznemirujuću, ali neizrečenu, vezu između neprestanog zakonskog pritiska Saveta za ljudska prava i fatvi, ubistava i nasilnih demonstracija protiv sekularnih ili kritičkih predstavljanja islamskih problema. Srdžba koju pokazuju autori fatvi ne razlikuje se od one koju pokazuju diplomate iz Saveta za ljudska prava. Oni ne razumeju da borba protiv verske klevete nije samo štetna – to je pogrešna borba, pogrešna kriminalizacija.
Ne vidim moralnu razliku između naručivanja ubistva novinara poput Ane Politkovske i bacanja fatvi koje pozivaju na ubistvo pisaca ili novinara. U oba slučaja se pisci kažnjavaju jer rade svoj posao. Uzgred, za zakazchiki u Rusiji isplaćuje se finansijska nadoknada, kao i za fatve.
U Pakistanu, glavnom predlagaču ovogodišnje rezolucije, Muhamed Jusuf Kureši, imam u čuvenoj džamiji Mohabat Kan u Pešavaru, objavio je da će džamija dati 25.000 dolara i auto, dok će lokalno udruženje zlatara dati još milion dolara, svakome ko ubije bilo kog karikaturistu iz Danske. U Indiji, ministar iz Utar Pradeša Jakub Kurejši ponudio je 510 miliona rupija (11 miliona dolara) za glavu karikaturiste, i zlato u težini ubice. Navodim samo primere iz zemalja koje su potpisale rezoluciju, ili koje su se uzdržale od glasanja.
Taktika za smanjivanje popularnosti radikala se ispostavila kao zataškavanje smrtonosnih podsticaja verske netrpeljivosti i reakcionarne autocenzure.
Skandalozno je to što se autorima fatvi koje pozivaju na ubistva pisaca i novinara i dalje iskazuje poštovanje i što se oni ne suočavaju sa posledicama svojih nedela, dok su mnogi novinari prinuđeni da žive pod drugim imenom i policijskom zaštitom. Za sada se nijedno od imena autora fatvi nije pojavilo na spiskovima najtraženijih zločinaca, čak ni u zemljama koje bi, ubeđen sam, izručile nalogodavce ubistva Politkovske, ako ih pronađu. To je najveća mrlja ove rezolucije.
Može se razumeti obazrivost jedne male zemlje poput Danske, kojoj prete bojkotom robe, ili bilo koje pojedinačne države. Ali šta je sa Evropskom unijom? Zar ona nije osmišljena zato da bude jača od pojedinačnih država članica? Šta je sa Interpolom i ostalim međunarodnim policijskim organizacijama? Otkad je podsticanje na ubistvo prestalo da bude krivično delo? Kako bi bilo da se makar zabrani putovanje najpoznatijim zakazchikima verskih zločina?
Savet za ljudska prava mora da shvati: ako ste zabrinuti zbog raspirivanja verske mržnje, smesta zatražite kažnjavanje onih koji bacaju fatve. Ne postoji bolja zaštita od klevetanja islama ili bilo koje druge vere. Promovišite toleranciju ublažavanjem straha urednika medija širom sveta.
Miklós Haraszti, Eurozine, 19.06.2009.
Original in English
First published in Index on Censorship 2/2009
Contributed by Index on Censorship
© Miklós Haraszti/Index on Censorship
© Eurozine
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 06.07.2009.
NAŠ TERORIZAM